ИСТРАЖИВАЧКИ ЕРОС

Разговарала: Љиљана Шарац

Др Катарина Митровић је саговорник какав се само пожелети може! Мила је, блага и неизмерно занимљива! Наука која јој је донела докторску титулу је историја. Прошлост је само једна од сфера њеног интересовања. Уживање и привилегија је наћи се у њеном друштву. Уживала сам радећи овај интервју. Ево дивне прилике да завирите у Катаринин чудесни свет!

Када је историја постала избор за цео живот?

Др Катарина Митровић

У мојој породици је постојало велико интересовање за прошлост. Мој деда по мајци Душан Пантовић, премда економиста и финансијски директор једне велике југословенске фирме са седиштем у Београду, био је страствени љубитељ историје. Увек је истицао благотворни утицај његовог гимназијског професора историје. Реч је била о проф. Ракићу, оксфордском ђаку, који је тридесетих година прошлог века предавао историју у гимназији у Краљеву. Тај податак много говори о ондашњим просветним приликама и политици, као и о односу врхунских интелектуалаца, школованих у најбољим европским школама, према послу наставника у „провинцији“. Моји родитељи су такође завршили историју. Штавише, упознали су се као студенти Историје на Филозофском факултету у Београду. Могу рећи да је у мом избору било и неке врсте предодређености. У ове празничне дане живо се сећам дугих зимских вечери у нашем дому на Врачару које сам проводила уз „Велику илустровану историју света“ и тротомну „Општу историју уметности“ из пера Ђине Пискел. Тада сам, што је разумљиво, понајвише била заокупљена египатским пирамидама и јунацима грчке и римске митрологије. Одлуку да студирам историју донела сам већ у првој години гимназије. И ја сам имала велику срећу да ми је у Дванаестој београдској гимназији историју предавао изузетан професор Звонимир Милановски, који нас је баш ових дана заувек напустио. Ипак, не бих рекла да је историја мој целоживотни избор. Промене су увек могуће и веома су добродошле.

Да нисте историчарка, шта сте могли постати?

Још у гимназији привлачиле су ме различите области ‒ књижевност, латински и италијански језик, психологија. Захваљујући стицају животних околности, успела сам да много тога спојим у јединствени приступ прошлој стварности, али и садашњици. Италијански језик сам учила у Италији, у најбољим школама, и стекла диплому највишег ранга коју могу добити странци који по примарном образовању нису италијанисти. Пре доста година огледала сам се и у послу преводиоца. Превела сам са италијанског на српски језик две књиге: ,,Митови средњег века” Ерберта Петоје и ,,Рен л’ Шато: од изгубљеног јеванђеља по кабинетима до тајних секти” Маријана Бизарија, обе у издању београдске Утопије. Добро знање латинског још из гимназијских дана омогућило ми је лакше савладавање италијанског језика. Моја истраживања углавном су заснована на латинским списима писаним језиком који је током средњег века и нешто касније био у употреби у Италији, Далмацији и Зетском приморју. Као у доба мог девојаштва, и данас читам књижевност, класику и модерне писце, домаће и стране ауторе, нажалост не онолико колико бих желела јер ми бројне обавезе то не дозвољавају. Обично за себе кажем да имам две зависности којих се никада не бих одрекла ‒ читање и ритуал испијања домаће црне кафе без шећера. Извесно време била сам на едукацији из психодраме, што сам морала прекинути због других обавеза. Наравно, увек постоји могућност да се вратим овом психотерапијском правцу. Психодрамске технике су не само веома лековите, већ се могу користити и у настави и приликом представљања одређених садржаја мањој групи слушалаца и гледалаца с циљем да се они активно укључе.

Колико су књиге утицале на Ваш пут? Које? Како?

Књиге су утицале и данас веома утичу на мој живот. Прва књига коју сам прочитала био је роман Џека Лондона ,,Зов дивљине”. Имала сам осам година и још и данас, после четири деценије, сећам се колико сам патила саживљавајући се са судбином главног јунака пса Бака, који од кућног љубимца на топлом југу у кући угледног адвоката постаје поларни вук, предводник чопора. Има веома много опомињуће симболике у тој за многе данас заборављеној причи. У основној школи много сам читала Жила Верна и српске песнике романтизма. Баш сам пре неколико дана за Нову годину мојој сестричини Лени, која има 11 година, поклонила Верновог ,,Петнаестогодишњег капетана”. Наравно, ,,Чича Томина колиба”, Том Сојер и Хаклбери Фин својим топлим емоцијама прате ме до дана данашњег. У гимназији сам веома волела сестре Бронте и Марију Јурић Загорку, што је вероватно у оно време био очекивани избор за девојчицу на прагу девојаштва, нешто касније посвећено сам читала Достојевског и Толстоја, затим су се класици низали један за другим. Мешу Селимовића лично сматрам бољим писцем од Ива Андрића. Од осамнаесте године до данас не растајем се од ,,Дервиша”. Волим и убојити, премда рафинирани сарказам читаве плејаде италијанских писаца, старијих и нешто млађих ‒ Умберто Еко, Дино Буцати, Итало Калвино, Алесандро Барико, Антонио Табуки, Клаудио Магрис, Николо Аманити…

Препоручите неку белетристичку књигу љубитељима историје.

Ух, ово је заиста изазован задатак! Иако се већина колега историчара са мном не би сложила, сматрали би то унижавањем нашег заната, ја читаоцима од срца препоручујем књигу Франца Финжгара ,,Под слободним сунцем”. Можда је и овај роман, стар више од стотину година, који сам читала у петом разреду основне школе, донекле утицао на мој животни позив. И на бескрајну љубав коју осећам према словенском свету и понос што му припадам. Препоручујем још ,,Име руже” и ,,Тајанствени пламен краљице Лоане” Умберта Ека, ,,Переира тврди да…” Антонија Табукија, ,,Ако једне зимске ноћи неки путник” Итала Калвина, ,,Прељубнике” Виде Огњеновић, ,,Вајара” Светозара Савића и ,,Витилиго” Милете Продановића. Ову последњу књигу читала сам за мојих ,,римских” дана јуна 2017. године. Она на неки необјашњив начин сажима причу и о мом животу ‒ личном и професионалном. На овом списку нема историографије, и мислим да је то јако добро.

Снажан утицај на Ваш рад и истраживања има вера. Како у њој проналазите упориште?

Вера у Бога је део мога бића од када знам за себе. Моја вера није везна за обредну праксу као такву, мада волим да присуствујем литургији, нити за обичаје и традицију, којима свакако признајем вредност. Вера је мој живот. Ја сам хришћанка која се труди да заиста живи препоруку из једине молитве коју је Господ наш Исус Христос оставио људима – Нека буде воља Твоја. У Оченашу се налази целокупна мудрост довољна да живот човека унапреди и олакша. Та мудрост је једноставна, можда баш због тога бива олако схваћена чак и од многих хришћана који речи Оче наш изговарају механички, по навици, без много удубљивања. Молитва ме је научила да заузимам проактивни приступ животу, да сваког дана чиним колико је до мене, најбоље што умем, али да исходе остављам Богу јер он једини зна шта је заиста добро и за мене и за људе око мене. Клизав терен представљају строго зацртани циљеви и рокови којих се људи грчевито држе. Тужно је гледати како се људи у данашње време гуше и сламају у жељи да вредност сопственог бића доказују себи и другима, који су за њих обично потпуно небитни, безглавим јурцањем за амбицијама, циљевима, све сада и одмах, баш онако како сам ја и само ја замислио, јер ја сам креатор… И наравно да завршавају сломом, физичким и менталним. И наравно да не уживају у постигнутом, већ се препуштају новом вртлогу анксиозности и очаја. Епидемија која још увек управља нашом свакодневницом, показала је сву бесмисленост таквог приступа животу. А већ много година смо жртве терора тзв. позитивног мишљења које нам се пропагира посредством разних канала. Нажалост, прихватају га и неки психотерапијски правци. Терор позитивног мишљена и става ја сам креатор, ја могу све што пожелим само је важно да довољно дуго и истрајно желим, лоша је и рекла бих опасна замена за аутентични однос с Богом. Важно је да разумемо докле допиру наше људске границе, а одакле почиње оно нешто много веће на шта немамо, не можемо и не треба да имамо утицај. Када то схватимо, живот постаје много лакши и смисленији.

Која наша владарка Вас фасцинира? Зашто?

Период јесени 2012. и првих месеци 2013. године био је за мене веома тежак, испуњен неизвесношћу, здравственим проблемима, губитком посла и многим трзавицама. Баш тада на позорницу мог живота ступила је краљица Јелена, она која је у српском народу позната по надимку Анжујска. Једног фебруарског јутра 2013. године стигао ми је мејл од сестринства манастира Градац с молбом да за потребе књиге коју су припремале поводом 700 година од упокојења ктиторке, напишем текст који би приказао краљичин живот. У то време сам завршавала докторску дисертацију и ту обавезу сам пренела на једну млађу колегиницу. Међутим, Света краљица је желела баш мене и тако је остало до данас. Не само да сам написала тражено поглавље за монографију, већ сам приредила и зборник радова ,,Јелена ‒ краљица, монахиња, светитељка”. Осећам посебну блискост са краљицом Јеленом. Била је изузетно учена, одлучно и вешто је наступала у улогама владарке, супруге и мајке, била је посвећена малом човеку и изазовима његовог живота, бринула је о убогима, рањенима животом и ништима духом с једнаким жаром као што се дописивала с папом Николом ИВ и православним духовницима у Константинопољу, Јерусалиму, Синају, Светој Гори, подигла је православни манастир Градац, помагала долазак фрањевачког реда и обнову бенедиктинских опатија у приморским областима српске државе којима је управљала у име својих синова српских краљева, најпре Драгутина, а потом и Милутина. Једна од највећих краљичиних заслуга је оснивање школе за девојке на њеном двору у Брњацима, данас потопљеном водама језера Газиводе. Крајем XИИИ и на самом почетку XИВ века краљица је била свесна колико је важно школовати женску децу, учити их манирима дворског друштва да би оне удајом те обичаје пренеле у своје домове и да би на исти начин одгајале своју децу. Она је једина српска Света краљица и једина жена којој је архиепископ Данило ИИ посветио житије. Краљица Јелена је моја звезда водиља на путу превладавања стереотипних подела оличених појмовима Исток ‒ Запад, помаже ми да се конструктивно одупирем предрасудама, злопамћењу, примитивизму, глупости, затуцаности, фарисејству сваке врсте…

Гостовали сте на Радиу Беседа у емисији ,,Жене српских владара”. Какве су средњовековне племкиње? Шта им је заједничко? Какав траг су оставиле у српској култури, начину живота, историји?

Идејни творац серијала ,,Жене српских владара” је млада новинарка, вероучитељица и дечји психолог Мирјана Бановић. Она и ја смо за Радио Беседу снимиле више од 30 емисија, које су емитоване од марта 2019. до фебруара 2020. године. У тим емисијама представиле смо око 30 владарки и других знаменитих жена које су својим животом и деловањем обележиле српски средњи век од X до XВИ столећа, почев од Косаре, дукљанске кнегиње и супруге првог српског светитеља Јована Владимира, до московске велике кнегиње Јелене Глинске, мајке цара Ивана Грозног. Овај серијал за основу има обимну књигу која управо ових дана улази о штампу. На књизи смо пуне четири године приљежно, посвећено, на моменте с готово аскетским жаром радиле Александра Михајловић и ја. Оживеле смо српске владарке и принецезе српског порекла које су усудом и удајом постајале нечија туђа судбина, пратећи њихов живот од средњег века, реалног времена њиховог постојања у овој димензији, па до данас кроз књижевност, ликовне и визуелне уметности, науку, филм, моду… Судбина средњовековних жена се у много чему разликује од живота модерних жена, али се одређене мало променљиве датости итеакако могу запазити. Неминовно су нам се наметале вечне теме као што су брачни и уопште мушко-женски односи, мајчинство, положај ћерке и сестре, одговорност за себе, породицу и народ, образовање, могућност бављења собом и властитим интересовањима, улога у политици и друштвеним збивањима, женска побожност, перцепција савременика и потомака и још пуно тога.

Често сте путовали трагајући за историјском грађом. Где сте све успели да ,,завирите” и шта сте то узбудљиво и занимљиво нашли и схватили?

Још као сасвим млад истраживач и асистент, припремајући један од испита на магистарским студијама, наишла сам на занимљив податак у једној књизи Станоја Станојевића из 1937. године. У том делу посвећеном изворима за српску средњовековну историју писало је да се у Которском архиву чува збирка докумената који се односе на которску цркву у периоду од 1420. до 1513. године. Нико од професора и колега асистената није поверовао у тачност тог податка. Сматрали су да су ти документи, ако су икада постојали, сасвим извесно изгубљени. Ја сам следила свој унутрашњи осећај и последњих дана марта 2004. године у Которском архиву заиста пронашла загонетну књигу Altari e chiese delle Bocche di Cattaro. На основу тих докумената написала сам магистарску тезу. У наредним годинама често сам се спуштала до Котора и Будве и њихових, за наше услове, пребогатих архива. Истраживачки ерос и мало среће одвели су ме право у Archivio Segreto Vaticano  (Ватикански архив) и Archivio di Stato di Venezia (Млетачки архив). Рад у архиву је веома изазован. Волим да додирујем пергамент и хартију старе неколико векова и да ишчитавам древна латинска слова завирујући, на известан начин, и у личности писара који су их састављали. Занимљиво је да се ни у једном од архива никада нисам заразила нити сам добила неку алергију, иако су стари списи препуни микроорганизама и алергена. Једноставно, љубав према мистерији писане речи надвладава реалну опасност од заразе и алергијских реакција. Али сам се у зимским месецима веома смрзавала и тако собом посведочила тврдњу Фернанда Бродела, знаменитог француског историчара, да се нигде и никада није тако смрзао као у архивима топлих медитеранских градова.

Магистрирали сте, докторирали сте. Како сте бирали теме? Који је следећи изазов?

Истраживачки ерос др Катарина Митровић

Верујем да на земљу силазимо како бисмо испунили мисију за коју смо на известан начин предодређени. То су они чувени таленти из Новог завета на чије умножавање смо позвани. Тако су и теме у мој живот долазиле саме од себе, наизглед ниоткуда. Моја магистарска теза повећана је Млечанима бискупима Котора у периоду од 1420. до 1513. године. Реч је о веома занимљивим личностима, млетачким патрицијима и угледним грађанима, интелектуалцима који су из Венеције слати у Которску бискупију као носиоци политике Прејасне републике Светог Марка. Наравно, они су у великој мери унапредили црквене и друштвене прилике у Котору у току наведених стотинак година. Моја докторска дисертација посвећена је бенедиктинском монашком реду у Поморју српске средњовековне државе, на подручју од Бококоторског залива на северу до Љеша на југу, у дугом временском периоду од 9. века до 1571. године. За бенедиктинце сам се заинтересовала захваљујући њиховом писму беневентаника које одликују једноставна и префињена слова. Избор тема био је искључиво мој, чиме сам се веома огрешила о важно академско правило да је асистент шегрт свог ментора и редовних и ванредних професора и да стога мора прихватати њихове изборе који се његове маленкости (маленкости у најбуквалнијем смислу те речи!) тичу. Наравно, сносила сам велике последице због своје доследне непослушности, али данас, када је прашина увелико попадала по тим данима, нимало не жалим. Све друго не бих била ја.

На чему тренутно радите?

Тренутно припремам београдско издање књиге посвећене бенедиктинцима која се у великој мери ослања на мој докторат. Пишем и неколико радова. Један је посвећен приликама у средњовековном Котору у доба куге. На основу неколико докумената покушаћу да дочарам како је ова опасна пошаст утицала на судбину неколико породица, црквених установа и друштвених заједница. У плану је и довршетак монографије посвећене црквеној политици Млетачке републике на подручју данашњег црногорског и албанског приморја у раздобљу од 1392. до 1572. године. Наравно, то су планови који се могу мењати. Моја природа је веома флексибилна.

Како гледате на прошлу 2020?

Тешку 2020. годину искористила сам за изазовно путовање у средиште сопственог бића, за довршавање започетих послова, за сумирање постигнутог и размишљање о евентуалним будућим животним приоритетима. Нисам ово што нам се догађа схватила одвише трагично, јер епидемије заразних болести повремено погађају човечанство, било их је и биће и убудуће, премда сам и сама доживела неколико болних губитака. Смрт и болест су својим бојама бојили и моју свакодневницу. Нисам покушавала да утекнем од туге и страха јер би то на дуге стазе било веома штетно, као што је свако избегавање штетно и бескорисно. Омиљена опција модерног човека звана ,,бекство” такође се показала узалудном јер се са планете у овом тренутку сасвим извесно не може побећи. Преостаје суочавање најпре са собом. Наравно, суочавање је веома болан и дуготрајан процес али напослетку вишеструко користан и исплатив. Током лета сам и доста путовала, углавном по бањама у Србији, и уживала у лепотама моје земље и покрету и нези тела.

Која је Ваша новогодишња жеља?

На првом месту свима нама желим да будемо здрави, ментално, емотивно и физички. Година која је управо започела сасвим сигурно неће преко ноћи обрисати ни болест, ни све последице које је она изазвала и још увек их изазива. Стога треба бити мудар и стрпљив. Свет је безглаво јуришао, морао са негде зауставити, то је потпуно јасно. Мислим да нам се у овој и наредним годинама пружа могућност да постанемо свесни истинске вредности драгих људи, дома, постигнућа, предела који су нам близу, а за које у ранијем вртолгавом грабљењу шанси, прилика, славе, новца, некретнина, положаја… једноставно нисмо имали времена. Требало би непрекидно имати на уму речи Ане Карењине, изговорене у тренуцима који су претходили њеном језивом крају док се у кочији возила према железничкој станици. Посматрајући цркву у коју је као седаманестогодишњакиња често одлазила с тетком, Ана је горко закључила да је толико тога што јој се некада чинило ништавно сада веома вредно. Ствари које су јој тада изгледале вредне касније су показале сву своју огољену ништавност. Себи лично желим довољно снаге и мудрости да започнем циклус промена којима одавно тежим у оквиру мог интимног микрокосмоса.

Извор: LjiljanaSarac.com

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: