детаљ слике: слика града Енкриџ (Anchorage)

ПУТОВАЊЕ СНОВА – АЉАСКА (2005)

Једанаестог маја Вест Џетов лет од Виндзора до Калгарија био је удобан и на време. Летећи даље, за Ванкувер, изнад сликовитих Роки планина покривених снегом, чист ваздух и плаво небо без облачка омогућавали су поглед на десетине километара на обе стране. Уз љубазност посаде авиона узивали смо у лету.

У ванкуверском аеродрому особље Холанд Америка Круз сачекивало је пристигле путнике, али нас је већ у пристанишној згради Канада Плејс сачекало непријатно изненађење, двоипосатно чекање у “змијским” редовима за сигурносну проверу. Од 14 шалтера радило је максимално пет, понекад чак само по два. То је било и сувише, тим пре што је контрола била сасвим уобичајена провера докумената.

Наш брод Волендам подигао је сидро са 50 минута кашњења и лагано испловио поред Стенли парка, испод дугиног моста, узимајући курс према северу. Путници су се тек тада смирили, неки у својим кабинама, други на палубама. Свежи поветарац са оближњих планинских врхова деловао је умирујуће. Уз хладни напитак, у лежаљкама на палуби, посматрали смо наранџасти залазак сунца, не приметивши како је брзо пао мрак и појавиле се прве звезде. Звуци лаке музике допирали су из унутрашњости брода. Утисак је био да се брод лагано креће, а да је време стало.

Следећег јутра били смо на отвореном океану, када су на броду започињале уобичајене активности. Ресторани су се отварали за доручак, продавнице аранжирале артикле за продају, казино и позоришта припремали су се за наредно вече, а почела је и аукцијска продаја слика. Таласи на отвореном мору били су много већи, подсећајући нас да пловимо.

Трећега дана, сунце је било светлије него претходнога, вода је била плавља, птице су летеле око брода и примећени су први делфини, који су скакали у паровима, изводећи свој шоу радозналим путницима. Убрзо, затим, примећене су и прве пловеће санте леда. Путници су их фотографисали небројено пута. Волендам је упловљавао у Трејси Арм, теснац који води ка глечерима Џуно. Стеновите падине фјордова са брзим потоцима који су се низ њих сливали у виду безбројних водопада, огледали су се у чистој морској води, док је дати теснац постајао све ужи и пренатрпан сантама леда, сликовит и незабораван. Брод се кретао веома споро док су путници уживали. На врху једне стене видела се дивља коза, тако високо да је одавала утисак, гледано са брода готово вертикално увис, да се креће по облацима.

Капетан Вајгер ван дер Зилагано је окренуо брод, узимајући курс према северу и прошао између неколико острва у правцу Џуноа. Брод Волендам је 63000 тона, 254 м дугачак и 33 м широк, саграђен у Италији 1999 за 1440 путника и има 647 запослених. Покрећу га два мотора, сваки по 2580 ХП, а развија брзину од 23 чворова. На броду има све што је за живот потребно, мање више, као покретни град на мору.

У луку Џуно упловили смо у послеподневним сатима. Пред нама Gastinеау канал,  премошћен мостом, који повезује континентални са острвским делом. Градић Џуно сав у бриљантном зеленилу, свих врста. Вегетација Аљаске у пуном је пролетњем цвату. Џими, возач аутобуса 234 већ сачекује групу за велики обилазак Џуно Ситии Глечер Гарденс. Он нас информише да главни град Аљаске Џуно има 35000 становника и 25000 аутомобила, а само 42 миље аутопута. Град је везан са остатком света морем и ваздушно. Име је добио по истраживачу Џоу Џуноу, који је пронашао злато у потоку који се улива у Гестини канал, уз дозволу поглавице Кови, племена Тлингит, непосредно пре златне грознице у Аљасци. У граду још постоји православна црква, из времена пре но што су Руси продали Аљаску Америци 1867 за 7.2 милиона долара. Каква цена, око 50 центи по квадратној миљи, која би цена овога бисера могла бити данас? Планине које штите град са његове северне стране и отворени океан, са његовог запада, условљавају да температуре зими у Џуноу не падају ниже од -10 ºС.

Глечер Гарденс

Глечер Гарденс je парк лоциран на северној падини планина Тандер, са чијег се врха пружа величанствен поглед преко Гестини канала на планине југоисточне Аљаске у његовој позадини. Јединственост парка Глечер Гарденс су наопачке посађено дрвеће са висећим цвећем у њиховим жилама, попут гнезда, испод којих се обављају церемоније локалних венчавања. Овај уникатни амбијент постоји само овде у Аљасци и нигде више. Превоз у парку, до његовога врха и назад, обавља се у издуженим голф колицима. Утисак је да не постоји боље место за посматрање околних природних лепота и одмор душе. Планине у даљини изгледају као да су осликане са белим капама на њиховим врховима, којим додирују облаке на плавичастом небу, осветљеном зрацима залазећег сунца.

Пре самог разгледања глечера Менделхал, посетиоци се воде у опсерваторију, где им се прикаже филм о формирању глечера. Глечер Менделхал је други по величини у Аљасци, а можда и у свету, дугачак је 13, а широк 1 миљу, са годишњим падавинама од око 100 стопа (30 м) снега у њиховој регији. Први поглед са терасе опсерваторије на глечер је фантастичан, при чему застаје дах, одједном сви заћуте за моменат, а затим узвик радости. Када се приближавате глечеру чује се пуцкетање леда, а поглед се задржава на његовој плавој боји, насталој услед огромног притиска, током протеклих више стотина миленијума. Са оштрих литица, са наше десне стране, сливали су се потоци отопљених глечера, у виду водопада, који су падали са више стотина метара висине и распрскивали се у виду бисерних капљица, а у свом даљем току према каналу Gastinеау односили одваљене блокове леда глечера Менделхал. Овде, на овом бисеру природе, јасно се примећује ефекат глобалног загревања земље, глечер се скраћује годишње за око 60 стопа (18 м). Захваљујући људској активности овај бисер лагано умире, и доћи ће време када ће потпуно нестати. Какав губитак? Крајње је време за позив човечанству да се пробуди.

Сунце је већ додиривало горње површине глечера, показујући нам сву његову лепоту, када нас је возач Џими позвао у аутобус, за повратак на брод. Извесно растојање ишао сам уназад желећи да задржим последњи поглед на датој перфекцији природе. А дуго, затим, током ноћи у мислима ми се задржавала она плава боја глечера, враћајући ми мисли милионе година уназад у доба њеног настајања.

Касно увече наш брод Волендам испловио је из луке Џуно, кроз Gastinеау канал, узимајући курс према градићу Скагвеј. У Скагвеју смо упловили негде у освит зоре, док су још његови становници спавали, изузев туристичких водича, који су на нас већчекали у пристаништу на углу улице Бродвеј. Сунце је још било иза високих планина, које су окружавале Скагвеј, а само су црквена звона најављивала нови дан за својих 800 становника. Овај сликовити градић, који се у целини види са палубе брода, симболизује бројка пет: има пет цркава и пет свештеника, пет полицајаца, пет доктора и пет ватрогасаца. Лоциран је на ушћу истоимене рецице Скагвеј ривер, која настаје од отопљених снегова и отуда је веома хладна. Непосредно уз њену обалу налази се полетно-слетна стаза малог аеродрома, без контролног торња, на који слећу само мали авиони за случајеве хитне помоћи. Први становник места био је извесни Бен Мур, који се ту настанио четрдесетак година пре чувене златне грознице, а свој нагли развој доживео је од 1898. године, када су у њега изненада почели пристизати истраживачи најразличитијих професија. Почело је отварање продавница, банака, ресторана, хотела, сала за плескове и салона. Тада Скагвеј постаје највећи град у Аљасци, док би се сво садашње становништво Скагвеја могло сместити у половину кабина брода Волендам.

Узводно уз Скагвеј Ривер води нови пут до превоја Вајт Пас, где је граница Сад-a и Бритиш Колумбије и са ког места се простире фантастицан поглед преко Клондајк Валија. Управо на врху превоја један поточић дели се на две струје, једна отице у слив Скагвеј, америчка, а друга у слив реке Мекензи, канадска. На врховима ових планина зими владају веома велике хладноће, услед којих четинарско дрвеће, старо и по 150 година, не прелази висину од једног метра. Прво канадско место Фрејзер има свега три куће и пет становника: царинског и полицијског службеника, и можда неког од железничких службеника на прузи Јукон Рут. Ту у Фрејзеру још увек постоји прихватна барака у којој су истраживачи у доба “златне грознице” морали приказати поседовање 2000 лб хране, да би им било дозвољено да наставе пут ка северу. Кроз ову бараку прошло је око 400,000 људи, који су ишли у потрагу за златом, од којих је њих око 4000 нашло злато, а свега око 400 у количинама које су им омогућавале богатство. Безброј је свих оних који су поумирали или бивали опљачкани.

Наш аутобус, са возачем Емили Томпсон, наставио је пут у Јукон територију, пролазећи поред језера Туш и језера Тагиш, оба стерилна и напола залеђена. Поред језера Туш велика табла означава да смо ушли у Јукон. Ту се аутобус за кратко зауставља, да би смо се готово сви фотографисали са Емили. Десетак километара даље је градић Каркрос, име добио од реци Карибо кросинг, а датира такође из времена велике потраге за златом. Изглед му је потпуно истоветан као у време његовог настанка, а само стотинка метара даље је најмања пустиња на свету, на чије песковито тле слећу мали авиони, за случајеве хитне помоћи, такође без контролног торња. У међувремену, а то је готово увек, на полетно-слетној стази локални Ескими играју безбол. У оближњем кафеу имали смо укусан ручак и кафу, после чега смо разгледали локални музеј и фотографисали се испред Градске куће и поштанских кочија, ондашњег времена.

Најудаљеније место нашег путовања било је Емералд Лејк, бисер природне творевине, вероватно јединствено у свету по својој лепоти. И ово језеро, као и сва околна, је стерилно, у њему нема живота, али обилује бојама које се мењају од његових обала ка средини или са једног краја ка другом, зависно од доба дана и сунчане осветљености. Милионима година фосили су се таложили на дно језера, што је чинилац свим нијансама боја, зависно од његове дубине. И заиста име овога језера Емералд (што значи смарагд) с пуним правом му и припада. Овај природни драгуљ Канаде подарен нам је свима који само једном у животу имамо срецу и прилику да га посетимо. Језеро Емералд мора се сачувати онакво каквим га нам је природа даровала, а и да немамо никаквог другог разлога довољно би било путовати у Јукон да би смо се дивили Емералду, у чијој се бистрој води огледају врхови околних планина, са белим снежним покривачем током раног пролећа. Језеро Емералд непромењено је током милиона година, а они истраживачи који су овуда пролазили у потрази за златом нису се освртали ка овим лепотама, јурили су за златом а остављали смарагд.

Вративши се у Фрејзер опростили смо се од Емили и укрцали у воз на линији Јукон Руе од Вајт Паса до Скагвеја. Ова пруга уског колосека, саграђена измедју 1897. и 1900. године, у време Клондајк Голд Раш (Златне грознице), када је овде боравио Џек Лондон и писао о тим временима. Пруга има највећи нагиб на свету, 3.9%, и пролази кроз стрме литице изнад понора дубоких до преко километар. Пруга је дугачка 22 миље, а путовање траје сат и 20 минута. Нови вагони саграђени у ондашњем стилу нагињали су се и шкрипали на кривинама, изазивајући страх путника, попут авионског пропадања, задржавајући дах на моменте. У време градње пруге није било тешких машина, само коњска и људска снага. Радни услови били су енормно тешки и око 6000 коња пало у провалије, од чега је долина смрдела две године, а након тога добила име Долина мртвих коња. Литице ове сурове планине претежно су обрасле четинарским дрветом Sitka(смрча), које расте тако усправно као да је свако сађено помоћу вишка. Врх планине напустили смо са снегом дубоким до крова наших вагона, а доле у долини, уз сливове реке Скагвеј, расцветало се шибље и цвеће свих боја, међу којима ирис и незаборавак. Да, незаборавак, који нас подсећа да ову долину никада не заборавимо. И не можемо, чак и када бисмо то желели, утисци су тако снажни.

Глечер Ситка беј

Напуштајући Скагвеј, укрцали смо се у наш брод на доку Бродвеја, одакле смо испловили према југу, одакле смо и дошли, а затим се упутили у правцу Ситка залив. Ноћ је падала лагано, док је жубор воде иза брода деловао као успаванка након узбудљивога дана.

Следећег дана брод је пловио лагано између острва. Са источне стране зелене падине благо су се спуштале ка мору, обасјане сунцем, пресијавале су се у води тиркизне боје. Друга страна, према глечерима, била је прекривена многобројним сантама леда, од којих су се одбијали сунчани зраци као са комада разбијеног огледала. Брод се зауставио непосредно испред глечера, дајући нам прилику да уживамо у природном спектаклу. Чуло се пуцкетање у сантама, које су штрчале вертикално и често одроњавале уз тресак, пропраћен уздахом путника. И у овом амбијенту изгледало је да је време стало. На броду се нико није чуо, сви су уживали. Одатле, брод се усмерио ка Кечикану, а тамо стигао следећег дана негде око 10 сати. Успут, опет су нас поздравили китови, међу њима и орка, дугачка око 5 м.

Град Кечиикан распростире се око залива који окружују планину Дир, пролаз Тонгас Нероу и острво Ревилаџигедо. Има око 15000 становника и познат је као светски центар лососа. Ових година туризам је у наглом порасту и граду доноси велике приходе. У луци смо се укрцали у брзи моторни бродић, за стотинак путника, којим смо се упутили ка одредишту Мисти Фјордс. Успут смо се на кратко задржали у близини гнезда Балд Игл (ћелавих орлова), и зауставили у Шорт Пасу, где је неколико китова одржавало свој шоу. Свакако, китови и делфини на “Круз путовањима” су саставни део туристичке понуде. Одатле, лево од нас из дубине мора штрчала је стена Едyстон Рок, попут дворца без принца и принцезе, стара преко пет милиона година.

Чаробни фјордови заиста изгледају мистично, у сталној измаглици, од многобројних потока који се готово вертикално обрушавају низ литице високе више стотина метара, и огледају у бистрој води дубокој преко 200 м. Од водопада вода се распршава свуда наоколо, а по палуби као да стално пада киша. Локални хидро-авиони слећу сваких неколико минута, доносећи путнике са свих светских меридијана. Целокупни амбијент доживљавамо као путовање кроз рај, никако не желећи да се исто заврши. На повратку таласи су постали довољно високи да је наш мали брод дословно скакао са једнога на други. Водене капљице прскале су високо изнад брода. И био је то прави догађај, специјално као поручен за нас који смо обожавали немирно море, што је мене подсетило на прву пловидбу бродом Партизанка од Дубровника до Ријеке, давне 1957. године. Из Кечикана смо испловили у поподневним сатима, да би смо након 36 сати стигли у Ванкувер, где се завршавало наше дивно путовање.

Путовање снова настављено је у Алберти посетама Банфу и језерима Луизе и Морејн, бисерима канадских Рокипланина. И мада је језеро Луизе изванредне лепоте, оно изгледа још чаробније када се погледа са врхова планина са његове супротне стране. Окружено високим четинарима језеро обилује плавом бојом попут најлепших очију одабраних лепотица. Од језера Луизе до језера Морејн води планински пут, са много проширења одакле се пружају панорамски погледи, а на неким местима и прелазима за дивље животиње. Околне планине и долине између њих су импресивне тако да се може стећи утисак да су све осликане на небу плавичасте позадине. Језерска вода, обасјана сунцем, делује чаробно, а са околном флором чини драгуље пред којима дах застаје, прави канадски Рај. Они који, пролазећи овим крајевима, не застану да уживају у даровима природе никада неће сазнати шта су пропустили.

Банф је лоциран у теснацу, окружен стеновитим планинама, са малом речицом која протиче кроз градић, дајући му допунску лепоту. Монументални хотел, саграђен за краљицу која га никада није посетила, доминира градом, а дубока долина иза хотела, са сликовитим планинама у позадини, чији су врхови још под снегом, даје посебан утисак који се тешко заборавља. Од Бенфа сликовити пут води уз реку ка Јасперу, другом драгуљу канадских Рокипланина.

Река Боу Ривер вековима тече коритом успаване лепоте и сједињује се са сестром Елбоу Ривер у Калгарију, шапућући једна другој, у свом даљем заједничком току, о лепотама ове надасве прелепе земље.

И коначно, могуће је рећи: Они који маштају о рају не треба да размишљају о небу, довољно је да посете Аљаску и Банф. Аљаска, језера Емералд, Луизе, Морејн и Банф, сви заједно, представљају истински Рај на Земљи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: