СВЕ БОЈЕ ЖИВОТА

Почела је да пада киша, а ја сам била сама на паркингу. Анђели су цедили облаке као крпе, док су они плакали и завијали од болова. На моје топло лице падале су сиве, крупне сузе из очију облака који су ме са висина посматрали. Невероватно је како се расположење мења у секунди, како Сунце које ме је пре само неколико тренутака обасјавало сада више не могу да видим од сивила које испуњава небо. Живот је рингишпил. Један круг смо срећни и на нашем лицу се може видети раздраганост, задовољство и узбуђеност, а већ у следећем кругу коњ на коме седимо убрзава, а на нашем лицу се појављује страх, док срце покушава да нам излети из груди.

Из далека сам видела групу људи. Нисам могла ни да их пребројим ни препознам због магле која их је окруживала. Док се пљусак појачавао, моје ноге су се кретале у правцу гомиле. Стајала сам, ходала, трчала, јурила и већ у следећем тренутку преда мном је стајала моја млађа сестра кратке црне косе, пуних усана и крупних смеђих очију које су биле испуњене одсјајем кише. У мом стомаку појавио се грч. Укопала сам се посматрајући њено бледо лице не могавши да изговорим ни реч. Јуче сам била у својој кући, испод покривача, безбрижна и мирна, а сада сам на неком паркингу на киши, гледам у своју сестру коју нисам видела годинама. Шта ми се то дешава? Почео је да ме обузима немир. Нисам знала ни где сам, ни ко сам. Погледала сам у лица других људи. Никога нисам познавала. Сестра ме је ухватила за руку и почеле смо да трчимо ка црној унутрашњости зграде у чијој смо се сенци до тада криле. Ноге су ми биле тешке, осећала сам се као да за собом вучем мокре цигле које су ми биле везане за чланке. Гомила иза мене почела је да се комеша и ускоро сам иза својих, могла да чујем и њихове ужурбане кораке. У ушима ми је зујало хиљаде пчела, бука ми је ометала мисли. Могла сам да осетим јаке, пулсирајуће откуцаје срца у стомаку, глави и плућима. Она су се од удара бубњева цепала, отежавајући ми дисање. Након следећег трептаја  била сам у згради. Отворила сам капке свесна ужаса у ком сам се нашла.

,,Ема, стани“ – викнула сам одједном укопавши се у месту, посматрајући сестру својим крупним, запањеним очима: ,,Ја ово сањам! Не лажем те, сањам! О Боже, како ми се ово десило, молим те дозволи ми да се пробудим, не могу више ово да издржим“! 

Она  је само стајала, уплашена оним што сам рекла.

,, Молим те помози ми да се пробудим, уради нешто, знам да можеш“!

Знајући да сам заробљена у сопственом телу и да не могу ништа да урадим да се пробудим и побегнем од ове кише и овог немира и да будем поново код куће на сигурном, вриснула сам! То је био најјачи врисак који је овај свет икада чуо, парао је уши и улазио под кожу тако дубоко да после није могао да изађе, настављајући да урла и јежи кожу својих слушалаца. Он је био хладна змија која се пела уз кичму уједајући вас за сваки пршљен док не бисте подигли руке прекривши уши. Од њега би вам се лице изобличило, од њега бисте помислили да сте чули ђавола из пакла.

Што сам јаче вриштала осећала сам се заробљенијом. Покушавала сам да се пробудим, али моја болест као да је то знала, није ми дозвољавала да изађем из пакла.

Неколико тренутака након ове агоније пробудила сам се знојава и уплакана, у неверици да сам то поново ја у свом кревету, жива и сигурна.

Није мој живот увек био овакав. Некада је био весео, жут и пун смеха, али сада, од како сам се разболела, почела сам да увиђам и његову другу боју. То је била она сива, некада чак и црна боја која је гушила. Почела сам да се осећам заробљено у својим сновима и будим уплакана и престрашена. Окренута је друга страна мог живота, она чији су листови црни, испуњени тугом и патњом. Некада светле, сада су ово све боје мог живота.

pixabay

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: