Милица Миленковић

 

НИШ–ИСТАНБУЛ ИЛИ ПОЗИВ НА НЕОБИЧНО ПУТОВАЊЕ ИЗМЕЂУ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

(Лена Јо, Један сат, Свен, Ниш, 2019; Други сат, Медивест КТ, Ниш, 2020)

Фото: Лена Јо

 

Милена Јовић, архитекта из Ниша, под псеудонимом Лена Јо, објавила је две од три књиге из своје романескне трилогије најављујући и трећу којом ће заокружити целину о сатима утканим у структуре својих новелистичких понирања у два града, Ниш и Истанбул, спајајући их љубављу према фотографији; користећи фотографију као мотивациони стожер за надградњу приче. Или како ауторка то објашњава: „Преплетом тих путева слиле су се и помешале многе људске судбине... Зато када чујеш за Ниш и када чујеш за Истанбул кренеш да размишљаш набораним челом о свим историјским превирањима преко тих градова.“

Ниш и Истанбул, у историјском и савременом контексту, на посебан начин постају јунаци Лениних повести заводљиво привијајући читаоце у своја недра испуњена заједничком прошлошћу, заједничким константиновским коренима који у мозаику снова и оријента добијају своја пуна значења.

Један сат, првенац Лене Јо, метафоричка је новела о Милином боравку у Истанбулу где ће доживети познанство са девојчицом Садики која је оболела од канцера. Мила постаје њена вила која је води истанбулским улицама приповедајући највеће историјске тајне овог велелепног града на Босфору. Тако један сат постаје и синтагма остварења последње жеље девојчице и Милиног посвећења послу који је пред њу поставио изазов патње.

Један од назначајнијих нивоа књиге јесте представљање Истанбула из угла странкиње Миле, Нишлијке која открива лепоте овог града водећи читаоце кроз токове османске и турске историје: Галата мост, Аја Софија, Египатска чаршија, Џамија Лалели, Џамија Сехзаде, Валенсов аквадукт, Долмбахче палата... Мила је странкиња са којем ће се поистоветити сваки туриста, а понајвише свака читатељка ове књиге, поготово у оним редовима где се назире први сусрет са Истанбулом: „Обући нешто веома интересантно за први излазак у метрополу... Бити одмерена, максимално сексипилна, и најлепша у том трену... Желела је да тај град освоји и погледа на један срдачан, заводљив начин. На онај начин којим мушкарац гледа жену коју жели поред себе. Све време док је размишљала како да се обуче и коју шминку да нанесе, размишљала је као о свом мушкарцу за кога се спрема и кога жели да заведе.“

Дакако, заводљивим приповедањем, сновидовним симболима и знацима поред пута над којима се као посебан знак издваја српасти месец, Лена Јо чара над читаоцима попут Шехерезаде из Хиљаду и једне ноћи не остављајући нас равнодушним пред истином судбине која је једнако уперила свој прст у сваког човека на овој земљи било да је савременик прошлости или садашњости: судбине се дешавају и у сваком времену живе по један Мурат, Арман, Мила или Садики – сведочи прича о сатима. А симболика сата у насловима књига грана се у два правца. Први је тачно одређено време именовано сатницом, данима, минутима и секундама, а други правац је онај скривени, онај који читалац открива у редовима: „Постојали су сати у њеном животу који су имали такозване називе дугих ходника. То су они сати сломљености душе након прича њених пријатеља или људи које уопште не познаје, које је пажљиво слушала у поверењу и чувала њихове тајне, а онда примајући ту њихову огромну тугу на сопствена плећа, корачала такозваним дугим ходницима испред себе.“ Дуги ходници су и најбоље објашњење приповедачког дискурса ове књиге, они су једнако и унутрашњи и спољашњи, и ововремени и историјски, и прећутани и изговорени, и сновидовни и реални. Дуги ходници смо сви ми, само је питање колико их препознајемо и колико смо спремни да их откривамо у себи. Јер тама на коју можемо наићи у мраку дугих ходника понекад је тешка чак и за приповедање. Те таме не клони се Лена Јо у својој другој књизи. Баш напротив, она ће је оголити бојећи мраком портрет Истанбула. Дакле, Други сат је наставак прве књиге и он откуцава причу о животу у Турској, о Милином странцу и Абас, чинећи својеврстан троугао који ће се наћи на трусним пределима симболички указујући на животне ломове, потресе и земљотресе у човековој души који, и када се догоде, морају да роде нову наду, јер време пролази, сказаљке се окрећу и сваки дан доноси нешто ново. Човекова душа је попут воде која тече, неких дана мирно, а некада у валовима и таласима узбуркана спољашњим утицајима. А Босфор? „Босфор све види. Босфор све спаја. Некад Босфор и раздваја. Некада је мост прво и последње што је неко видео на овом свету... Судбина је то, спаја и раздваја оба краја.“

Између таква два краја, две поларности, између сна и јаве стаће и трећи део трилогије који најављује Лена Јо, који се бави питањем порекла, корена и крвне освете.

У времену изолације и "локдауна", када су туризам и туристички потенцијали сведени на минимум, књиге Један сат и Други сат представљају добар повод да се подсетимо лепота завичаја и лепоте босфорског града, да путујемо читајући, како у унутрашњост ликова ових књига тако и путевима којим они ходе. Научићемо много, јер фото-апарат је у правим рукама, оним рукама које су вешто прихватиле животну судбину и носе је на својим раменима.

О Лени Јо знамо јако мало, представља се као неко ко је завршио архитектуру, бави се фотографијом и још увек сања у боји. Верујемо да ће и њени потоњи романи донети нове боје читаоцима. У међувремену ишчекујемо да међу корицама књиге почне да откуцава и трећи сат.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: