КАТУН,
ватриште наде, среће и радости
 

 

Слика данашњих села је поражавајућа. Скоро потпуно опустела, куће зарасле у дебели коров, са нахереним крововима, нестали извори и вршаји, воденице одавно полегле у воду. Уселила се чамотиња, страх, туга, меланхолија и нека тешка епидемија. Тишина, празнина, врућина, непријатна спарина – опште урушавање сеоског живота, несрећа нашег поднебља. Ни врабаца више нема. Мука живота и туга остављених и заборављених. Оно је данас интересантно још само уметницима, маштарима и социополитичким или етно-истраживачима.

А само пре неколико деценија била су пуна живота, емоција и интиме, младости, радости, песме, дозивања, дружења, рада, уживања. Ти мали људи одани животу зрачили су вољом, љубављу, срећом. Нису поседовали моћ и нека већа богатства, али су били испуњени лепотом живота и осећањем комоције, у сваком погледу. Живело се у скромним условима, са много деце, у очуваној и здравој средини, са чистим ваздухом и изворима хладне, бистре воде. Било је то време када су села личила на мале вароши пуне људи, када се здушно дружило и веселило, искрено певало и играло, док су њиве биле обрађене, пуне жита, воћњаци родни, а на планинским пашњацима небројена стада, одакле се чула рика волова, блејање оваца, фруле и чактаре, лавеж паса, дозивање пастира.

Живот нашег села пратили су многи занимљиви и корисни обичаји, навике и ритуали. Један од њих, а ово је покушај реконструкције једне такве значајне егзистенције, који полако нестаје, а који је безмало трајао од искона као природно човеково стање, као нужност одржања извора живота, били су катуни. То су летња, привремена или повремена, сезонска планинска пастирска насеља, сточарска станишта, настала из нужде, у потрази за травом када је нема у месту боравка, односно у матичном сеоском газдинству. То је традиција специфичног полупокретног сточарства, која почива на темељу природних циклуса, карактеристична по редовној сезонској миграцији сточара из својих сталних насеља према одређеним пашњацима, где бораве све до касних јесењих киша.

Катун је карактеролошка, идентитетска, културолошка, социолошка одредница балканских заједница. Они не исповедају неку појединачну, фамилијарну или локалну судбину, већ много више од тога. Нису само феноменолошка чињеница, већ и онтолошка категорија која брани свој функционални и смисаони интегритет. Катун је стара реч о којој је готово немогуће говорити без емоције, носталгије и разнежености, дубоког уважавања. Савремени лингвисти различито тумаче и објашњавају етимологију речи катун, једнако као што се тај обичај достојанствено и поносно опире свакој дефиницији, сваком културолошком сврставању. У средњовековним изворима реч катун претежно је означавала сточарско насеље, а затим и насеобину чије се становништво бавило сточарством и воћарством. Према старотурском речнику Мухамеда Кашгарија из XИ века, први део речи, кат, означава близину, док суфикс -ун означава човека, те тако катун означава насеобину људи који живе у близини. Исто значење постоји и у грчком језику. У дубровачким документима помиње се 1059. године топоним Катун код Биограда на мору, док се у неким каснијим списима могу наћи изрази комес катуни. Један број лингвиста сматра да је катун романска реч која означава пастирско насеље у неким крајевима Балкана. Савремени албанолог Идриз Ајети сматра да основа речи катун потиче од албанске речи тун/д/, са првобитним значењем „привремена миграција”. У неким турским документима, израз џемат садржи у себи и појам катуна.

На почетку средњег века, планине, рудна богатства, пашњаци, извори, шуме, били су готово „ничија ствар”, па су номадске скупине могле да се крећу у широком луку и неограничено: једни у потрази за пашњацима, а други за плодним ораницама, поред којих су се настањивали. Већ у развијеном средњем веку ти природни ресурси добијају своје титуларе и самим тим миграциона кретања се редуцирају и ограничавају само на оне просторе на којима имају дозволу за боравак. Балкански простори, где је сточарство било основни извор породичног привређивања, нису били поштеђени таквих летњих миграција. Од руна су се белели пашњаци. Наши преци су знали да цене богатство планине и лепоту живота на њој. Уосталом, живот у катунима је усађен у балкански менталитет и идентитет.

катун

Чим гране пролеће и трава на планини зазелени и постане разнобојна као ћилим са најлепшим шарама, сточари, фамилијарно, снабдевени најнужнијим покућанством, гардеробом, храном и многобројним ситницама које живот значе, крећу са својим стадом на испашу, према летњем планинском одредишту. Поједини сточари воде и туђу стоку коју прикључују својој, и о њој брину, уз договорену надокнаду за ту обавезу. Привремена селидба се обављала на магарцима и коњима, а данас мањим камионетима. Многа стада путују по више дана док не стигну на одредиште. Колибе, или како се још зову – бачије, где бораве катунари, биле су близу живе изворске воде, у долини, по могућности на сунчаној страни и на чистинама. Грађене су на једноставан начин, без прозора, најчешће од дирека, дасака и плетера облепљених иловачом, са стрмим кровом који скоро додирује земљу. Једноставност и функционалност су основне карактеристике сваког катунског објекта.

Унутар чађавих зидова на којима висе петролејке и фењери, постављене су дрвене полице, а на њима посуђе, лонци, вагани, карлице. Насред колибе импровизовано огњиште са сачом и чађавим веригама, на којима виси већи гарав бакрач, које греје, светли, на којем се кува и пече. Око огњишта, најјаче тачке катунарског живота, дрвене клупе и троношци. У буџаку стап, вреће са кромпиром и брашном, дрвено буре са водом, савијене сламарице, поред њих колевка. На роговима изнад огњишта окачено месо које се суши. Тако отприлике изгледа унутрашњост колибе, где се, уз слободан дим, одвија целокупан свакодневни живот. 

Огњиште поседује метафизичку енергију која привлачи, зближава, мобилише, мотивише, повезује, док свему око себе даје смисао животне вредности видљиве у реалном животу. Катунари су поред огњишта имали своју комотну присност и лежерну отменост. Уз свеколику ускраћеност, човек је у таквом амбијенту налазио уточиште, које му је нудило илузију другог простора и другачије стварности. Огњиште и софра пуна гладних уста чинили су живот богатијим, драматичнијим и напетијим, уз интегративну, хуману, васпитну, социјалну и културолошку функцију. Колико је тескобно живети у таквим условима, толико је привилегија уживати у фамилијарној љубави, слози и разумевању. Ту дубину и врлину спокојности тешко је стећи ван овог амбијента будући да су људи на катунима у свему скромни и упућени једни на друге. Сваки дан има своју причу, своју посебност, своју успомену.

У колибама се спавало на сламарицама и вуненим декама разгрнутим по земљаном поду, са тешким јорганом. Овчје штављене и нештављене коже постећије биле су саставни део постељине. Јастук напуњен вуном. Ако није било места, спавало се и ван колибе, дубоким сном. И све је функционисало без тескобе и бриге, живот простран колико и небо и плаветнило над њим. Све колико отворено, широко, далеко, високо, толико и уско, затворено, ограничено, спутано, ниско. Опсенарски простор, звездано небо, крхкост усамљених душа у неодређеном простору. Природа их је држала у наручју, изручујући им своју бесконачну моћ, силину, топлину, мир, спокој. Данашњој омладини све то изгледа нестварно, као на филму или у књизи Хајди.

За одлагање и чување сира, кајмака, јардума и других намирница користи се посебан објекат поред колибе.[1] То су дрвене кућице зване млекари, направљене од тврђег материјала, у којима је све чисто и сређено. За млекар је задужена домаћица, или планинка, која води рачуна о свему што се складишти у овом објекту. У млекару су постављене дрвене полице на којима стоје карлице, пуне разливеног млека, док су на земљаном поду поређане каце у које се слажу сир и кајмак, чаброви за чување сира, стапови у којима се прави масло, мешине за кајмак и штругље, дрвене посуде за мужу оваца. Иначе, мешина се прави од одеране овчје коже. У јесен, када се спрема пастрма (сушено и димљено месо), кожа се обрије, надува, осуши, зашије и веже са једне стране. У њу се одлаже сир и кајмак.[2] Кажу да су ове намирнице најукусније из мешине. Највећи проблем у чувању млечних производа били су мишеви, које је било тешко одстранити. 

Доласком на планину из пасивног живота, људи ускачу у активан однос са собом и с природом. У тој интеракцији човек учи да влада собом, једнако колико прави равнотежу са амбијентом у којем се налази. Спретно, одважно и одмерено прилагођава се новим околностима, у којима све функционише успорено, спонтано и весело. У случају било какве болести, били су сами своји доктори. Лечили су скоро све помоћу лековитих трава, ракија, сирћета, сирове овчје коже и вуне. Живот је на селу или у вароши исто што и затвор, а на планини је слобода, речи су једног катуњанина. Дакако, живот на катуну је почесто изван и изнад стварности, јер су људи у отвореном дијалошком односу са светом природе. Они су принуђени на апсолутну комуникацију и сарадњу, што је својеврсна афирмација таквог односа. То је специфичан простор и у њему се одвија аутентичан живот, пун достојанства, искрености и поштовања, који превазилази привид стварности. Сваком животу катун даје димензију једноставности, смисла, значаја, лепоте; пружа могућност да свако отвори душу и узме за себе оно што му по духовној вокацији припада. 

У конструкцији идентитета појединца, али и развоја друштва, са антрополошког, социолошког и етнолошког становишта, катун се сматра врло значајном друштвено-историјском, организационом па и политичком појавом. Као примарна и локална сточарска задруга и својствени социокултурни идентитет, утемељен на родбинским везама, катун је први организовани облик друштвене заједнице, племенски нуклеус и најстарији извор етичког обичајног права. У катуну постоји одређени модел унутрашње организације која је олакшавала функционисање ове друштвене целине. У социологији је прихваћен принцип по којем груписање више од сто педесет до двеста особа захтева хијерархијску структуру, која обезбеђује поштовање друштвених правила. Катунарске заједнице које су бројале мање од сто педесет чланова биле су функционалне и са тенденцијом константности и зато су опстале миленијумима. Рачуна се да је таква заједница, у којој доминира осећање припадности колективу, док је ја у другом плану, била идеалан однос за међусобно поверење и поузданост. Тајна њиховог суживота била је у окренутости колективном добру, у равноправности одраслих мушкараца у одлучивању, у међусобном поштовању и праведности у расподели обавеза, права и плодова рада. Истина је да је овај вид породичне организације био повезан и са специфичним историјским и економским условима живота, функционално окренут заједништву као конструктивном начину суочавања са животним изазовима.

Један катун чини више породица, са старешином на челу. Кад је извршена прва подела рада, на катуну се формирају први облици класних, економских, културних па и политичких форми из којих се нормира држава. Међусобно повезани и организовани, катуни су функционисали као данас локалне друштвене заједнице, са прецизно одређеним задацима, обавезама и правима. На челу такве кланско-племенске структуре, као кључне друштвене заједнице, налазио се катунски старешина, главар, који се различито називао: судац, кнез, катунар. Суд владике Данила, у Црној Гори из 1713. године, био је састављен од дванаест племенских старешина и катунских првака. У многим крајевима, села и мање вароши настали су од некадашњих катуна. 

Занимљива је веза човека и природе.[3] Човек пред планином, чврст као камен, али бистре главе и отресит, нит прихваћен, нит одбачен, колеба се, час ослоњен на разум и интелигенцију, час на инстинкт и интуицију, јер је природу објашњавао и доживљавао могућностима свога бића иако она има своје маглене додатке у које је много тога увијено, како у свом смислу тако и у својој неисцрпној лепоти и значењу. Спонтана, вечна, непроменљива и непосредна интеракција релативизирала је и релаксирала њихов однос, пун поштовања и заједништва. Док пулсира, живи, покреће и прелива преко себе, док егзистира кроз фасцинантне непосустајуће покушаје и манифестације, које се доимају као древна мистика, она призива човека у свој простор, у своја недра. Сваки контакт с њом има своју причу у којој човек, без часовника, кроз реално-нереалну медитацију настоји да у њој открије космичке тајне безвременог, узвишеног и вечног. Она је крвоток неког невиђеног организма који ствара призоре и изазове које урбани људи не познају. Затворена у својим дубинама, нема, срасла са самоћом, спокојна у забораву, несаломљива, природа је увек била јача од човека. Природни сигнали скривају и откривају, спајају и раздвајају. Она сваког прихвати, али треба знати њену нарав и ћуд и у складу с тим се опходити и веровати у немогуће и кад не постоји решење. Да би опстао и дуго трајао, човек на планини треба да учи како да слуша и како да уочава и идентификује поједине њене тонове и сигнале.[4]

Пространства пашњака, шума, извора живе и са човеком и без њега. Светлост која увек на истом небу почиње а на другом се завршава обликује живот у несагледивим изазовима пространства, где је празнина свакако најмоћнија. У таквом природном обзорју, где се и невидљиво и нечујно указује, живот се савија, увија, примиче и одмиче од себе, уграђује и разграђује, заједно са ветром, кишом, сунцем и немом тишином. Планински простори потиснуте драматичности, очишћени од свега људског, где је све на танкој граници између сигурности познатог и опасности непознатог, пуни тајни и изазова, казују и сугеришу моћ пустоши и самоће.[5] Па ипак, природа је као позориште: има своју сцену, музику, костимографију, своје актере, причу, динамику и своју публику. Можемо је чути, осетити, видети, ући у њену ширину, у њено срце и душу. У свим својим реакцијама човек је једино са природом близак, разумљив: њу волимо, њој верујемо, њој се враћамо, њу препознајемо и осећамо као себе. Свако људско одмицање од ње представља нарушавање природног поретка ствари. 

На катуну живот има своја правила: утврђена подела посла и хијерархија. Пробуђени људи заливени ноћном и јутарњом росом постају оно што јесу или оно што нису били дотад. Дан почиње да припада свима. Између себе, обавеза и задатака равнотежа се успоставља у необичној филозофији живота. Свако почиње да ради оно што уме и може, без журбе и нервозе. Посла има за све, од свитања до црне помрчине. Највише се ради у јулу и августу, када вегетацијска сезона покаже свој максимум. И у таквом ангажману живо биће, притиснуто и пригњечено, зрачи вољом и жељом да живи, да воли, да дише, да се игра. Много тога се дешава без реда, организације и система, без задатости и нужности. Најстарији и најискуснији, за разлику од млађарије, вуку најтеже послове удишући планински ваздух пуним плућима. За многе послове потребно је сунчано време. Људи су на бази веровања у природне сигнале планирали своју активност.

Планинка је на катуну прави и једини домаћин, о свему се стара и пита, што није случај кад је код своје куће. Катун је скромно, али и драгоцено царство, на којем столује жена, мајка, сестра, која је у себе упила сву плавет овога света, жена богиња и мученица, биће пред којим се клечи. Има потпуну слободу у свему: нико јој се не меша ни у шта, нити је због ситница ометају у послу. Иако највише ради, она ту најслађе једе и најбоље спава. Био је то прави матријархат. Поред уобичајених послова, она музе, кува, разлива млеко, сири, одваја кајмак, прави масло, стара се о исхрани, пере. Вична свему, хитра, неуморна, креативна, јер је принуђена да ни од чега створи нешто. Па ипак, кад помузу толико оваца и крава, њихове руке отекну, постану тврде као ђон опанка; многе од болова не могу спавати. Може изгледати чудно: планинка је на планини много веселија, радоснија, причљивија, комотнија, гостољубивија. Поред свега, била је учитељица и васпитачица својој деци, унучићима и деци своје родбине.[6]

Брат и сестра, чобани испред катуна негде на северу Црне Горе, 1920. Фото: Falsh12

Катунска култура је поседовала култ природе и непосредну породичну приврженост и слогу, кроз које се кристалисала суштина мудрости и породичних вредности. Уосталом, где нема слоге и љубави, нема ни напретка. У простору раскошне разборитости, културна или обичајна еманација поседовала је складност у породичним односима, у интеракцији са природом, била је у свему уравнотежена са суптилним емоцијама и духовношћу. Срођени са природом, издвојени, ретко удвојени, упућени једни на друге, знали су чувати, поштовати и ценити пре свега себе, своје сроднике, природу и природне законе. Такав живот може некоме изгледати као друштвена самоизолација, али не и духовна. У колибама где је боравило и више генерација, од сванућа до црног мрака, радили су се најједноставнији послови, али се увек знало кад и шта треба урадити и чија се реч мора поштовати. У сваком послу било је стрпљења и толеранције. Деца су учила вештине, знала су како се треба опходити са природом и како се снаћи у неприлици. Живот се штитио надом и љубављу, вером у себе, стрпљењем и мудрошћу. Уосталом, човек никада не може толико сазнати о себи ако не проживи део свог живота у простору природне доброте, али и необјашњивих, неочекиваних и непредвидивих догађаја.

На катуну је свакодневица непромењена. Буђење почиње у цик зоре, кад запева први петао и дан сване, у некој чудној радости и весељу. Планинка прво помузе овце, краве, козе. После калоричног доручка, стада одлазе са пастирима на испашу. У доста случајева стока сама одлази и сама се предвече враћа. Тек помузено изузетно квалитетно млеко, звано јомужа, ваља одмах процедити и ставити да се кува. За то време планинка планира вечеру јер се ручак не обавља у колиби. Чобани, који цео дан проводе са стоком, носе у свом брашњенику ручак, који се углавном састоји од парчета хлеба, сира, кајмака, сланине, лука. Кад се током дана сви разиђу у потрази за својим обавезама, нема тога ко ће их све лако и одмах пронаћи и саставити.

Чобани са капом ушанком, гуменим чизмама и дреновим штапом били су преко дана у комуникацији, чак и заједно ужинају: простру своје шарене торбе, поседају укруг, развију завијачу у којој се налази хлеб са сиром и кајмаком. Нађе се ту и помало лука и нека паприка. Стално у покрету и игри: бацају камен, такмиче се у скоку удаљ и увис. Они вичнији праве фруле, дипле, гусле и друге занимљиве фигуре и предмете. Имали су и занимљив обичај да пуцају бичем, који су стално држали у рукама.[7] Такав однос је интегрисао, мобилисао, зближавао. Било је чобана који су по цео дан били босоноги, а по кишном времену покривали су се кабаницом од цираде.[8] Међу њима је било добрих селекционара и генетичара, који су знали да су овнови најважнији за квалитетно потомство; младим овновима везивали су рогове металном жицом како би их формирали за раст увис, као виле, и тиме им омогућавали да лакше увуку главу између стена док пасу. Има дана када се смене по три годишња доба. Дакако, чување стоке било је важније од сваке школе: Шта има да се учи, научиће кад одрасте. Делили су се на овчаре и јагњаре. Овчари су старија омладина, и они су пазили овце, а јагњари, узраста до дванаесте године, чували су јагањце. За евентуално фамилијарно окупљање имали су договорене сигнале, док се у предвечерје и ноћу користи ватра: једна, две или три, свака је имала своју поруку и значење, како за суседне катуне тако и за своје у оближњим селима.[9] У сутонски бескрај у коме се сунце рве са планинским висинама, сама или са чобанима враћа се стока. Мужа је најтежи посао. Ако су стада бројна, радиле су се две муже. Она се одвијала тако што се овца прво помузе а потом пусти у тор. То може потрајати и дуже, зависно од броја оваца и од тога да ли мужу обавља само једна особа.

Исхрана је била једноставна, али калорична. Кувао се пасуљ, купус, кромпир, коприва, ђувеч, разне врсте природног зеља на сирово и суво месо. Припремала се и планинска цицвара, попара са кајмаком и сиром, смочани качамак. Хлеб се пекао у црепуљи испод сача, а највише се користио ражани, јечмени, хељдин и кукурузни. Где је било услова, сејала се раж, јечам, кукуруз, хељда. Од шумских плодова највише се користе боровнице, јагоде, купине, клека, печурке, зукве, од којих је вешта домаћица знала припремити укусно јело, али и компот, џем, пекмез за зиму. Било је и меда, који се вадио из кошница плетара, али и оног из стабла, где су га пчеле скупљале. Пастири су пили медовину од шумског меда. Сурутка се пила у великим количинама јер је било у изобиљу. У бистрим и хировитим речицама имало је рибе, коју су вешти пастири знали да улове. Вечера је била главни оброк. Тада су сви на окупу, и обедовање је протицало у веселим тоновима, са причом о минулом дану, о разним згодама и незгодама. Лако кварљива храна чувала се у снежним јамама, које су имале функцију фрижидера.

На планини је највећи проблем вода. У простору где нема живе воде, свака кап је драгоцена. Вода се за домаћинство доносила у бурилима, или се скупљала кишница, али ње никада није било довољно, посебно за потребе планинке. Највећи проблем је напајање стоке. У периоду летње жеге, кад све пресуши, доносио се на леђима или на магарцима лед из дубоких сеновитих пећина, који се топио за потребе у домаћинству и за стоку.[10] То је такозвана берба снега. У стублинама (издубљено стабло) топио се лед за стоку. Зато су најбоље испаше у близини живе воде, где стока може свакодневно да се напаја у неограниченим количинама, што је значајно и за квантитет и за квалитет млека. Да би, колико-толико, обезбедили довољно леда преко лета, катунари су у пролеће пунили јаме снегом који су покривали јеловим и смрековим гранама. На мањим заравнима, чобани су природна удубљења покривали глином како би се вода у њима што дуже задржавала. После кише ту се накупи доста воде за напајање стоке.

Овца је била благословена животиња, коју није било лако контролисати. Оне су се држале из интереса, а коњи из љубави. Без магарца се тешко могло живети. Он се без товара или с њим добро кретао по планинским беспућима.[11] Коњи су се теже и споро кретали по таквом терену па су се ређе држали. Квалитетан пас је увек био на цени и врло драгоцен, како преко дана док неопрезна стока пасе, тако и ноћу. Највише су били заступљени шарпланинци, који су могли да уђу у сваку борбу с вуковима. Преко ноћи су овце биле у торовима, ограђеним високим дрвеним даскама или гредама, док је у средини стада најискуснији пас, који је будан спавао. На сваких десетак дана торови су се померали због ђубрива које се накупи. Поред вукова, лисица и медведа, који су највише муке задавали чобанима, како дању тако и ноћу, опасност је вребала и из ваздуха, од орлова и јастребова.[12] Свака временска непогода или ноћни напад вукова на стоку згушњава збивања и увећава драматичност, и зато су чобани поседовали ловачке пушке. Једном недељно овце се воде на солила, а крајем маја или почетком јуна организује се стрижа или шишање[13] То је сезонски, врло напоран посао, за који је потребна одговарајућа опрема како би се све обавило квалитетно и у што краћем року. Да би се лакше контролисало кретање стада, око врата овнова предводника стављају се звона, клепетуше и чактари.

Кад се човек нађе у простору природне доброте, где се сваки смисао живота тихо прикрада, свако почиње да осећа себе као биће које конкретно постоји. То веома добро осети млади нараштај чија опсесивна везаност за такав амбијент постаје неочекивани изазов. Њихове туге су биле преголеме, а о жудњама и жељама да не говорим. Па ипак, кад падне мрак и све осветли јака месечина уз плаветнило неба накићено звездама, кад се млади окупе, све постаје динамично, весело, необично, узбудљиво. Тада сваки умор нестаје и све постаје присно, топло, интимно. Летња ноћ, широка, дирљива, осетљива, проговара из заводљиве тишине и дубине душе. Колико су дању катуни пуни младости, граје, песме, довикивања, шеретлука, лековитог и здравг хумора, позивања, хегања из грла, толико ноћи постају чедне, благе, пуне неке притајене динамике, радости и свега што приличи младости и слободном човеку. У веселом расположењу, у игри и певању, млади знају дочекати свануће. Интересантно је како љубав и на планини пронађе најчудније начине да повеже и споји младе људе. Пријатне летње ноћи памте романтичне сузе, веридбе, девојачке крађе, свадбене и хајдучке пушке.

Планински летњи живот за млађи свет, који жуди да потроши радозналост и снагу, није био једноличан. Док су расла на катунима, деца су се дружила са лептирима, птицама, домаћим и дивљим животињама, упркос томе што су покаткад страх крила у себи, испод своје коже. Њима нису биле потребне бајке јер су имали своју бајковиту стварност пролазећи кроз многобројна искушења карактеристична за радознали дечји однос према природи. На катунима су деца брже сазревала и одрастала. Понашала су се као мали људи. Понекад кроз луцидну поетику, други пут кроз мајсторије досетљивости. И све кроз игру жмурке, лука и стреле, клиса и машке, каубоја и Индијанаца. А тек откривање разних пећина, јазавичијих јазбина, медвеђих брлога, орлових гнезда, препеличјих јаја, и све то слушајући док детлић туче тврдим кљуном храстово стабло, а млади косови напуштају удубљену рупу старе зукве где су се испилили. Многи су своју прву реч изустили баш на планини, у колиби, поред свог љубимца шарпланинца, на неком студенцу. А тек поред огњишта, импресивна су дедина или бакина неука, али непосредна и снажна усмена казивања народних умотворина, прича, песама, бајалица, питалица, гаталица, загонетки, легенди, којима су, неретко, уз фруле и гусле плели песме и све оно што се зове народна мистика. Такве слике створене на катунима, уз чаробни свет снова и импресија, остају за цео живот упамћене као део најлепших успомена.

Један од обичаја из архаичне симболике паганства, који се задржао све до данас као ритуална фантастика и идеална прилика оживљавања духа прошлих времена, биле су петровданске лиле.[14] Некад је то била најзначајнија светковина сточара, радост и весеље омладине, са лилама у равници и великим ватрама на брдима. Тај обичај се и данас упражњава у неким деловима на северу Црне Горе. Верује се да је традиција паљења лила настала оног момента када је требало одбранити стоку од дивљих животиња. Илиндан, или како га муслимани називају Алиђун, јесте сточарски празник који се традиционално слави другог августа. Тога дана на катуне излазе сви из села и заједно са домаћинима организују весеље са музиком, уз храну и пиће.

Оно што је катун на планини, то је салаш у Војводини.[15] Подаље од најближег насељеног места, салаш се састојао од куће озидане од непечене цигле на каменом цоклу, најчешће окречене у бело. Поред салаша налазе се објекти за стоку, амбари за пшеницу и кукуруз, сушница за месо (у зимском периоду препуна разних сухомеснатих ђаконија), воћњак са шљивама, кајсијама, столетним стаблима дуда мургана, са огромним поцрнелим родиним гнездом на врху, с дуњама и другим воћем, испод којих гмиже свакојака живина: беле и шућмурасте морке бисерног перја, ћурке, гуске, патке, црвени кикирези, жути петлови. У дрвеним и жичаним торовима, или како се у Војводини каже оборима, овце праменке, свиње, козе, које нико не броји. У стајама краве и коњи. Испод стрехе казан за ракију: дудовачу, кајсијевачу, шљивовицу. Украс свему даје ђерам, на којем се извлачи вода из бунара за напајање стоке, а поред њега чесма са хладном, готово изворском водом. Подаље од салаша налазиле су се тршчане пастирске колибе, „с ведром на три ветра”.

салаш

Мало подаље од салаша пчелињак. Све около широко, дугачко, равно као на тепсији. Ту је и повртњак, пун свакојаког поврћа, лубеница, али и цвећа, кантариона, дивље нане, мајчине душице. Салаш чувају шарпланинци и пси јамари, а овце кудрави пулини. У кишном периоду, а посебно у јесен и преко зиме, блато, ветар, студен, пустара. Поред пастира огрнутог кабаницом и са штапом у руци, крупне краве иду на пашу целе године.[16] Зими налазе и пасу оно што лети неће ни да виде: трску, рогоз, ситу, ражуљу. Тај стареж одмекне и краве га воле. Зими има више посла него лети јер је сва стока и живина на салашу. Некада је на салашима цветао живот, данас, као на планинским катунима, све одумире и полако нестаје. Нема више испаше за овце. Крупна стока је смештена на фарме са импозантним крововима, где нема паса и пастира и где се мужа обавља на струју.

На салашу се одувек одвијало целовито битисање: рад, одмор, весеље, тако да је он уједно био и дом и радно место, и излетиште и одмориште; славиле се Нове године, верски празници, веридбе, свадбе, препричавале се разне згоде и незгоде.[17] Ни на салашима живот није био лак и удобан, али је био узвишен: између равнице и неба, где није било преграде, чула су се јата разних птица, а посебно сивих ждралова, како прелећу и по чијем су кликтању људи од древности знали какво ће бити време. 

Лето на планини брзо прође. Са пуним кацама и мешинама кајмака, сира, вуне, слатка од шумских плодова и још којечега, сточари се враћају у своја села, испраћени првим октобарским кишама, остављајући своје катуне планинском снегу, мећави, муњама и громовима, завијању гладних вукова, који једва чекају када ће сточари опет истерати своја стада на њихово станиште.

Природа је складна, снажна, богата, савршена. Она пулсира, живи, миче се, покреће и прелива као у спојеним судовима. Док је била невидљива, несхватљива, нечитљива, без димензија и трајања, људи су на катунима живели природу јер су у њој препознавали најприроднији облик своје егзистенције, властитог постојања и налазили савршену опомену за сопствену коначност. У шумама и на пространим пашњацима, препуним миришљаве траве, било је увек неке чудне мистике и интригантне тајне.[18] To znaju samo oni koji razumeju narav prirode jer ona otkriva prikrivajući i prikriva otkrivajući svoju otmenu i raskošnu meru. Ako neko želi da upozna karakter našeg naroda, njegov duh, šarm, običaje, male radosti i velika veselja, nek odvoji malo vremena od svog dragocenog odmora da provede nekoliko dana na nekom od preostalih katuna. Biće kao da ste iskoračili iz samog vremena u neki smireniji i drugačiji poredak stvari, iako su se život i svakodnevica na katunima potpuno promenili u odnosu na vreme kada čovek nije robovao porocima današnje tehnologije. Spavati na zemljanom podu ili na slamaricama, skupljati pečurke, peći ih na vatri jednako kao meso na žar, usred pašnjaka ili šume, jesti hranu ispod sača iz glinenih posuda drvenom kašikom, piti vodu iz šake i testije, ili gusto i ukusno mleko iz karlice.

Време рђаве стварности даде одговор: планински пашњаци постадоше жељни стада, свирала и пастирских дозивања. Све је мање младих људи који се баве сточарством, па нема ни стада ни оваца. Све као да одлази у историју наше планинске економије. Можда је то и природно и логично. Ти велики планински простори препуни најквалитетније траве, који су данас пустош, велики су потенцијали, природно и друштвено богатство, које су наши преци ценили и адекватно користили. Стари облици таквог привређивања нестају, а нови се не стварају. Фармерски узгој стоке не може бити потпуна замена за напредну сточарску економију. Такве природне ресурсе нико не би запоставио без адекватне и правилне намене. Па ипак, независно од свих промена које је претрпео, катун је остао веран себи.

Свака прича о катунима, који имају мирис искона и памтивека, није прича о царевима, вилама и вилењацима, хајдуцима и комитама, већ памћење о часним домаћинима, сточарима, пастирима са Балкана, о обичним породичним јунацима. Катун је историја човека који је са тим обичајима и навикама часно и честито живео, зато је увек тежио да поистовети своје време и свој свет са прецима, јер су оставили дубоке трагове вечитих вредности. Био је то сиротињски али леп живот, са доста притворне патријархалне идиличности. Нико боље од катуна не памти и не познаје богатство наше душе, епски и лирски дух, јер је живот функционисао по мери човека, његове филозофије, обичаја и културе. Људи су играли игре живота из дана у дан, са малим подвизима који су их чинили срећним, радосним, испуњеним. У мислима и осећањима балканских народа катун је живео као наглашено и активно место живота. Они су светиња која се прелива преко границе живота, речи и многобројних сећања и успомена. То мало ватриште среће и наде, радости, жеља и планова, осветљава новим покољењима и новом времену трновит пут наших предака.

Иако се на овим нашим просторима свака традиција прекида и увек све почиње из почетка, катуни, остављени и напуштени, и даље греју људску душу, дозивајући срећу коју увек могу наћи у људским сећањима.

 

 

 

 

 

 

 

 

---

[1] На међународном фестивалу здраве хране у Милану, 1966. године, јардум је оцењен од стране светских стручњака као ретки млечни производ који позитивно – превентивно утиче на здравље човека. Јардум се прави тако што се овчје млеко посоли и кува на тихој ватри, уз стално мешање, док се читава површина не прекрије пеном. Тада се посуда скида са ватре. Кад се охлади, ово млеко је густо и веома укусно.  

[2]Савардак је мањи објекат различите намене: може бити замена за колибу, али може служити и за смештај стоке. Лако и брзо се прави: на неколико редова камена стављају се розге и врљике, које се вежу прућем, а на све то иде слама. Висина је око два и по метра, са вратима као на колиби.

[3] „Имајте само једног господара – природу”, поручује Рембрант.

[4] Међународни дан планина – 11. децембар. 

[5] Наша деца знају више о пингвинима, лавовима, тигровима и мајмунима него о живом свету који нас окружује. Дивље животиње тешко ће насрнути на човека, реагујући само када су угрожене и кад штите младе. Поштују се закони природе. Животиње урастају у околину и читају човекове намере. 

[6] Поједине жене су, само у току једног летњег дана, знале изнети на леђима по пет стотина килограма залеђеног снега из вртача и пећина, за стоку и домаћинство. 

[7] После штављења кожа се сече на пантљике од четири, шест и више струка, а потом се плете бич.

[8] „Жилави и тврди да отрпе сваку кишу, олују, мраз... Били су као старозаветни мудраци. Нису имали сат, ал су увек знали које је доба дана или ноћи. Дању су ценили време по сенци од пободеног штапа у земљи. Ноћу су мотрили звезде на небу као звездочатци” (Богдан Ибрајтер, „Орловатски дуд из снова Уроша Предића”, Политика, 5. јануар 2020).

[9] Нигде људски глас нема такву топлину, узбуђеност и значај као на високим планинским пашњацима. Сваки незнанац, случајни намерник, без обзира на то одакле је и ко је, прихваћен је, дочекиван и угошћен као најрођенији.

[10] Снег може да се уцрвља: ако се стари не отопи, а преко њега падне нови, у њему се могу пронаћи црви.

[11] Магарци се већ пет хиљада година користе као радна снага. Синоним су за патњу, мирољубивост, хуманост, стрпљење и лојалност. 

[12] На капијама торова држале су се металне ћускије јер се веровало да вук неће у тор где има њих. 

[13] Вуна се деценијама код нас не откупљује. Мало људи зна да вуна неће да гори. 

[14] Лила је млада кора која се скида са стабла трешње, вишње или брезе, потом се суши и ниже на сиров штап. Када се запали, витлајући лилама деца обилазе куће, њиве, торове, повртњаке, воћњаке. По завршетку ритуала, штапови се забадају у повртњак са веровањем да ће плодност и родност бити боља. 

[15] Једна изрека каже: Оно што је рај на небу, то је салаш на Земљи. 

[16] Jедан Немац је рекао: „На салашу мораш радити као коњ и да увек будеш тврд као кер.”

[17] На питање кад је најлепше на салашу, Лала одговара: Најлепше је кад се лети склониш у хлад испод дуда!

[18] „У природи се све зна: шта ко ради, ко с ким живи на истом месту, ко је коме храна, ко се од кога брани, ко кога тражи и јури – то је увек било тако и тако ће остати”(Мирослав Петровић, Медвед Милисав и другари, збирка прича).

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: