детаљ слике: Сенка Влаховић

Из књиге „Банатска Венера и јунак Димитриј” (Банатски културни центар, 2020)

Татјана међу јавом и међ’ сном:

Коцка је бачена. Нит је прекинута. Конац црвеног круга покидан. Бајку надјача стварност. Зубато сунце отопило снегове сибирске, злослутни ветрови растерали магле и росу, и сузе, и сласт, и жртву, и грех, и барјак јунака челног, и скривене тајне, мрачне куте, и безимене вражје очи што из краљевског несвесног вире. Тад јави се радост новог рађања, нове светлости, новог извора и новог Истока и каже: „Нек’ си, коцко, бачена! Нек’ си отишла! Нек’ си се откотрљала у нови-стари свет. Нек’ си звонким лупкањем откотрљавања пробудила једну уснулу душу! Две душе.“ Јесмо ли то ми, Димитриј, сањали о рађању Сунца на Истоку, о чистоти снегова сибирских и врелини љубави исконске, чедне, грешне, жестоке, нежне, нестварне. Непостојеће.

Димитриј, ти си само сан. Ти ни не постојиш. Ти си само одбегли становник скаске. Избеглица у мојим одајама. Крцко, Филип, звер, тамо неки Карамазов, неки Страхиња, неки косовски јунак, Лазар, Валијант, крсташ, легионар, један банатски јунак у плавом кругу чије је срце звезда...

Ма ти си бекрија! Бећар! Мито, Димитриј, да ли си, страх ме од помисли, да ли си био стваран?

(Будна сања. Јава у сну. Срце у глави, разум у срцу, душа на небу, топло тело, глава плава, у бисерима се дави, купа, праћака. Из ушију лоза ниче. Грожђе ил` пасуљ чаробни, степенице од пахуља иду ка окнима рајским...)

Татјана у плавом кругу: 

Сањам, јасно чујем и глас и ехо. Анастасија зове, Димитриј. Шета плаву душу сибирским шумама, по снегу без трагова хода, са везом златним у хаљини блиставој. Анастасија, Димитриј, топи сребрне пахуље љубављу словенском и каже, дозива:

„Дођите под моје окриље царско! Ви, који сте одбачени, непризнати, скривени, немоћни, страдални и несретни, неправдом обавијени. Усмрћени, живи недоречени... Примите благослов и целив царски и мученички!“

Димитриј, то смо ми... Хајде, идемо! Мајка зове! Ветар добар с наше стране, банатске. Пуна једра моје срце крећу. Хајде, љубав је то. Видиш ли, осетиш ли како поглед осваја Исток? Чујеш ли голубице у грудима? Не бој се, имаш снагу у жуљевима. Радуј се, младост косу виори, све зове, све иде, напред, у победу, у победу страсти и нечистог! Да на престољу вечно стоји:

Сунце. Дух. Љубав.

(Матушка православнаја, бескрајни плави круг, звезда, понор изгубљених девојачких снова и уточиште дендија, вечитих путника, мргуда и битанги, милитара, што нигде скрас нашли нису. Нигде себе. Што самокажњавају своју лудост јер ће је једино тако заробити, а можда ће их неко на подвижнчкој траси саможртвовања и пратити. Ил’ у домовини, бескрајној, равној, плодној, оцвасти и чекати. Има ли гордости конца, отпаду тог суморног самољубља што ждере и чисту љубав духовну и ону путену? Има ли стварности кад се љуби? Има ли истине за Татјану? Има ли милости? Просветљена ил’ луда она постаје кад се скаска и јава негде сретну. Две приче из различитих светова. Овостраног и оностраног. Песма и белина папира. Као јарци на брвну. Као два краја конца црвеног што у чвор један другог дозивају.) 

Татјана, соко женски:

Сад, кад сам се пробудила, и очни мишић напрeжем, трепавицама бројим тренутке, присећам се сна о теби, банатски јуначе, бунила слатког као причешће. Отварам очи широм. Видим оштро као соко женски. Стојим на врху брда сећања. Ослушкујем празнину ледине.

Пловим сувом травом. Звоно. Кораци вунени.

Оштра травка лагано се њише.

Гледам у Сунце. Шкиљим. Крајичак усне. Осмех.

(Размножила се и распршила по пашњаку у безброј цветова и бубамара. Сваки трачак израстао из земље њен је нервни завршетак. Сунце је пуни енергијом. Исцељује. Осећа неку чудну слободу. Пуноћу слободе и креације. Сопствени одраз најбољим пријатељем и љубављу познаје. Радује се, радује, спознаји и животу.)

Татјана човеку са два имена (једно je ратник, а друго песник):

У мору речи и слика, осетила сам проток енергије, топлину духа. Познала сам да смо, божјим промислом, истог дана рођени. Видела сам у даљини мост на ком бисмо се могли срести и винути, полетети уједињени, а неспутани. Сањала сам како у твом загрљају добијам круну док на пегазу летимо изнад највиших брда, океана, равница и ове моје житнице плодне, што и твоја обећана земља је, врли песниче.

(Добровољног изгнанства после, десет хиљада кругова око Сунца касније, из луковице затрпане клица ка небу уздигла се.)

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: