ХИМНА, света песма срца

Питање идентитета породице, огњишта, традицијских вредности или значаја отаџбине губе своје примарне цивилизацијске вредности, а у урбаним потрошачким концептима брзине, површности и дезоријентације савремени човек више не познаје и не признаје никаква објективна мерила, ни природна, ни обичајна, ни морална. Духовно наслеђе, на које ексклузивно право полажу различите културе и субјекти друштвеног живота, све више постаје само успомена, што је савремени човек заборавио, што се на њега не позива, не осврће; то је заборав који није изашао из сфере памћења, већ из самог себе. Традиција и савременост су у динамичком процесу и интеракцији, у стању сталних промена; нестајање и настајање увек се прожимају, додирују и наслањају. Дисконтинуитет је неминовност иако свака нова егзистенција почива на неком претходном животу. У сваком превредновању и дијалогу са савременошћу древни, али живи симболи, покушавају да успоставе нове везе, да покрену нова питања, да сугеришу другачија значења, да пробуде другачију наду.                         

На скали најважнијих државних и националних симбола химна има почасно место будући да се ослања на потенцијале двеју уметности – поезије и музике. То је службена државна песма и духовна вертикала, глас народа, симбол онога што народ и држава јесу, уграђена у колективну свест етничке заједнице, која сеже из дубине прошлости. Увек је била људска фасцинација, подједнако иритантна, јер има вечност онтолошке раскоши и богатства, и велика тема која у свом ткању има позлату истине, која омогућава да уђемо у народну душу, да откријемо другу страну те душе и његов идентитет. Можемо је одгонетати, али је не можемо одгонетнути будући да љубав коју народ осећа према њој потире свако објективно вредновање. Уз многостраност симболичких значења, химна је идентитетска карактеристика државе и њеног народа, дубоким дамарима везаног за понорне токове своје историје и прошлости; то је феномен који задире у ванвременско и у нешто што неће бити омеђено нестанком било кога или било чега.[1]                         

Реч химна потиче од грчке речи химнос – хвалоспев.[2] У самом почетку химном се славио свет и сва његова чуда, а касније богови и хероји. Као стварносна метафорична димензија почиње да егзистира код Египћана, Вавилонаца, Асираца, у староперсијској светој књизи Авеста и индијској литератури (Ргведа). У Грчкој се јавља као молитва, затим као епско-лирска рапсодија или прелудиј. У класичном периоду химна постаје дотерана строфична песма која се пева праћена музиком. Потом се појављује и као светачка песма у славу Христа. Најраније позната хришћанска химна датира из другог века. Имала је истакнуто место у византијској литургији, а у западној цркви верници су је певали до средњег века када ту функцију преузимају хорови. Химна касније губи религиозни карактер и позиционира се као манифестација љубави и лепоте живота. С националним заносом у Европи настају химне патриотског карактера, када је створена и популарна Марсељеза. Током деветнаестог века појављују се репрезентативне инструменталне или вокално-инструменталне химне као симболи народа, државе, покрета или организације, које се певају и свирају у свечаним, односно службеним приликама.                         

Химна настаје на темељу дубоке сродности текста и музике. Та кохезија поетског простора васељенског бескраја постаје химничка формална целина и јасна кохерентна складност, где свако треба да пронађе себе, свој дух и ум. Њихов вишеслојни однос успоставља нарацију у више смерова као суптилну синтезу између нежности и снаге, романтике и традиције, наклоности и радости. Текст и музика дубоко у себи садрже спиритуалну тајну поруку коју је лако испустити ако се химна не разуме кроз искрено проживљену емоцију. Прочишћен и сведен текст инспиративног, филозофског и поетског потенцијала, бритких мисли и богатих значења даје јој суштинску вредност, топлину и чистоту осећања. Он мора бити изван свих путева, неисказане лепоте, сигуран у свој смер, који се ни са којим другим не може помешати. Из прве и праве речи треба фатално и дубоко да прокуља сав њен живот, пун снажних осећања, бујне, кипуће и необуздане снаге. Спајајући раздвојене елементе маште и стварности, текст помаже да се гласови чују у својој силовитости и посебности, пружајући обичном људском животу посебан смисао и значење. Поред тога што свака реч садржи талог времена, она носи у себи бар по једно зрно чистог бисера, а она су окупљена око својих речи као човек око својих костију.                         

Музика је одувек била средство да се изразе замршени сензибилитети. Према химничкој музици треба отворити срце са истим узбуђењем док слушамо текст. Уздрхтала енергетска и емоционална музичка расцветалост, осенченог тона, дубоке емоције, мора имати потенцијал и иконични корпус за дијалог са стварношћу. Музика треба у потпуности да прати њену нарацију складношћу и ритмичношћу, прожета лепим сликама, да залази присно у најскривеније кутке свести. Носећи у свом бићу вибрантне и ароматичне асоцијације свог поднебља, музика постаје катализатор чишћења ума и средство енергетског повезивања са светом око нас једнако као и подизање стања свести на виши ниво емоције. Музика је одувек била средство да се изразе замршени сензибилитети са способношћу да осетимо радост, победу, рањивост и снагу. Она рађа метафоре и асоцијације које продиру у дамаре и чула са ритмом снажних осећања. Химничка мелодија емитује најлепше ноте које временом човек меморише као нешто најдрагоценије.                         

Утапајући се у јединствену химничку целину и композицију, у њену колективну меморију, текст и мелодија творе јединствен ритам и естетски садржај односа, веза и додира. Додуше, постоје државне химне без текста, што не умањује њихову вредност, достојанство и мелодичност. И такви помиритељски симболи у вишенационалним и вишејезичким заједницама, где је тешко постићи договор, заслужују пуно поштовање, ни мање ни више од химни које имају и текст и мелодију. Свака прича о оваквим химнама јесте прича о временима и људима који их творе, будући да свака химна има своју магију која у човеку буди надахњујућа осећања о непролазности лепог и узвишеног, о затвореном кругу његова духа. Треба напоменути да се химне у појединим државама веома цене, насупрот онима где су знатно маргинализоване. Додуше, у разним народима оне имају сродна, али и различита значења.                         

Поштовање државних симбола јесте чин културе сваког појединца. Као кардиограм народне душе и симбол лојалности, поштовања, оданости и привржености, химна снажи осећање унутрашњег поноса и достојанства, најлепших и највреднијих емоција. Својим првим тактовима она подиже људе на ноге. Општеприхваћена правила налажу да се химна изводи свирањем, певањем (хорско и солистичко), или свирањем и певањем. Химна мора бити химна, поручују најугледнији стручњаци за протокол, без превише уметничке слободе, без промене текста и мелодије, без аплаудирања. Изузетно, могу се изводити само прве две строфе. Постоје мишљења да се химна може и треба интерпретирати на више начина храбром и напредном креацијом, која даје нов смисао познатој теми, али са пуном одговорношћу и дигнитетом према овом узвишеном националном симболу. Такво извођење мора да буде емотивно, уз искрену емоцију здравог патриотизма. Непотребно је наглашавати да су се химне, у било којој пригоди, од свечане до свакодневне, певале и слушале с једнаким одушевљењем и заносом.[3]                         

Ниједан феномен се не може посматрати из једног угла, па ни химна. Покушајмо да отвореним срцем разумемо значење химне. С тачкама које утиру координате културног идентитета једног народа, химна представља снажан противтег веома моћној банализацији прошлости; у овај симбол је уграђен ДНК и генетски кôд народа којем припада; има своју нарацију, митологију. У модерним друштвима где је тежиште колективних идентитета пребачено на нације дошло је до разградње и смањења улоге и значаја преносилаца традиције, па и химне. Драгоценост и сведочанство са моћном патином времена лагано се гаси. Облик временске капсуле којом се успешно преносе древне моралне поруке до садашњих генерација силовито се мења, а самим тим почиње да мањка драгоцено искуство прошлости за живот у будућности. Губи се, тањи, штавише и брише, повезница између онога некад и овога данас.                                   

Свака химна говори о карактеру народа, о његовој судбини, историји, традицији, о патњи и борби за најсветлије националне и људске циљеве. Уграђена у идентитет заједнице, као дубоко рафинирана и спонтана еуфорија, у њене етичке, филозофске, историјске и религијске корене, представља свету везу са прошлошћу, спону са животом. Недељива од културе и традиције националног духа, има снагу пуне људске радости, која све надилази; даје осећање сигурности и појачава свест о идентитету. То је супстрат најдубље културне седиментације коју сваки појединац својим знањем, духом, деловањем и понашањем уноси у начин живота. У њој се генерише идентитет, лична интимна прича, сударају се прошлост и будућност, старо и ново, рат и мир, љубав и мржња, срећа и туга. У том симболу има фолклорних, карактерних, обичајних, молитвених и других специфичности који га чине плацентом емоција и песмом над песмама.                         

По речима Жоржа Гурвича, симболи скривају и откривају, спајају и раздвајају, а они нису само око нас већ и у нама. Као израз стања духа кроз векове, химна изазива посебну сензацију коју није лако одредити ни као радост ни као сету. То је појава која дира људе на прилично универзалан начин, независно од културе и генерације. Химничка снага постоји у сваком појединцу, само што негде тиња, негде пламти, негде се разгорева, а негде је, нажалост, насилно угушена. Срасла са народом и његовим наслеђем, химна покушава да сачува хоризонте националног исконског простора, духовну вертикалу која се спушта ка историјском памћењу и архетипским знамењима. Спајањем наслеђеног и модерног, химна је аутентична. То је заправо њен прави идентитет.                          

Човек који не поштује химну своје државе не поштује ни самог себе. Такав појединац, из тамних вилајета и скривених токова подсвести, о том светом симболу има мањак знања и вишак предрасуда. Нажалост, то се дешава у нашем окружењу; нити химна припада појединцу, нити он припада том симболу. Има ли још нечег под капом небеском што људи, мањи или већи моћници и послушници, неће згазити, упрљати, изневерити? Уосталом, свето је оно што човек изабере да му буде свето. Интензитет тог узбуђења зависи од личне перцепције вредновања љубави према отаџбини; може бити дневник нечијег живота или здружених судбина. Химничка мелодија не прикрива судбину, већ је открива позивом да останемо оно што треба да будемо. Тај симбол има интригантну и невиђену емотивну димензију, понекад и ритуалну: интегрише расуту националну и социјалну енергију у културну. Осликавајући карактер народа, химна зна храбро да призива, указује, приговара, саветује. Повремене забораве и делимичне изговоре не прихвата као оправдање људске слабости и немара. Она је наша заштита од лоше, патогене, хибридне стварности, манифест против отуђености и удаљавања од својих корена, карактера, обичаја. Човек је једино искрен док слушајући химну води дијалог са самим собом.                          

У савременој збиљи, химничка афирмација достиже свој зенит током великих спортских догађаја, од олимпијских игара до разноврсних светских такмичења. Ове манифестације прате милијарде људи на планети и успех сваке репрезентације крунисан је химничком мелодијом, како на самом такмичењу тако и повратком својој кући. У таквом амбијенту и расположењу млађе генерације лакше прихватају тај национални симбол као божански глас у сопственој души и срцу. Слављеничка и победничка катарза, зачињена химном, по свом потенцијалу и интензитету страсти надилази и превазилази сваку емоцију. То је афирмација осећајности и танане интимности унутрашњих вредности, достојна љубави и дивљења оданости према својој земљи, и емоционално обогаћење какво се може доживети само једном у животу.[4]                          

Као одливак духовног менталитета хибридног богатства, химна се пева из дубине срца, радосно и добровољно, уз трепет снажних и личних доживљаја. Она употпуњује, трансформише, буди свест, помаже да свако открије себе, враћа човека у пуноћу свог бића, духовно интегрише идеју државности и цивилизованости. Свако извођење личи на путовање кроз сопствену и националну меморијску мапу; њени тонови се осећају као неки изгубљени тренутак наново оживљен. После интонирања човек остаје отмен, свечан, просветљен, озарен; остане нем пред великим стварима. Тишина и ћутање су речитији од сваке речи док се слуша. У тој самосвесној стилизацији и емотивној разливености истанчане осетљивости и поетско-музичког лиризма крије се испитивање човека до сржи и жудња за његовом целовитошћу; открива се знамење самог живота као највећег искушења. Док је слушам, морам да је осећам изнутра, да кроз себе пропустим све своје претке, све људско и изванљудско, живо и још незаживело... проживљеним ситуацијама, осећањима међусобне повезаности, сличности и идентитете, осећајност према сваком бићу другачијем од нас. Пред химном се искушава чврстина своје вере у добро и узвишено, а узнесена стања стварају дух у коме се тешко просуђује и мисли.                         

Специфичне пулсације кондензоване енергије, химна поседује моћ фасцинације, колико ефемерно толико и на дуже. Умножени гласови, како савремени тако и они који долазе из минулих времена, имају тренутну снагу да омогуће човеку да изађе из самог себе, да излије своју истину и да пређе у другу димензију живота и времена. Обликује културну традицију и савременост; има свој осмех, али и своју судбину; инспирише, украшава, позива, смирује, греје. Зрачи свеколиком позитивношћу и медитативношћу; има асоцијативне копче. Кореспондира са више временских димензија. Као оновремени дамар она фигурише као метафора далеког и блиског, себе и другог. Пуна славе, родољубља, пркоса и поноса, транспонује вечни сан националног бића, достојан памћења. Химна тајне је највиша тајна; стабилизује меморијски и духовни кôд. Трагиком свог постојања она открива не само нашу природу и карактер већ и стубове друштва.[5]                         

Утонули у нејасну равнодушност према свему што је ћутање векова овде видело и сведочило, ваља признати да нам недостаје више спремности, осећања и смисла за поштовање традиције, њеног ауторитета и потенцијала, а често и основне пристојности према култури сећања. Савременост даје могућност и има капацитет да се проверене и вредне традицијске форме живота, по којима смо препознатљиви у свету, извуку из наноса људског заборава и његовог нехата. Зато верујем да ћемо разумним читањем рукописа своје традиције, успоменама и представама о прошлости градити слику о себи, благовремено уочавајући изазове будућности. Свако од нас има посебан однос с традицијом и прошлошћу. Некад нам је досадна, некад нас увесељава. Она је део нас и нашег живота, а прошлост ће трајати и после нашег нестанка, будући да има капацитет да нам каже нешто ново и непознато, а можда ће нам рећи нешто и о нама самима.                         

Као амајлија и огледало националног идентитета, као јединствена и ванвременска тапија да нисмо од јуче и светковина наше културне баштине, са снагом печата националног ауторитета, химна треба да буде и остане узор нама и нашим потомцима, да својим трајањем остане свеколико национално сведочанство. Преношење порука преко ње и осталих државних симбола и знамења неприкосновени је задатак сваке генерације која прихвата ову свету причу као неупитни свепрожимајући принцип колективног бивствовања. Морамо имати један демократски хоризонт у коме живимо уверени да је држава и друштво коме припадамо нешто чиме треба да се поносимо. Иако изванвременска појава, химна ће трајати онолико колико одбрани себе, будући да ништа не траје што је на трајање рачунало.  

 

[1] Данас постоји много међународних химни. Службена химна Европе јесте Ода радости из Бетовенове Девете симфоније.

[2]Химнологија – наука о химнама.

[3] У Америци школски часови почињу химном. Свака спортска манифестација, без обзира на ниво, такође. У летњим камповима или код скаута дан почиње дизањем заставе и певањем химне, као код наших горана, феријалаца и извиђача, у бившој Југославији.

[4]Химна је песма уз коју спортисти плачу, а остали стоје; то је пјесма која иде правим путем; химна је пјесма која се не пјева онако већ из душе; то је пјесма пуна енергије – одговори деце на питање шта је химна.

[5] „Кад народ нема гласа, чује се то чак и када се химне певају” – Станислав Јержи Лец (л909–1966), пољски књижевник.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: