ИЗДРХТАВАЊЕ
Пробудила сам се као да ме је наткрилио змај. Чаша на столу је била скоро празна а извор свеже воде, далеко у купатилу. Ноге нисам могла да померим. Не бих могла да устанем и када би ме змај пламеном терао да му донесем воду. Ако са преосталим гутљајем прогутам и сребрни ланчић, можда ћу моћи да отерам језу и утишам страх. Нека ме змај претвори у дим, у неком другом сну. Када будем морала да пошаљем облак. Када будем желела, да угушим страст. Кроз прорезе на ролетнама, мом издрхтавању, придружио се Месец. Поново сам заспала, сном, тежим од несанице.
Док тонем и подрхтавам, мозак се лажно смирује. Капци, седам пута закључани, бацају кључеве да висе у ваздуху. Дрхтим и пропадам. Враћам се у дубине, на чијем се дну назиру фотографије, проживљене, поцепане, урамљене. Издрхтавам љубавну бол, згрчену у сваком побуђеном атому. Сан је сећање! Откључавам капке, да снове лакше ухватим.
На првој фотографији, музика је утихнула.
Наше сенке се преплићу. Можда је то магла, пре размагљивања. Имам потребу да ти шапућем. Да ти дошапнем мисли, васкрсле у птици, коју ослушкујеш. Птици, коју ћеш препознати као љубав. С прстеном око врата.
Прилазим ближе. Од дрхтавице, једва задржавам поглед. Линија, која нечујно сече фотографију, показује да је април. Видим како после дугог и тешког летења, падаш на мој длан, да спустиш најлепше перо. Привлачиш ме преслатким очима. Ћутиш, као гнездо, као што ћути крошња.
Тешко ме је било покренути, из страха да ћу још једном умрети. Али, покренула сам се, жудећи за бесконачно много живота, сићушних као жуте звезде.
Април је пробудио сећање на хиљаде препешачених путева. Хииљаде кретњи и покрета очију, кроз које промиче равница, распршена као небрушен дијамант. Путујући к теби, гледала сам куће и напуштене салаше... Ти ме чекаш... Додирујеш ми руку, а другом руком показујеш жито које се таласа. Путујући к себи, недостајао ми је спокојан сан, загрљен с твојим телом. Април је радост буђења. Даје ми је снагу да будем стрпљива. Месец је увек пун. Његове мене, постоје само у нашем оку.
Друга фотографија је искрзаних ивица.
Боје су наоштрене јасноћом. Ти и ја седимо на стени. Море исијава плаветнило. Тамо где пучина додирује небо, сусрећу се пољупци. Мир, никада дубљи, никада раскошнији у исписивању песме. Још увек се тај тренутак, зауствља на таласима, запљускује обале и удара у стену.
Дрхтање не престаје. Повремено утихне, тек толико да удахнем и наставља да ме тресе. Дрхтим као прут, као висећи мост. Издрхтавам страх и змије замршене у грудима. Уморна, препуштам се новом кретању. Падам још дубље, у галерију сна.
Трећа фотографија је урамљена.
Рам је направљен од старог прозора. Његова топлина нема облик. Украшен је цртежима дрвећа. Каменчићима у облику срца. Полуотвореним шкољкама.
Због мноштва загрљаја, које држи на окупу, рам је ојачан конопцима. Улазим у фотографију, кроз стакло, које раздваја свест. Спуштам капке. Широко ширим дрхтаве руке, желећи да осетим то неизмерно благо.
Наши загрљаји...
Срећни, успављујући. Јутарњи миришу на кафу, поподневни на цимет. Загрљаји престрашени грмљавином, боловима из детињства. Загрљаји душе. Лакоће спавања. Загрљаји заљубљених стопала и упаљених прстију.
Наши загрљаји, отварали су капије. На леђима су се смејали. На раменима су плакали. Блиски, као капљице спојене дахом. Као скарабеј и кугла, коју гура.
Остало је много заробљених загрљаја, у угловима фотографије. Заустављених, нежних, забрањених, који не могу да дишу. У сну, није тешко разбити прозор. Разваљујем рам, дрхтањем.
Загрљаји се рађају, да би живели слободно и да би се грлили дуго.
Четврта фотографија је згужвана.
Носи је дашак ветра. Не знам да ли ћу имати снаге да је пронађем, дохватим и пажљиво развучем. У сновима је све неравно, заобљено, сужено. Туга увек стоји накриво. Глава се врти и клати. Шишарке пуцају и њиште као коњи.
Дрхтавица ме буди и спушта, на дно. Уморни капци трепћу. Прва светла тачка коју наслућујем, претвара се у виљушку. Друга тачкица се издужује у нож. Лево светлуцају чаше, десно су постављени тањири. Ти сецкаш, узнемирене залогаје... Мазиш ме и храниш, да не испрљам сто.
Четврту фотографију проналазим на језеру.
Згужвану, као да је спавала у ораховој љусци, једва сам отворила. Одмотавала сам је на грудима. Замолила сам Сунце, да је осуши.
Осећам...
Љуља се дрвени мол, од наших босих корака. Врелином дахће нетакнута природа. Када седнемо и погледамо трску, ми смо на пустом острву. Испод разапете мараме, лежи вољени пас. Шум лета пролази кроз уши и милује још једно предивно путовање.
Спуштамо се у језеро. Густина воде је чаробна. Док пливамо, ноге се играју с травом. Не дишем! Увлачим твоје осмехе у процеп, између могућег и немогућег времена.
У тамном делу фотографије, најавио се растанак. Неки растанци су жељени, неки су нежељени као деца. Љубим фотографију брзо, брже, најбрже. И дрхтим, као да ме паук носи.
Видим...
Приближава се лабуд. Љут је! Скаче изнад воде и лупа крилима. Јури нас, док ми певамо, уместо њега.
На последњој фотографији, издрхтавање се не завршава. Ширине, дубине и висине сна, могу да стану у бескрајну љубавну тачку. Морам да се вратим другим путем. Када ме највише боли, скупим се у облик фетуса. Пустим срце, да само нађе излаз из трбушасте ноћи.
Пре буђења, осећам последице неудобног кревета. Чујем, како ме зове јутарња дрхтавица. Приморава ме да устанем. Ланчић је на месту. Док пијем воду оберучке, питам се, где су ти храбри змајеви што разбацују ватру? Подижем ролетне полако. Привикавам се на светлост.
Докотрљао се дан...
Дању, прикривам дрхтаје, тако што треперим.
По дану, треперим и не берем цвеће.
Мислим на тебе.
Шаљем ти букете свемира, које сам набрала, гледајући у небо.
