БОЖИЋНА ПРИЧА

        Ту на углу, срећни људи палили су бадњак. На корак даље, чуо се пијук дечице. Знала је, то ваља пред Божић. По слами посутој по целој кући отац, квоца и баца жито, орахе, карамеле, а дечица пијучу, најављујући берићетну годину.

        Грчевито је стезала прегачу и њоме скривала очи. Није се плашила бљеска камере. Напротив! Као девојчица, шепурила се пред објективима најпознатијих камермана. Због плавих увојака, које само природа може да подари женском бићу, у ударним терминима вртеле су се божићне рекламе. Она, крај прекрасне јелке са много слаткиша разних произвођача. Највише је волела када би се уз маму, филмску диву светског гласа, макар на трен уплела у понеки кадар. Углавном би, баш као и у животу, била послушна девојчица, са кецељицом око маленог струка, која се од најранијег детињства због презапослености родитеља бави прозаичним, кухињским пословима.

     Мама је због природе посла много путовала. Тек једном јој је за Христово рођење, са неког снимања из Аликантеа, са саме обале мора донела лепу Шпањолкицу са кастањетама. Од тада, сваки поклон, биле су кецељице.

     -Зар нисам практична – питала би разочарано дете, а потом би јој испробавала једну по једну, вешто је упрежући у обавезе.

    Проживела је тек који дан када су је уз несвакидашњи церемонијал крстили у цркви Свете Ружице на Калемегдану. Зурећи у фотографије, у свили боје цикламе, која се тек мало разликовала од кумине хаљине, препознала је кецељицу на себи.

        Готово никада није одлазила у друштво. Заправо, није имала времена за то. Није стизала од маминих проба које су из дана у дан постајале све досадније. Мрзела је коктеле, гала пријеме и све људе који су пролазили кроз њихову кућу.

         Само је за Божићна славља живела. У част Исуса Христа, месила је најлепшу чесницу и делила је на онолико чести колико има укућана. Тада би схватила да је проклето сама. Сребрњак је увек она проналазила и забадала у икону Богородице изнад узглавља. Није пропуштала божићно јутрење у цркви. Свећу је редовно палила и за снег на тај дан молила, како би година била родна.

      Уморном оку мале судопере, која је до паљења свеће за божићни ручак и положајника јабуком даривала и пешкиром закитила, нису промакле кокетарије њене мајке, праве заводнице.

       А онда се и сама, једнога дана загледала у тамнопутог мушкарца очевих година. Главни јунак хит филма који је пунио београдске биоскопе, није остао равнодушан на тек пробуђену жену.

       Зналачки је проценио тренутак и узимајући највећи комад чеснице, пружио јој је оно за чим је кроз детињство трагала, а потом...и прва нежна миловања. Учинио је да му се онако уморна, после уобичајеног божићног скупа, јединог славља које је волела, сасвим преда.

       Трудноћа је казна за тренутак уживања...схватила је када је први пут осетила мучнину и несвестицу.

     Дуго је стајала пред огледалом не би ли у зеници спознала истину. Сама пред собом, бацила је замашћену кецељу и онако разголићена постала свесна да јој је мозак камен, па и само тело огроман камен.

       За све ове године, научила је да је породица лаж, глупи оквир, размена презимена, вешто скривање двоје који проклињу дан када су се срели, а ипак су ту, у пару, две кукавице, неспремне да ишта мењају.

     Пожелела је девојчицу. Малу блондину, коју ће само за себе чувати. Никада јој сукњу неће обући. Уз њу се кецеља најлакше опасује. Магнолијом ће је огртати. Биће то предивно створење, на благ дан зачето.

       Боже! Зар је могуће да је трудноћа проблем? Толико је филмова гледала. Лекари би увек поштовали то стање.

      „Замрачите просторију, слушајте тиху музику и одмарајте. У Вашој утроби је богатство!“

     Свима око ње, сметало је што ће у родном листу рубрика – име оца – остати празна. Па код ње је крупним словима уписано, а ипак ниједан Божић заједнички не памти.

       Никада до данас није везала кецељу око струка. Хтела је после толико Божића да се врати у онај дан. И како то да баш сад, овим мостом пролазе камере? А толико јој је снаге требало да дозволи себи, ћерки најпознатијих филмских глумаца из шездесетих, да се одлучи на овај корак. Можда ју је мајка баш за овај чин припремала, не верујући у дуготрајност славе...јер, она је као маслачак...дунеш ли једном, нестане без трага.

    Још су јој само девојчица у наручју и божићна радост остали. Срећа у ову кецељу, те њом скрива очи од камермана жељног сензација. Била би то добра прича о великој глумачкој породици, која завршава на задњем степенику моста, са склопљеним рукама које моле за помоћ..на Бадње вече, док сунце и месечина једно у друго преливају...у предвечерје, кад срећни људи у цркву крену.

      Tу, иза угла, све више људи око бадњака.

      Прошла је крај њих подигнута чела...

     „Христос се роди!“ Прошаптала је.

     „Ваистину се роди!“ Чула је за собом неке срећне људе.

То је само привид...Била је непогрешива у процени. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: