СУЗЕ опомена и сумња за спокојност
Савремени човек живи у компликованим, драматичним, романтичним и комичним условима стресних ситуација, у привидној уљудности, ћутљивој хладноћи, мучној празнини, у времену брзих промена, многобројних изазова и бескрајних могућности, затворен у себе, несигуран, незадовољан, неспокојан. Свако са својим страхом, својим теретом, зебњом и одговорношћу, када је непожељно и непристојно показивати емоције. Покорени временом које убрзава живот и тумба ритам свакодневице, људи знају да могу имати све сем времена за себе. Пуни меланхолије, отуђени, свакодневно уморни и располућени, незадовољни сазнањем о томе да не познају ни себе саме, мењају места и улоге у покушају да пронађу свој склад и уравнотеженост коју никада неће достићи. Свакодневица изопачених мерила вредности. У каквом то суманутом времену и свету живимо? Зашто смо, упркос свему што нам дарује наука, толико усамљени, напуштени, сувишни, комични и тужни до суза?
Са истањеним или изгубљеним живцима, без емоционалне блискости, свако мисли да би био срећан и задовољан кад би могао да живи онако како жели. Сви грабе своје просторе интиме не примећујући друге око себе; вечита жудња за стварима које, када би се достигле, не би допринеле задовољењу духовног спокојства. Све смо бржи и површнији, слуђени, ојађени, немоћни, неостварени, а све мање укорењени у сопственој личности. Разапети између унезверене наде да ће нешто нестати и огорчене борбе да нам то исто заувек остане, потпуно смо усамљени. Свако од нас тражи егзистенцијални одговор на питање: ко сам ја? Сан о животу, то се још може разумети, али не и живот сам. Нико од нас није у стању да потпуно сагледа сопствену душу. Немамо више чак ни јасне идеје о томе шта овај свет нуди човеку ни како да изађемо из сопствене затворености. На своја леђа смо натоварили превелике наде и очекивања, несвесни своје моћи, снаге и носивости. Неостварени, лишени ваљаног избора и излаза, живимо у великом раскораку и с разумом и са стварношћу.
Из овакве стварности тражимо неку другу и потпунију, према којој се мере наше емоције; тражимо интимније уточиште, сигурније и раскошније упориште, небо које нам нико не може одузети. Желимо да волимо и да будемо вољени, да изливамо себе, своју истину, испуњене и прикривене жеље. Па ипак, у духу сумње, страсти и заноса, одвија се сукоб жеља и моћи, разума и осећања, илузија и реалности и потребе да се за многе дилеме нађу права решења. Уосталом, од давнина најумнији људи трагају за дефиницијом о смислу живота. Достићи његов смисао није ни лак ни једноставан начин. Многи су се давно изгубили у потрази за његовим смислом, други га и данас траже. И сузе као метафора такве потраге, немира и сумње, настоје да уведу ред у живот својих актера.
Као тајна највеће тајне, сузе су део универзалног лексикона и речника, озбиљна појава фасцинантног повода. Нема културе без суза, иако оне носе у себи привидну лакоћу аутономије живота и крхкост саткану од пролазности. Као културолошка, социолошка, етнолошка и антрополошка димензија човека, капацитет тог појма је огроман са вишеслојним конотацијама, метафорама, значењима и симболима. Појављују се у свим културама и религијама, као ритуал у животу сваког појединца, као тема у поезији, музици, прози, уметности, а посебно је доминантна метафора емоционалне, завичајне и мигрантске тескобе. То је најдубља и највернија реч, мала мистерија у којој се крије оно најсуштинскије, најлогичније и најтајанственије. Верно сведоче о култури, традицији, обичајима, веровањима, заблудама, рађањима, празноверјима, умирању. Не исповедају само појединачну, фамилијарну или локалну судбину, већ много, много више од тога. Потиснута осећања човек носи дубоко у себи, а најлакше и најбоље их покрећу сузе. Могу говорити о нама као што и ми можемо говорити о њима, јер их је човек створио.
Та алхемија између човека и суза, тај узбудљив однос који датира од почетка њихове романсе, увек је био близак, нераскидив, непосредан, нежан, нетипичан, искрен, поштен. Сузе су дефинисале човека, његово постојање: када су очајни или радосни, заљубљени или напуштени, када су здрави или болесни, немоћни или у највећој снази, оне се појаве, њиховом царству приклони се човек. Сузе су сведок сукоба човека са самим собом; откопчавају душу и срце, дубоко потиснуте патње, тајне сурове истине; разливају се у заблудама, питањима, илузијама, утехама, надама, патњама, страсним осећањима, узрујаностима, али и изненадним, неочекиваним радостима. По свом потенцијалу и интензитету надилазе и превазилазе сваку емоцију, јер је то посебан, издвојен и често неочекиван тренутак када душа показује своје лице. Оне означавају прекид, искакање из контролисане свакодневице и готово без изузетка подразумевају нешто што се не догађа сваки дан. Оне су реплика генетске слике, карактера и психологије; човеков рукопис, отисак, параф, комоција, портрет великих димензија и ревер људске осећајности.
Сузе се преливају преко живота, понекад и више, понекад мање, снажније, скромније, понекад видљивије, неретко скривеније; сведок су вероватног и немогућег, невероватног и могућег, коначног и бесконачног; изражавају широку лепезу доживљаја, од стања тескобе до вере у снагу живота, додирујући саме егзистенцијалне основе битисања. Све неправде и понижења скупе се у једну фокусирану тачку скривене подсвести. Неко је рекао: Када би плакали за свим оним што се око нас дешава, цео живот би нам прошао у плачу. Човек се налази између две границе – своје и туђе, интимне и јавне. Кад спољни свет наметне појединцу одређену врсту понашања, све постаје конструкција и дилема – којем свету тај појединац припада. Уколико је затвореност већа, расте унутрашња напетост: за небом, месечином, за певањем.
О овом наративу и великој теми имамо мањак знања и вишак предрасуда будући да се сузе уздижу изнад осећајне димензије унутрашњег израза душе у потрази за својим смислом у свету бесмисла. Као одраз онога што сматрамо истином у себи, оне се отму да би преживеле, дођу, нестају па се опет врате. „Можеш заборавити оног са киме си се смејао, али никад оног са киме си сузе проливао”, каже либанско-амерички писац Халил Џубран. Из таме скривених емоционалних токова искушавају свест о сопственом месту; у нагомиланој пренасељеној токсичној стварности померају неке много тврде границе обнављајући човека и свет као молитва. Свака суза има своју причу, композицију, семантику, своју комичност и трагизам, своју семиотику, па и лексику. Терају нас да осећамо и чујемо тишину; опомињу и упозоравају. Имају симболику мудрости и благостања и високу метафизичку моћ. Где нема суза, нема енергије, истине, страсти. Поседују дубоку, несазнату интимност, мутну и забарикадирану сопственост. Са довољно емоционалне соли која, ипак, не разара оно што је драгоцено, стреме пут трагања, стварања и открића према свету доброте, истине и праве људске топлине и лепоте.
Свака емоција представља енергију, која по свим физичким законима нигде не нестаје, чак и ако се свако труди да је угуши у себи. Сузе, пуне набоја и пулсације кондензоване енергије, најбоље су средство за избављење из сваке стресне деструкције и егзистенцијалне тегобе. Суочавањем са тугом и болом допуштамо себи да будемо оно што јесмо, пуштајући и понеку сузу низ образе. Оне имају моћ да нас врате себи, да поврате унутрашњу емоционалну равнотежу. Многи људи кажу да се боље осећају након плача, понекад и знатно боље. Теорија да плач може да делује позитивно на људско тело у многим земљама је прихваћена. У Јапану се организују клубови за плакање у којима се катарза изазива тужним филмовима, телевизијским емисијама и књигама.
Иако тешко признајемо да смо у стварном животу удвојени, са проблематичном суштином идентитета који довољно не познајемо, најчешће се стидимо да признамо или да покажемо емоцију. Поред свести да жањемо колико смо посејали, у људској природи је да се тражи светло, ма колико се чинило далеко. Тајанствен и затворен као тврђава, човек је искрен једино кад се на његовом лицу појаве сузе или док на свом јастуку води дијалог са самим собом: плакање је више од симптома туге, а окидач за сузе су осећања било да се ради о емпатији, изненађењу, бесу или љутњи. Сузе су јасан знак другима да смо под утицајем неке јаке емоције; оне нас воде из привида у истину, из равнодушности у веру, из земности у небесност. Дакако, сузе нису израз слабости, како многи мисле, већ знак храбрости и један од најважнијих начина човековог психичког самозацељивања, истичу психолози: Ваше сузе су наша последња нада. Плачите, лијте сузе, слободно, само да се не изгуби нада.
Неспорно је да се преко суза организам ослобађа токсина, а са њима ревитализујемо менталну, емотивну и физичку снагу. Оне су једини природни лек за губитак, тугу, разочарање, прихватање болних истина, за суочавање са ограничењима и за признавање сопствене кривице. Тешко је до краја објаснити шта све изазива сузе, с обзиром на разлике у карактерном, менталитетском и емоционалном смислу сваког појединца. Нема границе коју суза неће прећи; речитије су од сваке речи – док се сливају низ образе, речи се одмарају; спирају из душе нереалне наде, изневерена очекивања, самообмањивање, неостварену љубав. Биле опомена или успомена, свака садржи талог патње. Није свака иста, а опет, свака је наша. Од чега ће бити, до нас је, опомиње наша позната поетеса Зорика Павловић Давидович. Имају моћ да човека врате себи и поврате му унутрашњу хармонију. Дабоме, постоје и сузе радоснице, само што су оне ређе. За разлику од осталих, ове сузе су на маргини озбиљнијих научних, медицинских студија. Мајка је плакала кад је сазнала да је трудна, кад се породила, кад сам дипломирала, добила посао. Као и друге, и ове налазе пут до изражајних емоција и снажних доживљаја.
Сузе се крију у највећим искушењима, где се животно узбуђење и срећа разилазе, у старим љубавима, у кратким уздасима и дугим непреспаваним ноћима, у досадним данима и годинама, разбијеној души, у меланхолији заробљеног ума, у времену страха, глади, са лицем одговорног живота и људског поноса. Очекивано: свака суза има своју информацију и поруку свести и подсвести. Постоје сузе истине, грешке, патетике, утехе, неостварености, покајања. Ту су и лажне сузе, уклетнице, јавне сузе, сузе страха, стрпљења и смеха, упозорења и велике туге, манипулаторске сузе. Могу бити бистре, хистеричне, одмерене, осећајне, досадне, поносите, сажаљиве, дволичне, трезвене, извештачене, осветољубиве, стидљиве, свадљиве, тактичне, тврдоглаве, свакодневне, депресивне; сведоци су најважнијих и најтежих људских дилема, муке и несреће неба и земље, живота и смрти, човека и Бога, човека и света; могу бити стварније од сваке стварности и недвосмислени симбол спајања непојмљивих различитости. Ако изузмемо губитак некога у породици и широј родбини, праве сузе и плакање појављују се у оним случајевима где је пре тога била велика љубав. Појединци плачу као киша, други лију крокодилске сузе. Сем женских марифетлук суза, ретко ко доноси одлуку када ће плакати. Оне су најчешће изазване неком изненадном појавом и узроком. Према неким истраживањима, половина суза се пролива због туге, најчешће у вечерњим сатима. Иначе, сузе се деле на базалне, рефлексне и емоционалне. Сузе могу бити и средство невербалне комуникације: беба плачем комуницира са својом мајком кад јој нешто не прија.
Општеприхваћена је теза да жене чешће плачу него мушкарци иако стручњаци не поклањају пажње овој теми. Феноменолошки, суштинске разлике у коришћења суза и плакања код жена и мушкараца данас нема јер и једни и други плачу на здрав и нездрав начин, истичу психолози. Кад је реч о великим емотивним губицима, мушке и женске сузе су потпуно изједначене, изузев што мушкарци, док плачу, изгледају збуњено, а жене се у тим ситуацијама понашају саосећајно, због чега и постоји израз раме за плакање. Разлике у плакању условљене су културом, традицијом и обичајима. У том смислу не треба изједначавати подручје Балкана и остатак Европе. Наша патријархална породица, епски свет, одувек је био мушко и ратничко друштво. У таквим условима васпитања и одгоја деце, мушке сузе су нешто апсолутно недозвољено. Те предрасуде и ограничења намећу се како споља тако и изнутра. Непримерено би било јавно показати такав вид емоције: никад не показуј емоције, угуши их до краја. У животу свакога од нас постоје тренуци када чак и најтврђи мушкарци тешко могу да задрже сузе.
Ништа не боли као мајчина суза, једна је од доминантних нарација. Не бих се сложио са оваквим ставом. Напротив, мислим да трагови очевих суза, чије су емоције потиснуте више него мајчине, остају заувек трајни и неизбрисиви. Мајчине сузе су постале метафора најјаче љубави само због чињенице да их она показује чешће, лакше и слободније, дочим се у једној очевој сузи могу скупити литри мајчиних. Очеве сузе згушњавају збивања, увећавају драматичност. У троуглу породичних суза не треба заборавити сестринску сузу, у којој је сакривена истинска рафинирана емоција која је недосегнут критеријум патолошке љубави, доводећи њену емоцију до крајности, неретко и до апсурда, што личи на утопију савршене љубави
Људи прикривају своје одлуке о томе да управљају интимом, подносећи живот у мери издржљивости. Унутра се тугује, а вани необјашњив полуосмех уз таложење и гомилање подземне разарајуће енергије - ни реч да заусте, ни глас да пусте. Неисплакани бол остаје и лежи као камен на души, док се она кида од бола. Најчешће реакције таквог стања јесу кнедле у грлу, дрхтај гласа, изобличено лице, замућен поглед. Такве сузе као понори нигде не нестају, већ се потискују у дубину душе где се скупљају и чекају погодан моменат да се излију из човека. Последице такве контролисане емоције могу бити врло опасне и непредвидиве по сваки организам. Зато се и каже: Плач има моћ да чисти и уздиже, да очовечује и обожује. Из свете туге никле су највеће планетарне творевине духа. Не треба напомињати да већина одраслих најчешће плаче у осами. Понекад страствена личност постаје жртва сопствене страсти. Када је реч о корелацији суза и година, треба рећи да се више плаче у млађим годинама, али и у дубокој старости.
Будући да су катарзично средство, сузе и те како могу да помогну да се процесуира емоција и да се хладне главе, трезвено, сагледа право стање ствари и реалности и да се касније реагује на најбољи начин. Њихова сврсисходност може да буде у функцији потраге за истином, моралним опоравком и духовним препородом; оне хармонизују, доводе у склад личне емоције. Многи тврде да се након плакања осећају као после молитве, са вишком слободе и комоције. Без сумње, сузе имају и интеграциону функцију будући да призор суза води ка емотивној и друштвеној повезаности. Позната је чињеница да сузе једне могу изазвати идентичну реакцију друге особе. Поједини аутори тврде да женске сузе имају мотив да у мушкарцу пробуде интересовање за себе.
Као вечна тема која даје ток животу, сузе имају књижевне елементе живота. У њима је садржано оно што не разумемо до краја, а што многе писце и уметнике понесе и узнесе – најлепше очи су исплакале највише суза. Имају лице страсти из којих исијава бесмисао и туга, само сумња, апсурд и парадокс, често у жалосном презиру достојном покушаја да застиде простоту и неискреност. Као трептај бола, склониште и уточиште, сузе знају храбро да призивају, да указују, праштају; имају потенцијал да изазову драмске заплете и неочекиване игре лажи и истине, поноса и жаљења, али и помирења и изглађивања некада давно нарушених односа; оне су драма чежње и непролазне потребе да волимо и да будемо вољени. Колико знају замаглити и заслепити, толико могу унети светлост у живот својих ближњих.
Сузе о љубави говоре без патетике и страха да се другој особи призна пометено стање духа и потреба за припадањем и везивањем. Као грозница и тихост, могу бити јаче од здраворазумског односа према свету и животу. Постоје моменти када се у сузама тражи кривица за сопствену неоствареност. Или, што би рекао Паскал: „Свако трага за срећом, чак и онај који намерава да се обеси.” Као најскривенији кутак свести, осећајности и слабости, сузе егзистирају као сведоци свега и свачега: разноразних душа, тела, реченица, осећања и мисли. Неке се знају на време одвојити од предмета жудње и тако себе ревитализовати. У низу различитих искушења, могу одвести у усамљеност и тешку апатију, као што то чине сузе у дерту – коме није дошло да врисне, уз добру песму, тај није искрено волео ни искрено патио.
Својом непокорношћу и жудњом за истином, сузе су лековити залог за будућност. Што су очи више отворене, и сузе су чешће, понекад дискретне и тајанствене и без рационалног објашњења за њихову појаву. Као наратив који тежи да преобрати стварност, сузе имају потребу и потенцијал да ограниче природно у себи и око себе; из њих настаје људско искуство. Оне осенченом тежњом преиспитују успостављене границе равнотеже и хармоније живота и разноразних искушења. Кад ствари нису на свом месту, онда одсуство реда узрокује нечисто стање у коме сузе живе за себе и имају последњу реч. Дешава се да паралишу осећај стварности, врлину стрпљења и трезвеног расуђивања.
Не знам да ли су се као вера и нада проредиле и многе поновљене приче, да ли ишта више казују и да ли су у стању да усталасају било чију емоцију или реакцију. Било како, сузе имају дубину, снагу и способност да и даље трагају за љубављу као основом сваке човекове потребе. Као јединствена људска особина и привилегија, оне су одувек биле на бранику своје територије и свог поседа, пружајући животу димензију једноставности и смисла, са жељом за зближавањем, уз латентну сумњу и скепсу о томе да ли у животу постоји љубав, вредност и начин да се људи разумеју и живе у слози, без обзира на разлике. Како год, личе на топли мајчин загрљај, чувајући свог господара од живота натопљеног стрепњом, неизвесношћу и патњом. Траже ред, хармонију, блискост; славе живот бранећи га од лажи, издаје и лицемерја, греха и преступа. Човек у сузама налази савршену опомену за сопствену коначност и спокојност. Оне су наш аманет, муштулук, дерт, огњиште и завичај, колевка и јастук, химна и мираз.
