детаљ слике: pixabay

ИСПОД МОСТА

„Е, е, е... Мени је увек све било смешно у СФРЈ. Како у свету, тако и код нас“ – рекао би Емил.

Миша Мрак, Влада Ментол, Велики и Мали Цале, Кукрика, Саша Драгстор, близанци клокице, клошари са штајге, Кисело Мудо и Трудни Миш, један што је Дошао Да Тражи Посао и ја спавали смо испод Бранковог моста. Ту се увек нешто дешавало.

Миша Мрак са Штајге ударио ме је ножем у груди. У пределу срца. И пао преко мене. Заштитила ме је јакна Питера Д. Кркаловића, од коже биволице, којом сам се покривао. Стигла из Чикаге. Миша Мрак је био тотално одваљен. Помешао је артане и пијачарску ракију пуну етил алкохола. Њега су звали Миша Мрак, а мене Нешо Мрачни. Нас двојица, Мрак и Мрачни, постали смо касније пријатељи.

Миша Мрак се усрао од страха, а ја сам се смејао и сипао дуван на плитку рану. Стизали смо пред зору, сваки са своје стране.

Дан смо проводили на сунцу, перући гаће и чарапе, купајући се, дремајући. Још кад би неко збавио ракију! А ракије је увек било.

Ако не би ужицкао Сале Драгстор, доносили су Кукрика и Влада Ментол, неко би у току ноћи урадио киоск, ракије је морало да буде. Онај што је Дошао Да Тражи Посао по сву ноћ је остајао сам да ложи ватру. То је био његово задужење. Остали су одлазили у мрак. У то време је мој друг Шоми радио у ноћној смени као конобар у „Стакленцу“ на станици, и увек сам код њега имао пиће за Џ.

Шуњао сам се по Белом Граду, а онда се после фајронта котрљао према штајги. Објавио сам први текст у „Дуги“. Звао се „Црна принцеза“, о риби која има сиду и откако је открила да има сиду, креше се искључиво са органима гоњења. Нисам баш био омиљен међу њима. Пујдали су на мене кримосе Пантера и Шљока.

А пујдао их је и Зоки Трафикант, са којим сам се био опкладио да ћу почети да пишем за „Дугу“. Опклада је била у пиће до повраћања, што је покојном Трафиканту изгледало много. Али, ја сам већ био славан тип у Кнезу, Клубу књижевника, штајги, и мени је то било више него довољно.

Поделио сам хиљаду примерака прве књиге „Црни кофер“ студентикињама сликарства, књижевности, филозофије, психологије... А испод Савског моста ми је било опуштено... Пијани смо спавали на картонима. Онај Што Тражи Посао је подлагао ватру.

Те давне године, у време док смо још живели у најбољем од свих светова, и док је црвени пасош вредео богатство, ми смо уживали у лету које се полако претварало у благу јесен, у михољско и бабље лето... Онај што је Дошао Да Тражи Посао залуду је ложио ватре. Једне ноћи су се заплили картони испод Трудног Миша. Једва смо га угасили. Ложили смо велике ватре, али то органа гоњења није занимало. Требало је тражити штекове, штенаре, нове газдарице.

Наравно, ту су увек биле комуне са перманентним журкама код Деда Јове, који уопште није био деда, у дипломатском насељу на Бановом брду, код Горана Говечета у Земуну, код Саше Драгстора у Маринковој Бари, код Зоре са Трошарине, у „Патрису“, код Нова Габеља и Ранка Кркала... На високој цени су биле успешне студенткиње које су имале једнокреветне собе по студентским домовима. То је већ била лутрија. Дошла је зима, а да ни приметили нисмо.

Дочекао сам је у патикама и без јакне. Код Миодрага Булатовића нисам смео ни да се појавим. Одмах би звао моје да ме скењају у „канџе Српског лекарског друштва“, како би то рекао Аца Секулић, на лечење од алкохоле. Близанци Кисело Мудо и Трудни Миш су разбили неку радњу, признали још две-три, и отишли да зимују у Окружном затвотру Падинска скела.

Онај који је Дошао Да Тражи Посао вратио се у своје село. Зими ионако тамо нема никавог посла. Влада Ментол, Мали и Велики Цоле су најурили неке трансвестите, неке камене гузе, из напуштених вагона на штајги...

Сви су се спасавали како је ко знао и умео... Дувала је кошава, и прве пахуље снега су већ промицале... а ја нисам имао где да одем. У редакцији „Дуге“ спавао је Хасан Делић, побратим Џевада Галијашевића, а мене нико није питао да ли ја имам где да спавам. Сви су ме нудили пићем, нико јелом, а по подне бих спавао по кафанама, кочијашки, како ме Ђоле Жвало научио, у топлом... Онда се појавила моја мајка. Нисам је сачекао. Сачекао је на станици Ранко Кркало и довео до „Грчке Краљице“.

Јаша Гробаров, ратно сироче, грлио је и понављао : „Небојша је моја мајка... Ти си моја мајка...“

Годинама касније стара учитељица из Бијелог Поља препричавала је са ужасом и смехом шта јој се у „Краљици“ дешавало. На конак је отишла код Ноћне Наце.

Сутрадан су ме пронашли Ново Габељ и Ранко Кркало, довели на гајбу код Ноћне Наце. Са мајком сам отишао у болницу, где сам остао два месеца, и после тога у трезнилиште. У завичај.

pixabay

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: