ОСТАНАК
Да онда не одосмо
џаба би нам сад било и долазити
и на толику даљину полазити.
А да се онда не усудисмо
ко би до сад чек’о
да се сретнемо с том лименом ’тичурином која
к’о да је једва чекала да се удробимо
ми, приземљаши беземљаши.
Да онда не одосмо
ко би дочек’о да два језика натуцамо,
један што никад до краја не савладасмо
и овај други с којим се родисмо
и одродисмо
и не би, може бит’, никад научили
нити признали да смо се мучили
радећи молерај и тишљерај,
тапетирање и паркетирање,
обезбјеђивање и уређивање.
А да им онда не дођосмо
нико писмен не би постој’о.
Ко би се њихов накањив’о
и у цик зоре устај’о и новине доносио
и о свему обавјештавао.
Ми смо им били и Интернет и Пинтерест
и све смо им о(д)Гуглали
можда им се пођекад и ругали
но ћутали и гутали.
Да им онда не банусмо,
а како су нам се обрадовали
да смо им бог д’о и далеко прије наљегли
па да сами себи будемо они
не би сретнијег од нас на свијет било,
да не банусмо и до сад чекасмо
с муком би их ископали
ко зна какви би нам допали.
Да онда не дођосмо
не би ни знали да им оволико требамо.
Па што нам не рекосте мили брате?
Лако би се ми са собом тамо раскрстили.
Па не би вас ваљда генетиком теретили
и свој језик преко бијела свијета вуцали.
Не би вам оволике вијекове
од кад нас је тамо ни доносили.
А све и да смо планирали
како би стали у ваших један и по.
Да смо знали да вам је било стало
још би и прије гледали па дипломирали
само да вам се свидимо.
А ко вам и не би дошао
кад сте нам овак’е услове припремили.
Још би вам раније помогли
да ове стакленике отплатите.
Знамо ми како је то са кредитима
да се сами не патите.
Да онда не дођосмо
ко би до сад чекао
да би се на Карибима пекао.
Узело би нам ко зна колико
да оволике поене сакупимо
да се те топлине накупимо.
Надамо се да ћемо ићи поново
кад прође други мандат
Грета заврши школу
и постанемо мање задимљени
до тад смо приземљени.
Кад већ дођосмо
свеједно нам је гдје смо и с ким
важно је да нисмо застранили
и настранили
кад смо све већ до пола изијанили
и друге нам није но се негдје прислонит’
уз добро се наслонит’
и од лошег заклонит’.
А да остадосмо -
можда би се и сад подстанарили
или се у бољем башкарили
небесима свакако сплаварили.
Ријечи би течно срицали
можда се и Кариба дотицали,
не знам како би зарађивали
али би свакако изграђивали
ону груду коју остависмо
када се овдје постависмо
гдје што смо дуже бива нам све ближе
али се сидро сад тешко диже
и нигдје нам се не лети више.
Кад се у гнијезду излегу птићи
остајеш и да си мислио ићи.
децембар 2019, Едмонтон, Канада
