АШИКОВАЊЕ, алхемија мерака и чистоте љубави

 

Илустрација среће 14.век

Потрага за љубављу, за лепотом, као основним садржајем животног смисла и највишим изразом људског духа, од памтивека је била цивилизацијска фасцинација. Радост и срећа увек су се налазиле и шириле око оних који су у контакту са енергијом љубави. Уосталом, песничка мисао гласи: Љубав је болест од које нико не жели да оздрави. Енергија љубави је неукротива, често необјашњива, у ретким случајевима и незамислива. Та снага, каква год била, која се понавља и обнавља, индукује радост, буди вољу за животом који тиме добија смисао и вредност. Дабоме, есеј и настаје на темељу жеље да се овај обичајни образац пресели у наше културно наслеђе као споменик једног времена и извор нашег традицијског памћења, да се из другог угла сагледа и осветли, постави на другачији начин и вреднује у контексту времена у којем су традиција и патријархални односи у великом несагласју са савременошћу. Овај есеј реконтекстуализује једну истину о љубави и страсти, свима познатим човековим пратиоцима и кључним моментима многих тачака које дају животу смисао и које тематизују феномен љубави, кроз искуства која се понављају и обнављају.

У једном дужем периоду, на балканском простору, ашиковање је сасвим обичном људском животу давало посебан смисао и значење. Била је то готово невидљива, свеприсутно наглашена обичајност, нешто неоформљено и распрострањено, као активно место живота, нешто што се не издваја и не издиже изнад живота; нешто дубоко наше, али, с ове временске дистанце, савременим генерацијама тешко докучиво и схватљиво. Та необична етнолошко-антрополошка, историјска, психолошка, социолошка филозофија живота овог простора, била је друга природа наших предака, која је владала њима, присутна, очигледна, па ипак прикривена, украдена, заклоњена, притајена. Ашиковање тематизује љубав и страст кроз сопствено искуство проживљене прошлости и баш зато своју магију не налази у томе што се у нејасној прошлости дешавало, већ у ономе што открива, што поседује, а данашњем човеку недостаје.

Много је поетско-прозних и есејистичких текстова о ашиковању видело светлост дана и, колико је мени познато, углавном су били ускраћени за дубљу анализу значења и смисла овог балканског феномена, без свеобухватности и заокруженог тумачења. Ашиковање није лако дефинисати, систематизовати, анализирати, а поготово реконструисати, будући да ниједна савременост, па ни наша, није довољно дубока нити пространа да себи објасни ашиковање и његов ред и поредак. Независно од друштва и културе којој припада, многи више слуте или нагађају шта је ашиклук, него што су у стању да га прецизно дефинишу, објасне и одреде. Као духовна поливалентност и емотивна вишедимензионалност, ашиковање има универзалну истину архетипског односа мушкарца и жене у минулом времену, пуног чедности и романтизма. Може се схватити као отелотворење романтичарског погледа на свет, као непомирљив сукоб слободоумних појединаца са друштвеном ригидношћу и стихијска снага страсти која безрезервно руши сва ограничења традиције деструктивног патријархата. То је својеврсни културни феномен и поетско-емотивна драма љубави, договорених и нежељених бракова, сукоб страсти, части и морала, љубоморе и освете.

Своје етимолошко значење темељи на турској речи ашик, која значи љубав, љубавни занос, чежња за нечим. У лексиконима и речницима страних речи и израза, појам ашиковање се тумачи као вођење љубавних разговора, удварање, вођење љубави, миловање. Формализацијом живота, нових обичаја и схватања, овај појам губи своје архаично значење добијајући нове дефиниције, те се тако шири семантичко поље ашиковања, у којем се крију два значења: једно аутентично и друго прагматично, искривљено и непотпуно. На простору мултикултуралног и вишеконфесионалног Балкана не постоји општеприхваћена дефиниција овог феномена, тако да се дистрибуција истих значења мало разликује у језицима балканских народа.

Ашиковање - емотивна блискост без контакта Фото Pinterest

Пуно стидљиве чистоте и жудње, ашиковање се не може другачије дефинисати сем као удварање, односно, вођење љубавних разговора, али и као љубавна чежња и занос, међусобна блискост, допадање, тактика и стратегија освајања, болна радост, чаролија завођења. Не бисмо погрешили ако ашиковању додамо и нешто што му најприродније приличи: изазов, игра, радозналост, стрепња, сумња. Ашиковање се може поистоветити са архетипом чисте љубави. Све изван таквог тумачења, као што је вођење љубави, миловање, или било какав телесни додир, не спада у изворно ашиковање. Можда овај обичај најпотпуније објашњава позната песма Стрепња Десанке Максимовић: Не, немој ми прићи / хоћу издалека / да волим и желим твоја ока два. 

Као архаична форма живота, ашиковање је напор и мука, радост и срећа, патња и дивота да се скроји живот удвоје, кроз бравурозну вештину завођења, ласкања, претварања, кроз стварање блискости, кроз приче у којима је много тога скривено, присутно и одсутно. Из оваквог поретка значења овог обичаја уочава се да ашиковање поседује чедност и телесну дистанцу између два лица. Трајањем овај појам постаје синоним за сваки облик емотивне и телесне блискости између младића и девојке (или, што би се данас рекло, флертовање), уносећи у тај чин промене заводеће и очаравајуће пролазности.

Старе енциклопедије, лексикони и речници најближе и најпрецизније дефинишу ашиковање, док се савремена тумачења удаљавају од семантике овог појма. Можда се у књижевној употреби ашиковању даје најпотпуније и најправилније значење. И код савремених исламских теолога постоје различита мишљења и тумачења: једни подразумевају телесну, а други емотивну блискост без контакта. Не треба да нас чуде овако дијаметрално различити ставови, јер ашиклук није турски, арапски, персијски, већ обичај балканских муслимана, понајпре и понајвише босанских. Иако се о томе ретко говори, мало пише и недовољно зна, ашиковање је оригинална традиција босанских простора у предосманском, османском и каснијем периоду, чије се варијанте, уз симбиозу и прожимање различитих културних утицаја, јављају и у Хрватској, Војводини, јужној Србији, Црној Гори и Македонији.

фото: vipromo.ba

То да је Босна, а не Турска, постојбина ашиковања и његов истински именитељ, фундаментална је карактеристика и највреднија значајка овог обичаја и ту посебност треба са уважавањем поштовати, а можда и као културно наслеђе заштитити. Као оновремени дамар, овај културни образац могу баштинити и друге националне заједнице, али у форми и облицима који су аутентични у њиховој традицији. Ахмед Џевдет-паша, турски историчар који је боравио у Босни  више година као инспектор, пише у једном писму, 1864. године, да је ашиковање специфичан обичај у БиХ: Босански народ је врло побожан. Своје свећенике поштује и воли. Што се ашиковања тиче, у томе не слушају своје свећенике, који им ово забрањују. Ово је њихов стари обичај, који је већ с њима срастао и од којега их није лако раставити. Овдје дјевојке не облаче фереџе док се не удају. Слободно иду, ашикују и разговарају са младићима. Они у овоме не виде ништа непристојно. Уистину, све се ово чини на најпоштенији начин. И право да вам речем, овдје су младићи и дјевојке одвећ чедни и поштени, држе до своје ријечи врло много, а у моралном погледу нијесу ни најмање покварени (Хамдија Крешевљаковић, Џевдет-пашина писма о Босни из 1864.године, „Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991).

Ашиковање као природни дериват и начин живота припадало је свима. Био је то готово један животни стил условљен наслеђем и менталитетом средине, у који се одливало све оно што је дотад у човеку било заробљено, спутано и забрањено.  Колико год да безнадно делује стање човека у том времену, у њему је, макар у крхотинама, живела чежња за савршеним сусретом, за проналажењем утехе у љубавном загрљају са својом изабраницом. Тај обичај најбоље показује како је ондашње друштво доживљавало људску слободу и избор. Настао као пркос и побуна, неслагање са друштвеним конвенцијама по којима су брачне заједнице засниване договором породица, односно родитеља, без икаквог претходног контакта и упознавања брачних партнера, у чијој позадини стоје различити интереси, а пре свега потреба да се очува и увећа породично богатство, на рачун љубави и права заљубљених на слободу љубавног избора. Не рушећи до темеља такву неискорењену замагљеност, млади су, временом, откривајући један другачији свет, стрпљиво градили стратегију по којој су настојали да бирају своје партнере, а родитељима дозвољавали да се о томе изјасне.

Као прворазредна димензија људског начина присуства животу, у том полусветлу парадокса и на полудистанци, одвијала се права драма љубави, виталних вредности и осећања, где љубав, криомице и стидљиво, постаје спонтано лично искуство које је доводило до брака. И баш због тога, ашиковање се указивало као излаз из замке свакодневице, као заокрет који мења судбине и руши све границе, као побуна против строгих судија и чувара реда, моралног поретка, неприкосновености и вечности принципа. Била је то застрашујућа иронија у времену у коме се сви покорно придржавају начела реда, док појединац вене као биће. Млади су осећали колико је њихова побуна исправна, понајвише због тога што је индивидуа суочена с болним осећањем прикраћености за животну испуњеност. Била је то борба за индивидуалност у спутавајућем окружењу и неоклевајуће освајање простора потребне слободе. У освајању драгоценог комада живота, који би им понудио другачији смисао, млади су журили за својим неоткривеним световима, свеједно што нису сасвим свесни тога шта и колико траже, колико могу и која их све ограничења чекају. То је био начин да се живот ослободи фаталне прожетости самоћом са енергијом која је успоставила нови ред животу и његовим вредностима.

 

Тешко је утврдити од када овај обичај вуче корене. Можда је његово најближе одређење појава севдалинки, јер је позната чињеница да иду заједно. Међутим, постоји једина непознаница: шта је прво настало, ашиковање или севдалинка? Било како, севдалинка је била незаобилазна песма у изливима нежности и емоција. Кроз севдалинку се казивала љубав, бол и жеља; песмом се слала порука: Не ашикуј, Мујо, не ашикуј душо, / не ашикуј, срце моје, не вежи севдаха. / Од севдаха, Мујо, од севдаха, душо, / од севдаха, срце моје, горег јада нема. / Ни болести, Мујо, ни болести, душо, / ни болести, срце моје, од ашиковања. Севдах је уметност љубавног певања и зато је севдалинка била химна заљубљених.

Љубав је дубоко усађена у срце људског бића, које чезне да воли и да буде вољено, стварно, дубоко и снажно, а то захтева да се двоје људи узајамно и потпуно открију и отворе, да буду препознати и упознати, а самим тим и до крајности рањиви – Није благо ни сребро ни злато / већ је благо што је срцу драго. Ашиковање се супротставља свему строгом и заданом, нормираном, подразумеваном, фарсичном, експонирајући чулност, похоту, тврду обичајну свакодневност, овоземаљско, елементарно. Мудри знају да небеса и земаљска збивања увек стоје у вези једнако као што између љубави и ашиковања постоји трајна и тајна веза. Ашиклук заступа и брани љубав колико и живот, јер се у њему наслућује, ако не и потпуно открива, смисао живота, љубав која уздиже од занесености до мелодраме, љубав која се губи и затрпава.

Ашиковање је повластица неке одсутне стварности, чији смисао не досежемо ако не сагледамо суштину друштвено-социјалног контекста. Било је то време истинске понизности турске империјалне моћи, које се гушило у сопственим противречностима, без комоције, сигурности и чедности. У таквим условима, патријархални морал је знао бити суров, бруталан и безуман за све оне који се нису придржавали уобичајеног кодекса понашања. Тешко је наслућивати шта је било логично, а шта није, шта реално, а шта иреално, шта је морално, а шта је аморално, повезано и неповезано, схватљиво и несхватљиво, могуће и немогуће. Насупрот томе, бујала је младост пуна узвишености и нискости, страха и одважности, егоизма и несебичности, зрелости и незрелости, без свести о пуној истини о себи, јер љубав као слобода изнад моралних зидина покушава се супротставити окованој моралности и извитопереној друштвености. Кад се помоли прољеће, прострује сокови који вежу све што је створено, онда нас земља мајка привлачи себи и разголићује као непослушну дјецу, примећује Андрић. У тој еруптивној снази младости, нагомилане и процветале страсти која ломи све препреке на путу љубави, тиха разарајућа енергија је растакала тело и етеричну душу. Конфликт између двоје који се воле и друштва није само приватни конфликт, већ противречност друштва које је човеку ускраћивало право да одлучује о свом животу, односно о ослобађању личности и човека уопште. Требало је живети са патријархалном средином на извесном одстојању, па и са самим собом, без обзира на то што су љубав и лепота тек повлашћени тренуци.

У дубокој ускраћености живот је најживљи и најлуђи, а ашиковање је отворена игра у којој се високо и ниско, могуће и немогуће не одвајају, где баналност има своју фантастику и чаролију, што је својствено узнесеним душама.  Било је то време невиности, када нада није била скривена, само је стрепња на много тога упозоравала. Са ове временске дистанце, ашиковање ставља у фокус љубавни заплет, док се занемарују кључни психолошки, филозофски и естетски аспекат ове институције.

Та емоционална игра има енергију, јасноћу, дубину и способност да изрази праве емоције, понекад и снагу која све надилази, али не преко граница које би поткопале њихове наталожене илузије о себи. Колико су обичајне норме биле круће, жеља за простором, за небом, месечином, за певањем, била је већа, бурнија, снажнија. Истинска љубав је разбијала неприродно подигнуте зидове, означавајући победу какве-такве слободе. Био је то тријумф љубави која прескаче све физичке баријере у метафизичком простору без ограничења. Уосталом, откад је света и века, успоставља се и руши одређени поредак ствари, обичаја и навика и то баш онда када старо ремети и оспорава појаву новог.

Тешко је из маглене минулости и даљине неосвојене прошлости схватити романтичне душе младића и девојака и са пуним покрићем поверовати у њихов занос, у страст, илузије и маштање, јер то није пасторална античка ни ренесансна визија љубави. Њихова се душа љуљала између смеха и плача, среће и неуспеха, стрепње и зазора, беса и љубави. Она се изливала као летња киша. Певали би и плакали у исти мах. Млади људи, између неба и земље, илузија и збиље, на уласку у живот, пружали су једни другима руке према некој сањаној лепоти о којој су мало знали. Жудели су за лепшим, пунијим, дубљим доживљајима. Тихоходни живот пун жудње, воље за оном другом обалом, за љубављу. Маштајући да им се нешто лепо дешава, ма какве неприлике имали, нису одустајали од своје филозофије у коју су веровали, а то је да живе у најбољем од добрих светова. У таквим релацијама мире се велике разлике у којима се живот појављује, што је била трајна вредност у срећним породицама.

Филозофија љубави, о којој говоримо, поседује сопствену културу, динамику, делотворност, осећајност и мистику, али и разна прекорачења, откаченост и шеретлук. Дакако, закон традиције који се наслеђивао и поштовао био је изричит у томе да нема никаквих физичких контаката између момка и девојке. Такви јунаци специфичног менталитета, кад се бегенисало, севдисало и уздисало, знали су за границе, мање или више спонтане или наметнуте, за романтику пуну мелодичног смисла. Била је то љубав и крхкост емотивних односа у контексту поимања идентитета жене и филозофија и алхемија чудног карактера, пуна спонтаности, радости акције, мерака, пристојности, поверења, поштовања дате речи, али и емоција бола, смеха, суза, песме; филозофија која иритира и одмара, покреће и потреса, као јасност и утемељеност мушко-женских односа. И ма колико су друштвене конвенције биле строге, посебно у условима где се емотивна и животна стварност не поклапа, преко њих се ашиковање преливало, некад више, некад мање, некад видљивије, некад скривеније, будући да је комуникација између момка и девојке била жива, непосредна, препуна жеља, замисли, очекивања, без намере да се приклоне захтевима родитељског разума и истине.

фото: ynet.co.il

Млади воле увек, и у времену и у околностима које љубави нису наклоњене, па и у времену строгог патријархата, у чијем амбијенту младе и лепе, наивне и идиличне душе уздишу, жељне да негде оду, да прелете у неку другу стварност, светлију и лепшу, где се живот другачије прелива. Кад прва пролећна трава прекрије авлије и ливаде, кад шума зазелени и бехар све украси својим бојама, пулсирајућа енергија девојаштва у зрењу тражи принца који ће их избавити и на својим крилима однети, а момци, духовити, смерни, брбљиви, весељаци, настоје да сваки покрет и гест претворе у завођење.  Поред авлијских тараба, на изворима и капиџицима, на тефериџу, испод девојачких прозора, на моби, весељу и свадби, случајно и спонтано, отпочињали су сусрети и виђења, међусобна упознавања, зближавања и ашиковање. У свим тим пригодама првог контакта, младић је питао девојку која му се свиђа да ли је слободна, могу ли се виђати и чешће састајати. По правилу, девојке су на почетку контакт са момком криле од родитеља и ближе родбине.

Свака средина имала је своја правила, место и време где се ашиковало, иако све то може изгледати униформно и слично.  Ашиклук је имао свој изразити драмски карактер, са сценом, глумцима, фабулом, сценографијом, костимографијом. У њему је све пулсирало, живело, кретало се и преливало. Биле су то представе и ритуали за две особе, за оне које живот као нагон за игром, као неочекиваност и авантура, опседа. Многи су у том односу полагали испит из глуме и реторике, са тремом и варљивом искреношћу или без ње. На отвореној сцени, на парчету тешко стечене територије, изнад које су небо и звезде, млади су своју истину са лакоћом размењивали и додиривали: реч по реч, строфа по строфа, шала по шала, песма по песма и све тако кроз причу једно друго су примицали себи. У тој игри завођења, удварања и освајања све је излазило из њих, из њихове коже, и улазило у сферу замршеног, недореченог, у сферу која разумевање као напор чини смисленим. Савршено одсутни у својој невидљивој кући, без речи, без додира, без задњих мисли. Сваки љубавни пар имао је свој тајни језик, своје песме и стихове, свој рукопис, свој поздрав.

Сваки момак је био на позорници као глумац, огољен до голе коже и голог духа, пун живота, откривајући себе у свакој представи са својом драгом: једном потпуно смирен, други пут зачуђен, ређе у тоталном очајању. Непрекидна освајања, запоседања, повлачења, понекад и права герилска извлачења: Ашик даса ашикује, не мирује. Изазива и не бира; ране и озледе, стратегија и тактика; устаљена кореографија, игра у игри, ђаволско у анђеоском и обрнуто. Завођење је претило да исцрпе своје актере, да их прокаже, а они, у страху да се њихово сиромаштво и несавршеност не открију, понекад су у својој игри давали више него што то живот може да поднесе и прими. Уосталом, ко у љубави први открије све карте, губи партију.

Свако ашиковање се одвијало на граници рационалног и ирационалног, губљења и повратка разума и емоција, без предаха, свеједно да ли је реалност затрпана маштом, илузијама, надањима. Можда је зато сјај у таквој игри да спаја немогуће, да згушњава збивања, увећава драматичност. Као што постоји уметност севдисања, акшамлука, мерачења, постоји и уметност ашиковања. Сваки контакт изливен у сусрету страсти рађао је незадрживо јаке емоције. Лавиринт тихе романтике, нежно севдисање и сензуални контакт младости у којој се одвијала заносна игра девојака и опседнутих мушкараца, трајали су из дана у дан, из ноћи у ноћ. Била је то игра тајни која је остајала међу онима који су је играли, који су се радовали, понекад и туговали као омамљени тетреби, заљубљени јелени, сањиви галебови. Као драгоцена мешавина фикције и стварности, збиље и игре, ашиковање је умело да избаци своје актере из равнотеже, посебно ако свако вуче на своју страну, да их заведе сумњом и немиром, да остану без сна и своје свакодневице, да их уведе у бесмисао, али и да пређе у рутину, шаблон, досаду. Била је то нормалност која спутава игру завођења. У несавладивом океану незрелости, било је и тренутака када ашиклије осете како додирују своју самоћу, како им се тело само јавља, кости од меса раздвајају, осећајући душу која их дрма и потреса. Колико је уздаха, страсти и радозналости било на тим местима или у одајама где се учио језик љубави!

Девојачко осећање беспомоћности разорно уобличава њену дубинску људску сможденост, у чему је наглашен апсурд и гротескност обичајне фолклористике чврстих норми и принципа. Све је то захтевало од њих излаз и решење у ризичним одлукама које су мењале њихов живот и судбину, док су младићи имали више комоције и слободе. Девојке би почеле ашиковати после петнаесте, а удавале су се најчешће после осамнаесте године; младићи су ашиковали после седамнаесте године, а женили се по повратку из војске. Запупели цветови живота и младости покушавали су да закораче у забрањене светове сопствене представе о срећи. Кћери, добро отвори очи, не брзај, одабери момка од соја, од господе, од доброг корена. Ако се удаш са нашим пристанком, нећеш погрешити, биле су најчешће мајчине речи, док би отац овако саветовао сину: Треба се оженити девојком од соја да ти роди и одгоји сој. Многе девојачке душе су ископниле, поцрнеле, чекајући свог дилбера који се никада није појавио, а она која би навршила 25 година, а не би ступила у брак, била је стара за удају. Девојачке злехуде судбине. Ако је у породици било више сестара, удавале су се по старини. За разлику од момака, девојке су се међу собом често посећивале. Те посете су зближавале, информисале и у доброј мери чиниле главни пулс живота скривеног међу зидовима и прозорима прекривеним везеним завесама и дрвеним решеткама.

За најлепше девојке борило се више младића, и обрнуто. Момци су имали своје шифре помоћу којих су отварали врата за контакте. За прво упознавање и касније, другарице су биле највећа помоћ да се изађе из куће и направи контакт са својим драганом.  Играле су улогу поштара, преносећи писма и поруке, чувале стражу. Највећа девојачка мудрост била је показати емоције, а сачувати пристојност и лојалност. Често је понос био јачи од саме љубави, од сна и маштања, јер се поштовао породични ауторитет и механизми који га чувају. Родитељи крути, строги, који знају шта њихова кћерка сме а шта не сме, шта може а шта не може. Само не знају да се ниједна љубав не може потпуно контролисати, још мање укротити, јер нема те препреке која може стајати на путу заводљивој слабости заљубљености, поготово када су млади имали свој језик и шифре како би се заштитили.

Девојке, широко отворене душе, умеле су да воле и сањају, да маштају, да негују љубав на даљину, љубав без додира и нежности, замишљену, измаштану, иако су биле прикраћене за страст и блискост; да пламте, дрхте, црвене у шапутањима, чувајући своје интимне тајне скривене дубоко у срцу. Најбоље су виделе и осећале кад затворе очи, између неба и земље, заљубљене у своју сиромашку гордост. Било је и оних које су по цео дан певушиле једну те исту песму, сањариле и плакале, али на прозор или на авлијску капију никако да наиђе онај кога су чекале. Девојкама је најинтимнија забава био њихов простор иза мушебака, ашик или кибиц прозорчета прекривеног решеткама, који гледа на улицу: Момак притјера ата под ћоше, онда устане, стане у црвеним фиралама на атово седло а рукама се уфати за мушебак, па тако стој и ашикуј... Проводиле су време у авлији, везући везак и певајући севдалинке. Тако су бежале из тешке свакодневице окружене цвећем и шадрваном. Проблем емотивне неиспуњености која води у дубинску несређеност. Сматрало се да је на удају она девојка која ашикује на прозору. Ако је имала више момака, у чаршији је важила за бољу девојку. Понекад је испод прозора било вербалних сукоба па и праве момачке туче.  Нико није могао тако убеђено да подели живот између наде и неуспеха, између анђела и ђавола, као чиста, немирна, наивна девојачка душа, чије срце је мењало боју, а душа арому.

Од почетка контакта са девојком, чедни момци, недозрелог узраста хировитих година, великих душа, снова и идеала, градили су слику о себи, односно према себи, својим емоцијама, склоностима, загледани у нешто што се не занемарује, што се не заборавља, док се језик заплиће, иако су унапред припремали стратегију своје приче и беседе. Под теретом жеље за тим како јој ући у срце и душу, како изградити однос пун поверења, момци су, у непосустајућим покушајима, посртали под теретом бриге и свега што их у себичном свету одраслих и зрелих сналази и спутава, разапети између жеље да промене свој свет и немогућности да то преко ноћи остваре, не размишљајући о томе да су њихове наде изван онога што се може. Водопади речи, док је из девојачких недара, где су брижно чуване сакривене слике са посветом, заносно мирисао босиљак, бејтуран, јасмин или нана. Теку реке речи, упорно, удворно, убитачно.  Разоткривају површну истину неспретног удварања и летњег сазревања, обећавају вечну љубав, благо, куле, градове, не водећи рачуна о томе да њихова логика не иде под руку са сваком девојком, а тек о препрекама, замкама, тешкоћама, сметњама. Кад је заљубљен и када то жели да доказује и показује, момак зна у много чему претерати, не очекујући да ће га истина поткопати и врло брзо проказати. Стварност, далека и загубљена, колико и сан и жеља да без трептаја и са радошћу окончају своју везу одмах. У дебелој сенци традиције, они би да прескоче романтику, интимност, машту, игру, фантазију, интуицију, све саме дарове младости и сазревања, иако је на небу големи месец а испод сува и испуцала земља; небески заноси, сан о љубави и миловању. Уместо на тело они су једно другом падали на душу: По два, по три метра, момак од тебе и прича и нема пипања, а ватра, гори ли гори у теби. Ситна збиља и велики сан, док душа копни под телом.

У вербалној вештини завођења није лако разликовати лакоћу и спретност од површности и наивности. Никад се не зна шта се од таквих може очекивати и дочекати, посебно код „слепе заљубљености”, где мане постају врлине. Ритуали саткани од вечности и илузија. Душе које копне од слатког шапутања под телом које се разара. Заљубљеност без иједне изговорене речи, сем руменила у образима и сјаја у очима, кад се љубав показује погледима, љубав до бола, где све дрхти у мени као лист на ветру. Кад га видим, не знам где сам. Тај његов директан поглед трајао је целу годину, без иједне речи. Да ме питао, побегла бих с њим на крај света. Касније, он је гледао другу, а ја сам се и даље надала његовим погледима. Кад причају, кад обећавају без мере и са претеривањем, дилбер момци су склони да у то поверују, уверени да су баш они рођени и изабрани да открију своју љубав, макар била у средишту саме Земље скривена. Мало је ашиклија чији су страст и разум у равнотежи: Ашикује Адем-ага / бијела дана не оставља / хладне ноћи не прескаче. / Питала га стара мајка / јел’ ти чему та дјевојка / јел’ ти чему и по чему? / Из ока јој сунце грије, / у образу крвца бије, / јест ми чему и свачему / јест ми чему, стара мајко. С друге стране, има и оних чија врлина ускраћује многа задовољства па и освајање и завођење девојке речима.

У ашиковању је увек неко у прилици да превари, заведе, изневери. Таква игра не може без патетике и поетске реторике. Уосталом, речи су обећања варљива, јер знају да одведу на криви пут и на погрешан траг. Језику љубави не треба увек веровати. Сишли са облака и своје маште, многе љубави су пропале, увенуле, без наде да се спасу вечите младости. Било је и оних који су срцем и душом завршавали као певачи заводљивих севдалинки, које нису могле бити заобиђене. Песма је нудила утеху уместо промене, варку уместо збиље, исповест уместо исцрпљивања душевне патње.

Ашиковање на месечини, Сава Шумановић, 1939.

Постојало је јавно и тајно ашиковање, сеоско и градско, дозвољено и забрањено, ноћно и дневно, краткотрајно и вишегодишње, а по карактеру била су нежна, суптилна, деликатна, узнесена, интензивна, срећна, комична, трагична.  Колико је маште и речи, о сузама да не говорим, на љубав потрошено – у уво, у ветар, у срце, у душу и крв утиснуто. Све што је до ашиковања било обично, касније постаје необично, а немогуће постаје могуће. Ашиклук је увек почињао негде из магле, на неком нејасном месту. Где год, то је била њихова тријумфална капија љубави. И онда полако почиње градња завођења, све до момента када попуцају сви окови, све радости, све мисли и мудре изреке, ступањем у брак или када дође до тоталног разлаза и гашења свих љубавних ватри. Што би рекао Тургењев, стање заљубљености је пресељење у неку другу димензију. Дакако, сваки крај имао је нешто своје, са различитим приступом ашиковању, али и често с потпуно супротним погледима на стварност и прошлост.

У градовима и касабама куће су биле ограђене високим зидовима у којима је живот био затворен, далеко од очију јавности. У таквим условима патријархалног живота, љубавна чежња за блискије контакте младића и девојака била је, разумљиво, врло изражена. Песма Тамна ноћи најбоље говори о девојачкој тузи и сети. Том песмом девојке су храниле своју душу. У обилазак махала, на ашиковање, ишли смо по групама. Прво су ишле групе старијих, искуснијих момака, а ми млађи у групи за њима – штошта смо научили из њиховог јављања и разговора са девојкама – први часови ашиковања тада су савладавани. Дјевојке су с прозора посматрале и јављале се момцима. Први контакт је почињао поздравом: Акшамхајролах или добро вече и настављао се питањима о дешавањима у махали, о новостима из чаршије и о другоме. Разговори су текли у шалама и досјеткама. Момци су знали гдје се треба само поздравити, јер дјевојка има момка и очекује га, а момак из групе остајао би код своје дјевојке, док би остали продужили (Хакија Муфтић, Ашиковање у махалама). Њихово ашиковање је носило велику вероватноћу сврховитости, јер без тога свака игра била је непознати циљ, где се мешају врашко и анђеоско, одважност и ризик. Па ипак, момцима није недостајало искуство лепоте ни неуспеха, колико успеха и наде. Једна сарајевска махала звала се Ашик махала, а цео један кварт Ашиковац.

 

 

Често су се у летњим ноћима , које су, неретко, ашиклије гурале на погрешну страну, чуле различите севдах песме. Што би рекао Гете: Кад не чекаш драгу, онда нема ни ноћи. Вечерњи звук шаргије и саза био је уобичајен, колико и терцирање севдалинским кулама. Из тих времена је настао израз црна жуч, када емоција прелази у тешку меланхолију или карасевдах. Кад се месец спрема на спавање / ја полазим у ашиковање; / док не стигнем до своје драгане / морам проћи крај једне кафане. / А кафана мала, задимљена / чува спомен на стара времена, / тихи замор сетне речи бира, / један стари на цимбалу свира (Звонко Богдан). Кажу, у акшам и пред зору налети страсти су најснажнији.  Што је даље драга, то је бол већи, што је тежи приступ њеној близини, то је чежња луђа. Колико год су момци били близу своје драгане, никад довољно близу. Понесена душа, заљубљена у љубав, трепери пред изазовом фатаморгане; младост окренута према бескрају расипа своје душе. А када од севдаха оболелом јунаку његова изабраница успе да пружи за тренутак руку кроз полуотворену капију, чежња се претвара у махниту срећу, распаљујући још јаче наду за коначним успехом и освајањем драге.

Они који су одлазили својим девојкама на састанак, сатима су знали пешачити. Носили би батеријску лампу или свећу како би могли дати знак свог присуства испод прозора. Једно друго су знали обрадовати скромним поклонима.  Момци би нам под пенџер долазили. Ја сједим на столици, а њему је било тешко: на мердевинама стоји сатима. Нема пипкања, само причај, причај до сабаха, присећа се Алија и додаје како је у младости имала дванаест момака. Кад је озбиљна веза, момак је могао, уз дозволу родитеља, да уђе у кућу код девојке. Тај њихов привремено запоседнути простор слободе пркосио је свему што их је окруживало. У таквој комуникацији знало се прећи и у отворену ласцивност, али до физичког контакта није долазило. А кад се појави млечно праскозорје, обоје су у својој узаврелој машти имали само једну једину жељу која би им заменила све остале. Као да су тек тада били свесни једне источњачке мудрости: Душа је за патњу, тело је за уживање.

У свакој друштвеној заједници влада ред и закон или њихов привид, иако је било и оних посебних и издвојених који су настојали да одступе од реда и поретка. О оваквима, који се нису уклапали у своје време и који су били „мимо света”, ћутало се и шапутало, или су чаршија, песници и приповедачи плели приче, стварали легенде о њима. Били су то одважни, неустрашиви, самоуверени, самосвојни али и романтични млади људи, којима је било  тешко одолети и чије се ашиковање знало дубоко сродити са њиховим заблудама. Чаролија и изазовност таквих појединаца увек је голицала околину, посебно ако су ашиковали са девојкама друге вере или обичаја чији су се родитељи противили вези. Свака таква љубав оспоравала је обрасце друштвене реторике и била у колизији са друштвеном збиљом.

На селу су живели понајвише братственици, па су момци били принуђени да траже девојке у другим селима. Они би, поред уобичајених скупова – моба, сабора, свадби, прела и слично – у групама одлазили у друга села и у неразмрсивом сплету среће и случајности успостављали контакте.  Наравно, све се то догађало преко лета. Па ипак, на селу је ашиковање било нешто слободније и комотније него у граду. У ноћима комишања кукуруза, кад је била помешана омладина, ако би се неком момку свидела девојка, он би јој бацио кукуруз у крило. Ако би га девојка прихватила и почела комишање, то је био знак да јој се свиђа и да може прићи.

Најпознатија места где се свакодневно ашиковало биле су чесме или извори. Празна тестија коју је требало напунити изворском водом била је најбољи женски пријатељ, који је спајао све оно што је немогуће спојити са дозволом родитеља. Како у граду, тако и на селу, једини додир који је био дозвољен између момка и девојке био је у колу, када су се држали за руке. На вашарима, момци би плаћали музици коло, а њихове девојке су биле коловође. Доста се ашиковало чувајући стоку. Момчењем на коњима, бацањем камена, такмичењем у скоку удаљ и увис, младићи су настојали да привуку пажњу девојака. Ашиклук са више девојака или момака у исто време увек се показало као лош јер би на крају остали сами. Девојци је било дозвољено да свога момка, кад пролази поред њене куће, гађа цвећем и јабукама. Ако је момак био изразито леп, у својој наивности, олакости па и незрелости, радиле су то и удате жене.

Сваку везу је карактерисао висок степен верности и обостране искрености, јер није било лако наћи нову девојку, а девојци можда још теже другог дилбера – Чувао се, богме, образ. Ашиковање је поседовало и неретко индуковало спорење, трвење, спотицање, неизбежност коју потенцијално носи свака забрањена љубав. Случајни сусрети су знали бити фатални, а немогуће ствари кад их ашиковање споји нису пуке илузије. И више су и мање од саме игре. Уосталом, патријархалност и ашиковање су у суштини били у истој менталној матрици. Као морални корективи, браћа, рођаци, блиски пријатељи па и чаршија, били су чувари реда и поретка, традиције, образа и обичаја. Колективна сагласност за женидбу или удају и прећутни консензус унутар породице или заједнице, било је чврсто правило.

Под маском порока и врлине, блискости која греје и копни, открива и затамњује, интимности које се тешко одрећи, млади су размишљали шта ће њихови рећи, јер је било тешко одупрети се колебљивости коју средина сматра чашћу. У својој жудњи за животом и песмом, лепотом и слободом, као бића која губе битку, многи на крају и изгубе. У оквиру специфичног сета правила и конвенција, друштво је различитим методама и путевима усађивало веру код младих да је брак врхунац среће и животне испуњености који жена може да доживи. Свет за себе где се излива јасно каналисани бунт против друштвене осуде личних избора, отпор због немогућности жене да се понаша мимо обичаја и очекивања. До брака је долазило из многих мотива само не из једно важног – а то је љубав. За двоје који се воле околина је била опасан противник, па ипак, они су били јачи од свих све док се држе једно другог.

Они родитељи који су били незадовољни избором своје кћерке, држали су девојку под надзором, онемогућивши јој сваки контакт с момком, што је у најмању руку било против „закона живота”.  У таквој ситуацији, ако су обоје одлучни да своју везу наставе и крунишу браком, проналазили су начин да то и остваре, најчешће преко рођака, а потом би девојка у датом моменту побегла за момка.  Сваки зид је могуће разбити кроз симболички тријумф индивидуализма и слободе и чврсто неодустајање од могућности другог пута. Јер, у бесмисленој опсесији, бесмислено је борити се за смисао, а Томас Ман би рекао: Само оно што се хоће, постаје увек судбина.  Наравно, било је и провидних крађа, када су родитељи, или најчешће само мајка, као заштитари моралности, били упознати са таквом намером и договором. За разлику од оца, улога мајке у одгоју и васпитању била је пресудна, па чак и код одабира будућег мужа. У амбијенту старих традиционалних обичаја, који по исконском нагону у себи спајају витешки дух, пркосну страст и тамно празноверје, отмица девојке важила је као храбар чин мушкости. Постојале су романсе за сва времена, трагичне и непоновљиве љубави, пресељене у легенде, али и удаје и женидбе из ината.

фото: macanovici.net

Било је то време које је поседовало свој образ, упркос огољеном животу малог човека чудне митологије једне стварности у којој је најтеже било помирити емоцију, страст и младост са нормама и обичајима. Очекивано, била је то стварност која је протицала заводљиво споро, са доста културних образаца који су данас потпуно заборављени, али и време блискости, искреног пријатељства и нежности. Као психолошки, етнолошко-антрополошки, социјални и културни феномен, као притворна патријархална идиличност, у ашиковању се лако препознаје сваки вид слободе који се пробија из одаја најстрожих моралних норми. Између привида и суштине, тајне и чедности, између стварности и замисли, страсти и острашћености, фанатизма и разумевања, збивања и судбине, илузије и утехе, ашиковање је метафора и парадигма живог живота, људске потраге, немира, бекства из себе и од себе, сажимања живота у живот, игре у тамној краткој ноћи која живот значи. Ашиковање није намештено, још мање је било природно савршено, али је пленило лакоћом и природношћу своје лукаве мудрости јер је у њему срце главни сведок чулности. Уграђено у тврду реалност као стрепња, као синергија чулног и надчулног, прижељкивање и ишчекивање, ашиковање је трагање за собом и за својом половином. Љубав, као небески дар, која данас делује помало чежњиво и призивајуће, доживљена као аутентична спона овостраног и оностраног, мењала је људске животе после којих је њихова судбина личила на легенде и приче.  Укратко, ашиковање повија живот као пламен, разноси као дим, вије као жито после вршидбе.

Ашиклук, нимало једноставна друштвена конвенција, намеће неколико питања: да ли је ашиковање било крунска поза живота, степениште које је водило према небу, или пак плесни подијум на којем су актери играли само док музика свира? Колико је ашиковање било опонашање стварности, имитација животне реалности, губљење душе у фазама и скоковима и да ли је могло без видљивијег трага да испуњава снове својих актера? Да ли је у таквим условима и животним околностима младо људско биће могло да влада својим животом, да га води и предвиђа, да му истовремено даје смисао у потрази за љубављу и за породичним разумевањем? Има ли нечег што дубље увире у ашиковање и из њега извире од љубави?

 

Као високопатријархални етички феномен, као споменик љубави, ашиковање је реликвија обичаја свете снаге и чистоте љубави. То је језик ослобођених страсти, слика и представа љубави, што понекад не може да се дефинише и изрази, јер пробија логику канонизованог поретка ствари. Проказујући негдашњу стварност и одајући живот, у ашиклуку препознајемо облике друге обичајности и културе, која је данашњој генерацији непозната и несхватљива. Оно што ашиковању даје највећу вредност, не може се ни са великом вештином моћи изражавања изрећи. Јер, највећи део сваког обичаја, па и овог, остао је замрачен, чак и онај део који је у светлости и који није без варки и привида. Зато овај обичај не може стати ни у једну реч или појам, ни у једну филозофију или терапију. То је светлуцаво сведочанство пуно чудне магије, архаичних тајни и благодарне прошлости, али и прича о добу измењених вредности, о времену неразумевања и усамљености; то је глас интимности једног времена и живота, нешто што доживљавамо као блиско и зачудно.

Понекад, свесно или несвесно, намерно или случајно, чинимо да танани рефлекс неке давне приче, успомене или обичаја, проговори. Као значајна димензија прошлости, ашиковање се може оценити као друштвено понашање које је успоравало људску трагичност овоземаљске пролазности, изван своје стварности. И данас, када свеприсутна инстант или сајбер љубав доживљава глобалну експлозију, ашиковање, избачено из колосека времена, има своју мистерију, магију, заумност, енергију. Стварност у којој живимо помаже да више слутимо а мање да судимо о вредности и смислу тог феномена, уверени да се аутентичан глас ашиковања као целине може схватити само из дубине судбине актера тога времена. У њему се могу открити трајне супстанце живота и филозофије људског начина постојања љубави. На његовим остацима, крхотинама и додацима, оно ће увек остати недоречено, а ако се и на томе очува и задржи, може представљати наду и изазов за праву љубав које све мање има.

 

 

Ашиковање данас посредством друштвених мрежа

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: