ФЕЉТОН - Даница Илић, забрањена српска оперска певачица - трећи део

...

Једнако су, додуше, третирани и натпросечни домаћи уметници и проналазачи; као да су “странци”. Посебно надарене појединце у ненадареној средини природно доживљавају као “страно тело”, што и јесу. Страно тело смета и ремети функционисање у оквиру једноставних система, којег осредњи воле јер га познају и умеју да понове. Не желе иновације и “инвенције”, које се дешавају изнад њихових глава, јер се од тога осећају несигурно и инфериорно. Али, ако се одсеку врхови – “нико” није инфериоран, осим самих врхова, који постају вишак. Објективно, то није чудно јер се тако понашају просечни и испод-просечни људи у свим народима и временима. Необично је само то што су они на овим просторима апсолутна већина, која је од свог “неумећа” направила стандард. Иако се и даље, врло упорно и миракулозно, на овом тлу рађају и они надарени, весели, генијални, јаки и инвентивни људи.

Највећи парадокс и најпроблематичније за решавање је то што су они најзадртији и наводно “најтипичнији” или “најтрадиционалнији” србски обрасци понашања, заправо османлијски културолошки образац, а не српски. На пример сва та дрека, силеџијство, апсолутни патријархат, нерешавање ствари и непостављање питања, али саботирање иза леђа. Презир према раду, корупција и отимање на свим нивоима, “газдовање” и понашање као “бег”. Страх од сваког ауторитета, а онда психопатско иживљавање чим дође у позицију ауторитета. Па жене, које се међусобно брутално саплићу и такмиче која ће бити нечија “миљеница”, и уопште прихватање да се буде једна од више “шефових” жена, као у харему. И неким мушкарцима је то уреду – ако “шеф” има пара и силе да то “издржи”. Ту је и идеја да се неко или нешто мора издати да би се имало пара и власти. Изнад свега је апсолутистичко одбијање промене! Безусловно инсистирање да се не одступи ни најмање од онога на шта су навикли и радили до тад …у претходних пет векова.

Овај отровни друштвени образац, као неки вирус (јер га репродукују саме ћелије домаћина) или аутоминула болест (јер једе самог себе), живи и руши све пред собом већ око 150 година, са малим, блиставим и врло продуктивним интервалима затишја. 150 година јесте дуг период, али и није, узевжи у обзир најмање 900 година документоване српске писмености на том истом тлу. Међутим, он опстаје и множи се управо зато што група која га “носи”, заправо, врло слабо или ни мало не познаје ни српску, а ни турску културу, у смислу језик, стваралаштво, историју и стварну традицију. Нити хоће да знају. (Ко покуша да их “информише”, добије по носу!) Него сву своју увређену енергију, љутњу и вику, и читаве животе уложе у “неговање српства” и одбрану истог од страног утицаја, а у ствари су они сами ти инструменти, кроз које страна, али непријатељска, османска прошлост живи сит и успешан “живот”. Отимајући дах и место сопственој култури на овим просторима, који су веома дуго били цивилизовани пре Турака.

Упркос отпору и разним облицима саботаже, српско високо школство је у међуратном периоду имало одличан замајац, али је ратовима скренут његов ток. Београд је тридесетих година имао један од најбољих византолошких института на свету, на челу са професорском легендом Георгијем Острогорским, који је ту написао своје капитално дело, основно и обавезно у целом свету када се ради о тој теми. За оперско певање, међутим, још није било могућности за вишу едукацију, тако да је Даница после Загреба наставила своје усавршавање у Бечу и Берлину, код Мадам Штајнер. Код ње су училе и друге будуће диве и ту је њен велики таленат засијао у пуном сјају.

За кратко време је, са 22 године, дебитовала у Немачкој државној опери у Берлину 6. новембра 1936, улогом Неде у Леонкаваловим „Пајацима“.

Хитлер у Берлинској државној опери на комеморацији палих хероја након које је била одржана представа

   

 

Беч у марту 1938.г.

 

   

Беч по анексији 1938.г.

Одмах је скренула пажњу музичке јавности на свој моћни глас. Бечка државна опера ју је 1938. позвала да буде сталан члан њиховог ансамбла. Постала је звезда и нарочита миљеница тамошње врло захтевне публике. Дефинисала се као стручњак за италијанску оперу, због емотивног и страственог начина певања и одличног изговора, изводећи највише дела од Пучинија и Вердија, али и других италијанских композитора, као и Штрауса на савршеном немачком. Поставши Danitza Ilitsch, певала је као сталан члан Бечке државне опере од 1938. до 1951, мада је после једне паусе поново тамо радила све до 1959. Такође је певала поједине улоге у Берлинској државној опери, али само до краја 1939, јер су код њих озбиљно завладали национал-социјалисти, од којих јој се јежила кожа.

Била је јако вредна. Иако веома млада, постала је примадона Бечке опере, а на њиховом сајту и сада је наводе у главним улогама Аиде, Мадам Батерфлај, у “Кнезу Игору”, “Проданој невести”, “Ил Троваторе”, “Ла Бохеме”, “Die Frau Ohne schatten”, а касније у “Тоски”, “Турандо”, “Cavaleria Rusticana”, “Il Quattro Rusteghi”… Укупно, 24 главне улоге у 126 престава, што је изузетно велик број наступа – само код њих. То говори о значајној популарности коју је Danitza Ilitsch постигла у германским земљама.

Тадашње комерцијално паковање хероина

Међутим, тамо се лагано, али незауставиво распламсавао нови, још бруталнији и болеснији рат “супериорне” немачке технологије – против човечанства. У затегнутим, Босс-овим униформама, нацисти су у Берлину још од 1933. марширали, салутирали, држали митинге и вијорили хиљаде застава са још више кукастих крстева. Хилтер и екипа су се, “super-high-on-coke” и мет-амфетамину возали новим, блиставим, немачким аутомобилима по престоници и читавом “рајху”, држећи ватрене говоре пред све већим масама, који су врло експлицитно изражавали шта је њихов циљ.

Многи су, само видевши те људе, знали да је једини пут био – пут. Плативши огромне суме новца, 400.000 бечких Јевреја (од 500.000) купило је посебне дозволе за “еxит” и напустило Аустрију, а њихова имовина је била конфискована. Као што у Србији одбацују своје најбоље, инвентивне, креативне и слободне главе на маргине и препуштају их глади, па ће или умрети у беди заборављени или ће отићи у друго окружење, тако су нацисти тај исти “кадар” код себе одмах ставили у логор...

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: