СВЕТА ГОРА НЕМЕРЉИВА
Изронила си из дубина
Као нимфа чаробница,
Море грли твоје скуте
Ветар косу рашчешљава.
Огледаш се у зрцалу
Небескоме, божанскоме.
Из лађе ми поглед лети
Према твојим ризницама,
Олтарима, иконама,
Краснописним молитвама.
Никад неће моја нога
На кам стати прага твога
Вилин граде, Виландаре,
Хиландаре, божији даре.
Никад стати пред једину
Женског рода заступницу
Настаљену на Атосу
Богом дану, Богомајку,
Сабирницу, Милосницу,
Да целивам све три руке,
Да дотакнем мермер скуте.
Јер ми кућа миром дише,
Јер ми душа стихом збори.
Горо света, немерљива.
Ни на небу, ни на земљи.
pixabay
