НЕУМОЉИВА ЈАСНОЋА
Тражиш да с даном умирем,
Као да рођења је било с њим.
Големо се смејем, и не опирем...
Смрт је једини озбиљан чин.
Душа моја доступна, јесте,
Зато ме черечи до унижења.
Увреде понављај, сурове, честе,
Оштре кô жилет, тврђе од стења.
Душу разори кô Картагину
Измучи, изгази, кô блатну стазу.
Ишпартај ожиљке свуд, у ширину...
Можеш по души, не по образу.
Унизи дело и резултате
Сузбиј емоције, исецкај, здроби...
Од здравља остаће до наплате
Згрчено црвље у злој утроби.
Срцу су откуцаји у мору таме,
Утихни га, утишај, начисто.
Ту нећу бити кад смрт бане...
Не можемо постојати у време исто.
Тако ће радост бити на црти...
Такмаци достојни да се боре.
Коначно ништавило вољене смрти
И неумољива јасноћа љубоморе.
"Срцу су откуцаји у мору таме" песник Миодраг Јакшић
ЖИВИМ ЈЕ ДО НАЛИКА САМОСПОЗНАЈЕ
Необавезно, наизглед само
У животу, као, уживамо.
Правимо се да успевамо,
Да знамо расудно, да сагледамо
Бесконачност простора и времена, око нас.
Да разумемо поредак света... Чујемо, глас.
У паклу жаришта тензије,
Решимо драму људске егзистенције.
То не може, не може ни шум,
Ни човечји, страхом од бесмисла, оптерећен ум,
У стању непрекидне патње, што је...
Коме се и генијални примерци, теме те боје.
Човек је, само, највећи проблем, у свему,
У драми између уздигнутог и ништавила,
Очаја у противречју, прародитељства, свога...
Удаљен је од свега неизмерно много.
Од себе, природе и Бога.
Ја поезију живим, она ме опседа
Даље од граница, опсега погледа...
Живим је, до налика самоспознаје,
Неуморном тежњом она ми дознаје:
Живот јесте непрекидно Бежање,
У јурњави за добитком.
Није ми, честита крива што истину
Нећемо рећи ником:
Да тражимо Милост. Ту је спас.
Једино опште место свакоме од нас.
На путу до самоспознаје, песник Миодраг Јакшић
КАД ПЕСНИК ИМА ЋЕРКУ
Кад песник има ћерку
владар целог је света
у зеницима, чуперку
ходи ван свих домета.
Оплемењене ведрине
ошину домашај дуге
около пространства се чине
да су јој само слуге.
У откровењу дана
пуноћа сјаја сине
сунчана свака је страна
и ноћу кад су тмине.
Иначе где ћеш скоком
енигмама које трају,
пронађе њеним оком
решење у трептају.
Кад песник има ћерку
у дослуху је с небом,
том небодерном кућерку,
зове је вечно бебом.
Песник са ћерком
