ЧЕЗНЕМ ДА ТИ КАЖЕМ НАЈДУБЉЕ РЕЧИ
Речи к’о речи, састављене су од слова. Понекад сличне, некад различите, много пута имају више значења, хомоними, синоними. Понекад збуњују, заваравају, остављају без текста. Употребљаваш их свакодневно, у кући, на улици, у школи, продавници, кафићу, где год се крећеш, где год се затекнеш. Има тренутака кад није лако пренети мисли, када ти се чини да нема довољно речи, када си изгубљен – без превода. Све ти се чини наопако, све је измешано и просто не знаш шта ћеш од муке. А на крају кад схватиш, кад ти све постане јасно, просто се чудиш да је све било измешано, да је било наопако и нејасно и то све због неколико речи. Речи које ти се врзмају по глави, које неће да сарађују, којима нешто фали. Најважније је да си успео, да си схватио, да су и за велике ствари довољне мале речи, ако их изговараш од срца – као хвала, молим, извини…
За дискусију сам кад год се за то укаже прилика, размена мисли може да буде свакаква, уклапам се и никоме не замерам на оном шта каже.
Природа је неисцрпљујући извор инспирације. И ја је волим, мораћу да обгрлим једну трешњу у дворишту – по јапанском веровању она даје енергију. У симбиози са природом живим, али само ми човек може дати одговоре на моје недоумице. Касније сам сазнала да мом хороскопском знаку одговара дрво јабуке.
У дворишту у селу имам три трешње и љуљашку, лети волим да легнем у хладовину, метнем сламку у уста и уживам. Недоумице избегавам или бирам краћи пут да их решавам.
Сјајно двориште. Моје је толико да би бољи фудбалер шутнуо лопту од капије до краја дворишта. Љуљашку немам, а волела бих да је имам. Навику са сламком немам. Волим слике од сламе и шешире и ташне. Често сам у недоумици и онда нађем неког поверљивог да ми помогне у решавању дилеме и најчешће урадим по својој верзији, онако како ме је водила прва мисао. Уствари, док ово пишем, схватам да се све ређе консултујем са неким и да се равнам по свом нахођењу. Некад испадне супер, а понекад ћорак. Само је прва мисао једино исправна и из срца, све остале су вештачка творевина, зато увек урадим онако како помислим.
- Ти си сјајан човек, ако прођем једном тим селом, препознаћу двориште са љуљашком, одморићу се мало на њој, ако ме нека госпођа не најури.
- Може, биће ми драго. Причам истину и на прву лопту, зато што онда не морам да мислим шта сам некад рекао. Оно што једино знам то кажем или напишем. Моје детињство, ускоро иде у једну књигу.
- Кад неку особу упознам, кажем – ја сам искрена, али не желим да повређујем, ако та особа климне главом, да ми знак да наставим, ја јој кажем, обично се то интуитивно процени, понекад кажем оно што нека особа очекује да чује, али то су већ специфичне ситуације.
- Ако некога повређује истина, онда не треба да буде у мом друштву, тако да већ у старту то нагласим и решим све проблеме.
- Овде је добро испод нуле и морам да се искључим, да бих ишла да ложим. Поетично и практично се смењују непрестано у мом животу.
СУМЊА ЈЕ АУТ, ИНТУИЦИЈА ЈЕ ИН
pixabay
