У том размишљању, у  бунилу и страху, да буде још горе, он осети и како му неко просто дува, дише за вратом. Премре од страха. Нежан додир донесе убрзан рад срца, јер само је осећао, а ништа није видео. Зачу нешто налик  звуку свирале, тако нежан и опијајући тон, измешан с мирисом багрема. Коначно и грч мало попусти. Шта год да је, спреман сам, помисли. Ако човек на  нешто тако непознато може бити спреман...

фото: balkanskageopolitika.com

Потом некако одјекну глас, необичан, ни мушки ни женски, звонак, неприродан. Но, није разумео ни речи, нити је могао да оцени одакле долази и ко им се то обраћа. А, онда као да се земља почела окретати, ваздух испред њих згушњавати, магла да се прст пред оком није могао видети. У наредном тренутку пред очима му се размота нешто попут белог платно од облака, на коме се почеше ређати слике. Слике непознатих педела, прерастоше у покрете. Он, престрављен, угледа људе који прилазе. Шта ли је ово, помисли- чистилиште, пакао? Даље нећу видети, срце ће стати, и ово је превише! Али шта све срце једног човека може да преживи, јадни Димитрије није био ни свестан. Осети да му се уши затворише неким поклопцима, али то беше све, без  бола који је очекивао. Тада до њега допре јаснији одјек гласа, и речи које је разумео.

-Ово је почетак путовања... Ово што ћете видети, част је. Само једном се пружа. Некад изабрани смртник не испуни захтеве који се од њега очекују. Што значи да над људима имамо моћ, али не потпуну. Своју судбину ипак сами људи кроје. Један народ је изабран и један ће остати...

А онда се једна реч просу  као отпевана, одјекујући кроз пустару рашчлањена у слогове-СО-РА-БИ...

…Некада давно, негде у Индији, преко Тибета и Кине, њеног приморског дела, па све до Сибира, живео је такозвани српски народ, са главним градом Сербиkом. Ко је решен да  тражи колевку, ту ће је наћи. Одатле потекоше Срби, први народ словенски, од ког касније настадоше Чеси, Руси, Словаци, Пољаци, Бугари, Лужичани...  Сораби, да… Не знате ви да је име Србин најстарије и дубоко укорењено међу свим Словенима. Не знате да су их тим именом  звали Грци и Римљани још од седмог века пре Христа… Беше то највећи народ после Индуса. Словени су осталим народима дали реч. 

Необичан глас текао је попут речне бујице, приповедајући причу тако да су се након сваке изговорене речи међу облацима стварале слике зачињене бојама, мирисима, укусима ретких радости и честих мука… Похватати све испреплитано, било је немогуће. Глас је мелодично настављао да приповеда, не хајући за страх и неверицу онога који је слушао.

фото: intermagazin.rs

Ваздухом се котрљала прича о небеском народу... Прича у слици. И то је речено, видеће прошлост преко будућности, видеће патњу једног народа. Једног од најстаријих, највећих, а ипак, осуђеног на страхотна искушења. Анатемисаног неслогом, анатемисаног слабим памћењем, опроштајем који ће давати и коме треба и коме не треба...Слабим вођама који ће га уништавати и десетковати. Прича о једној борби која ће бити исписана и откривена, али и уништавана и заборављана... За порекло и корене неће бити спаса. Све, па и историју ће му узети. Једна паметарница биће вековима сакривана, у деловима показивана, а онда у целости откривена. Шта вреди, чак и кад цео свет схвати, поредак ће бити сасвим другачији, ни од какве важности за изабране. Можда за шачицу која ће се узнети одакле је и дошла- у небо... Једино краја нема. То је чаробни круг без прекида...

Димитрије слуша осећајући страх, не зна шта га је снашло, непрекидно у себи покушавајући да понавља молитву, да га нечастиви не поседне. А то што га беше заробило- не мучи га телесно, већ жели да га преобрази духовно, чини му се последњим делићима здравог разума. Чим су ту нечисте силе, јер се ничему другом то не може приписати, људско се биће мора бар покушати одупрети. Али, прича беше чудна, нешто га је вукло да помно слуша и он не виде друге могућности но да бар крајичком ока и ува остане у њој. Слушао је и гледао, као што деца слушају бајку кад су одрасли вољни да је испричају ваљано, уз мимику и звуке.

…Међу Србима је, не знате то, од памтивека, живело велико племе називано Рашчани или Раси, именом које потиче из Индије од речи Рашка, што означава рујно црвену боју, коју су Срби одувек волели.  Отуда су исконски Рашчани Црвени Срби. Ти Срби у време Херодота живели су у малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима је и названа област Стара Рашка, у Тракији поред реке Рашке . Не знате ни да је народ, принуђен да се сели,  одлазио из матице и праћен тегобама, кретао  у више праваца - благим, ритмичким гласом приповедана је прича коју је Димитрије тако јасно и разговетно слушао.

фото:011info.com

Први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије, око реке Еуфрата и Тигра, где су основали своју нову Сабарску државу . Долазак Срба у Месопотамију десио се око три хиљаде година пре Христа. Чудиш се истини? Чудиће се и други, али тако је било. Први досељеници који су стигли у Европу задржали су се на Балканском полуострву, неки су, у мањим групама, отишли до Италије па чак и до Шпаније… Током великих прогона Срба, велик је број људи страдао. Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа, где су основали домовину и назвали је Сербанија. Ту су се задржали неколико векова док их нису потиснули нови освајачи. Трећи српски огранак усмерио се поред китајског царства у правцу севера, где су основали државу Сирбидију, данашју Сибирију, чујете ли- три хиљаде двеста година пре Христа…Сораби…

Око краљеве постеље- иако би се то тешко могло назвати постељом- засветли камење. И чу се-јаспис и он заузе свој положај. А онда- сафир, халкидон, смарагд, сардоникс, садр, хрисолит, вирил, топаз, хисопрас, јакинит, аметист. Кад сваки дође на своје место, створи се као ореол који засветли. Краљ се још више уздиже, као на престолу. Димитрије му није могао видети лице, иако је највише тренутно желео да зна чује ли ово његов краљ и пријатељ? Да ли осећа и он исти страх и немир? Како ли краљ реагује на искушавање ђавола? Глас је настављао да жубори уједначено, мелодичан попут песме.

…Срби или како их називају Венди, прастановици су Европе од почетка историјске ере.  Кроз историју и многобројне чињенице, дођосмо и до данашњих подручја, до владавине првог цара династије Дрвенарових , Звонимира, који је дошао на ове просторе, борио се са Аварима, продро у Македонију, где је основао престони град Србицу, јужно од реке Бистрице, на граници Македоније и Тесалије. Престоницу касније сели у средњу Албанију на реку Десницу и назива је својим именом -Зворник. Морате памтити порекло душа ваших, Сорабских…Зато вас водим кроз време Сораба…Време Сораба… Сораба…

Глас је постајао све тиши, као да га је тле упијало, док сасвим не нестаде.

КРАЈ

фото: nekobitan.com

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: