Забрањена српска оперска певачица - 6. део
Анастаиса Х. Ларвол

Само шест недеља после тога, Даница Илић је миракулозно извела тријумфалан повратак на сцену Бечке државне опере, играјући крхку јапанску гејшу Чо-Чо-Сан у Пучинијевој “Мадам Батерфлај”, по којој ће заувек остати запамћена. Певала је као никада до тад, а публика ју је дочекала дугим, стојећим овацијама.

Даница Илић у Њујоку. Званична насловна фотографија представе и насловна слика на плочи

Беч је остао епицентар њеног уметничког живота. Певала је старе улоге у “Wiener Staatsoper-i”, али пошто је зграда била порушена бомбама, представе су се играле у “Volkstheater”-u и “Theater an der Wien”. Занимљив и чудан је детаљ да су Руси, односно Стаљин донирали велику суму новца за реконструкцију зграде Бечке опере, а нови градоначелник Беча је ишао улицом и тражио од народа да донирају по новчић за њену брзу поправку. Тако је “свако” касније имао осећај да је опера по мало његова или њена, а све укупно нам то говори колико је опера у то време била важна у друштву.

Међутим, како је касније Даница испричала једном њујоршком новинару, убрзо је увидела да се ранији фашисти и њихови “фанови” лагано ипак враћају на своја радна места у бечком уметничком животу и то није могла да поднесе. Зато је врло радо већ пролећа 1946. отпутовала у Милано, да пева пред Хербертом Графом, “стејџ-менаџером” метрополитенске опере, приликом његовог боравка у Италији. Његов позитивни утисак потврдио је и главни директор њујоршке оперске куће и понудили су јој да дође. Одмах после свог рођендана, фебруара 1947, Даница је у Паризу села у авион и прелетела Атлантик.

Метрополитен опера

Већ у марту је дебитовала на златној метрополитенској сцени, улогом Дездемоне у Вердијевом „Отелу“. Примљена је за сталног члана ансамбла на годишњи уговор, као и остали “стални” у Америци. Дошла је на упражњено место сопрана за италијанске опере, које је до тад имала славна и изврсна, али нешто егоцентрична хрватска примадона Зинка Кунц-Миланов, која се посвађала с директором. Она је била мало старија и дошла је раних двадесетих у Мет, такође кроз немачку музичку “школу”. Често се праве неважне паралеле између њих две, само зато што су обе биле сопрани за италијанску оперу и потицале са територије нове Југославије, која се оформила на месту њихових домовина. Међутим, то поређење је беспотребно, јер се ни по чему другом ове две врле певачице нису преплитале, нити једна на другу утицале.

Зинка Кунц Миланов

С Метрополитеном је Даница певала главне улоге у Пучинијевој Аиди и Мадам Батерфјал, у Ђоконди, као и Вердијеве ликове Леонору у „Трубадуру“ и Амелије у „Балу под маскама“. Из тог времена потичу и студијски снимци са Куртом Баумом и Ричардом Такером, који су преточени у одлично продаване ЛП-плоче. Оне су управо тада постајале велики, светски хит, а Даница је снимила многе плоче, певајући главне улоге и у операма “Ла Бохеме” и “Мадам Батерфлај”, које су често пуштане на радију.

Даница Илић

Током пролећа 1947. у америчкој штампи могли су да се прочитају многи осврти на наступе госпођице Илић, новог лица на оперским сценама Њујорка, Бостона, ЛА-а, Чикага и читавог света. Општи је утисак био да се ради о великом, свежем и богатом гласу, те одличној техничкој спреми. Дивним финесама, али понекад нестабилним наступима на сцени. Све чешћи напади физичке и психичке слабости спречавали су Даницу да једнако “поштено” уради свој посао као до тад, али се није предавала. На радију је емитована и цела опера Пучинијевог “Бала под маскама”, која се одиграла уживо у Метрополитену, опет са Даницом у главној улози, Јаном Пирсом и Леонардом Вореном, што је касније преточено у ЦД, а данас је све то на Јутјубу.Током пролећа 1947. у америчкој штампи могли су да се прочитају многи осврти на наступе госпођице Илић, новог лица на оперским сценама Њујорка, Бостона, ЛА-а, Чикага и читавог света. Општи је утисак био да се ради о великом, свежем и богатом гласу, те одличној техничкој спреми. Дивним финесама, али понекад нестабилним наступима на сцени. Све чешћи напади физичке и психичке слабости спречавали су Даницу Илић да једнако “поштено” уради свој посао као до тад, али се није предавала. На радију је емитована и цела опера Пучинијевог “Бала под маскама”, која се одиграла уживо у Метрополитену, опет са Даницом у главној улози, Јаном Пирсом и Леонардом Вореном, што је касније преточено у ЦД, а данас је све то на Јутјубу. 

У једном од само два чланака о њој икада објављених у Србији (2011. и 2013. у часописима за “класичну” музику), једна од ауторки пише да је Даница у Њујорку, поред све чешће физичке болести, била “и психички растројена (што је, шушкало се, за њу био чест проблем у том периоду).” У позадини тог податка, који није нетачан, треба убацити не само прећутана логорска искуства, него и драматичне вести из Београда, које су јој стално стизале. Већ јесени и зиме 1945-46. њеним фамилијама у Југославији комунисти су одузели сву имовину. Фамилији Јаролимек су одузели фабрику тепиха, радње у Кнез Михајловој, Загребу и Нишу, већи део куће, баснослован новац у банци, магацине, робу, аутомобиле, намештај, сребрнину, покућство, одећу, која им је одговарала, све машине и фотоапарат.

Зграда Јаролимека у Маршал Бирјузовој улици

Зоран Јаролимек, Даничин брат од ујака, је као мушки представник фамилије са 16 година послат да новој власти преда кључеве од Јаролимек-фабрике на Вождовцу, ако намеравају да остану живи. Његов отац Александар, високо одликовани ратни херој из Првог рата и учесник у Другом, није могао. С обзиром на то да су учествовали у “народно-ослободилачкој борби”, нису их све побили на месту, као што се десило неким породицама које су познавали. Него су им “оставили” чак и цео други спрат њихове зграде, где су сви морали да се сабију и ћуте.

Одузели су им телефонску линију, као и апарат. Ревносно су их избрисали из телефонског именика, а били су међу првима који су у Београду уградили телефон и платили да се жице доведу и бандере поставе. Писма у оба смера су им јако дуго путовала, јер су претходно ишчитавана и бележена код југословенских служби. Као и у свим већим, грађанским кућама Старог града, уселили су им шест партизанских породица, које су се само појавиле на вратима једног дана, с коферима и писмима, која им та врата отварају.

Приземље је конфисковано, где су биле књижара и велике продавница немачког порцелана, и предато је управи града. Она је просторе издавала до пролећа 2019. и приходе дистрибуирала по социјално “праведнијим” критеријумима. Сама зграда је поцрнела, утихнула и увенула, као уосталом и читава улица, која је постала слепа. Иако паралелна с Кнез Михајловом и Обилићевим венцем, убрзо се претворила у мрачни, скривени пролаз, с редом контејнера иза обновљеног хотела Мажестик и будуће градске гараже.

Јаролимекови су на таван своје зграде спаковали бројне војничке униформе, еполете, ордење, мачеве, златни венац “првог реда” и писма, која су синови и очеви слали кући с фрона, у ратовима између 1912-1945. Прошле године је све то поклоњено Војном музеју у Београду, да остане успомена, а неке од тих ствари су једини примерци сачувани до данас.

Божена Јаролимек-Илић престала је да путује између Београда и Беча и остала је да живи у Даничином стану у Бечу, док је она била у Њујорку. Анкица нестаје из приче, а Рада се срећно удала за Чеха с чудним презименом Бштех и такође се није вратила у родни град. Остали су се завукли у кућу, тихо завршили школе, нису се истицали, нити много мешали с грађанима новог друштва и нико није имао деце. Ко би, са свешћу и саосећањем, ставио малу децу у такав свет? Деца Александра Јаролимека, њих троје, порасли су без слободе, пријатеља, имања, светлости и музике. Александар је брзо умро, а деца су остала уз “духа” свога оца и само с мајком, која се психички много разболела и постала “наци” од свега што јој се десило одједном. Живели су дуго и неприметно у црној улици, без пристојног посла и икаквог разумевања околине за њихову несрећу.

Иако се на овим просторима дуго злопамти, а после једне генерације заборављају и чињенице и имена, странци, којима су бесправно заплењене имовине и родбина избрисана из телефонских именика, нису заборавили. У сваком савременом “упутству” за пословање са Србијом, и уопште Балканом, напомиње се ова опасност. Последица тога је да данас са Србијом послују искључиво они странци, што ће уложити ништа или најмање могуће, а гледати да згрну све што могу на брзину, па да збришу даље. Исисаће из огољене кичме српске културе, људства и економије чак и мождину, ако је се домогну, остављајући за собом само хрпу непокретних костију.

Они сматрају да је то једини начин да се послује са овим народом и да је то фер; нажалост. Позваће и примити сваког надареног, образованог и квалитетног појединца да код њих ствара своја чуда, и мислиће да су учинили добро дело, што, нажалост, и јесу. У том се вртлогу, неспорно, догађају и многе неправде и страдања недужних. Сада су то многи Срби, а пре 75 година су то били многи странци, а и многи Срби – добри људи. “Дођоше дивљи и истераше питоме”, јер се питоми не бију, без обзира које су народности.

У послератној Југославији Даница је проглашена издајником и немачким колаборатором, тако да више није долазила у Београд. Живела је у Њујорку, сматрана Југословенком и користила је сваки тренутак да вежба или пева на сцени или у студију, не само у Њујорку, него и путујући са Метрополитеном по свим већим градовима Америке. Кливленд, Чикаго, Атланта, Хјустон, Мемфис, Бостон, Сант-Луис. Путовала је и у Јужну Америку и Јужну Африку, снимала плоче и наступала у радио-преносима опера. Током лета 1947. је певала и у две поставке у Националној опери у Мексико Ситију. Нема ни једног податка о томе да је имала љубавни живот. У сваком случају је била врло дискретна. Тешко је поверовати да је могуће да баш никога никад није волела, али дешава се и то, када се људи јако и страствено посвете каријери.

У новембру 1947, оперски критичар Њујорк Тајмса коментарише да је „једна певачица показала више темперамента од свих осталих заједно и поседовање импозантног гласа. Али, често га је користила лоше. Мислимо на Даницу Илић, Амелију. Она је, изгледа, врло неуједначена извођачица, која може певати изванредно једне вечери, а осредње већ следеће вечери – или следећег тренутка.“ Није им се, такође, допала њена “недовољно упечатљива” глума и дебељушкаста, ниска и “трупаста појава”. Није им била физички довољно импресивна. Американцима је “паковање” веома важно. Даница стварно јесте све више боловала, што такође код Американаца није актуелно.

Даница Илић у Америци

Почетком зиме 1948. Даница била је веома болесна, жалећи се на “свој ларyнгитис”. Директор опере Едвард Џонсон је тог дана резервисао термин на радију, хотећи да први пут у директном преносу емитује њихово вансеријско извођење Аиде. Већ му је било доста тих хировитих, југословенских певачица! Посебно од када се Зинка Миланов удала за генерала Љубомира Илића, отишла да живи у Београд и постала Титова “миљеница”, како су љутито јавиле прво руске, па америчке новине. Зинка Миланов се после вратила у Мет, када је дошао нови директор. Не заборавимо да је ово “ера” Марије Калас, која је била Гркиња и сматрана “врло емотивном”, и доба када су оперске диве биле друштвени фактори и заиста биле диве. Тек је на самом крају 50-тих, а озбиљније крајем 60-тих кренула телевизија. Пре тога, радио је био главни, нови медијум за масовну комуникацију, тако да није било говора о изостанку.

Даница је била позната по изврсној интерпретацији Вердијеве Аиде, античкој принцези, коју држе заробљену у Египту, док се њеном драгом дешавају ужасне ствари и на крају бивају издани. Певала је ту улогу 20 година и са њом је, само пар дана по доласку у Њујорк, импресивно наступила пред америчком публиком. Ипак, на високом Ц у арији „О патриа миа“, глас јој је пукао!

Певачи знају шта значе речи које изговарају док певају, да би у тон унели емоције, које једино могу да додирну слушаоца. Управо то је била Даничина највећа уметничка чаролија, због чега су јој “опраштали” минорне техничке “импровизације”. Користила је и јауке и снажан, чујан дах, да би гласом дочарала улогу, а не телом. “О патриа миа” је било превише за њу. За следећи чин је већ дошла замена. Био је директан пренос и слушали су милиони људи.

Одмах, за пар дана, Даница се вратила у Европу, где ју је код куће дочекала мама. Она је углавном остала ту до краја. Аустријанци су били пресрећни што им се примадона вратила! Даница Илић је и даље имала велики успех на старој, такође златној сцени “Wиенер Стаатсопер”-е, коју су у међувремену обновили. Али, како кажу на немачкој Wикипедији, суздржано, али не испуштајући ни једну важну ствар, “Као тумач улога лирско-драмских, италијанских тема, још увек је била цењена у међународним оквирима, али више није била тражена дива.”

Без обзира на то, Даница је радила. Снимила је с бечком опером нову плочу са “Мадам Батерфлај”, коју је ономад, кад је избегла из логора, победнички отпевала баш на тој сцени. Гостујући наступи одвели су је у Немачку, Италију и Чехословачку, где је снимила још 4 ЛП-плоче. Аустријанци су желели да је сниме како пева Штрауса на немачком, тако да је 1950. снимила и његову Електру. (Ужасна је.)

Исте године почела је да пева и комплексну улогу себи помало сличне Турандо, која из страха не жели никога да воли. Спектакуларно је отпевала Пучинијеву “Турандо” на “Магио Мусикале Фиорентино” у Фиренци и “Театру Комунале” у Болоњи. Исту улогу је упечатљиво отпевала и у Краљевској опери у Ковент Гардени у Лондону 1951. У свој опсежни оперски репертоар је, поред Турандо, додала и Тоску од истог аутора, а Бечка опера је одмах забележила ЛП с Даницом и о Тоски и о Турандо. Тако, практично није било италијанске опере чију главну улогу није отпевала "кон екшеленза"(изворним) гласом у ком се у сваком тренутку чује неизмерна срећа и уживање – што пева.

Све време је паралелно радила у државној опери, мада не толико као раније, јер више стварно није могла. 1955. се на кратко вратила у Њујорк, где је учествовала у рециталу за добротворне сврхе југословенским жртвама рата. Ту су је најавили као српску певачицу, не југословенску. Отпевала је песме Брамса, Шуберта, Волфа, Петра Коњовића и Јакова Готовца, а публика је се добро сећала. Путовала је са опером на гостовања и одржала је још један концерт у ЛА-у невезано од њих 1957. Улога Турандо 1958. у “Штат театру” у Грацу памти се као један од последњих великих концерата.

Понекад је кратко наступала у старој, матичној кући током 1959, а од 1960. године није више могла самостално да стоји и само је лежала у кревету. Медији који су се бавили овом темом наводе да је умрла опскурно и сама у Бечу, али то није тачно. Боженка је била са њом. Она је већ имала преко 70 година, али је пажљиво и усрдно неговала своје храбро дете до последњег даха.

Гробље 'Feuerhalle Simmering (Abt. ML, Gruppe 184, Nummer 6) in Wien

Даница је доживела 50 година и 11 месеци. Тихо је 15. јануара 1965. напустила ову раван, а за њом је остао њен радосни глас. 

Аустријанци и Немци су најусрдније и најдетаљније регистровали њено велико животно дело и богат уметнички опус. Иако су је онако бизарно ранили, пре него што је отишла, потрудили су се да сниме све што је икада отпевала. Њиховим речима ћемо и закључити ову причу:

“Im einstigen Jugoslawien und im heutigen Serbien wurde und wird sie kaum je erwähnt, obwohl sie die außerhalb Serbiens möglicherweise bekannteste serbische Opernsängerin war.”  У бившој Југославији и данашњој Србији она се никада не помиње, иако је ван Србије она вероватно најславнија српска оперска певачица – свих времена.

КРАЈ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: