ЖИВИТЕ ЛИ?
Сем бремена морбидног времена
ја овде не видим никога.
Сем бремена модерног времена
ја овде немам никога.
ПОНЕКАД
Понекад ме више и не брине.
Скидам тег,
скидам све,
посматрам те
склопљених усана.
Тишина одзвања етром,
који постоји,
не.
Овде су сви дигли руке,
осим мене,
на самог себе.
Понекад бих ти прошапутао,
понекад бих заплакао, викнуо,
склопио поглед, заспао.
Овде су се ствари промениле,
никада заправо нису.
Ја те не познајем.
Више не желим,
док желим баш све,
јер котрља се
док стоји.
Да увенем не умем док светлост не осећам
ПОСЛЕ МЕСЕЦА
Ево четири је после месеца
пуног
и не могу да склопим очи.
Кидају ми се мисли,
попут уморних суморних војника,
крвавих умијених руку опијеним.
И бруји ми унутар лобање,
унутар сопствене душе.
Диверзију своју спремају,
акцију своју одлажу,
мени мира не дају,
струје немирних светова
несхватљивих, мојих.
Док сви уморни скупљају снагу,
преморен спокоју ширим зенице,
преплашене, утопљене, угушене.
Нешто ми одвлачи мисли,
везује их у троструки замршени низ
и мира ми не да.
Одговори ми!
Ове секунде као моменти истичу,
утапају се, бледилу се предају
попут мене.
Ја више не могу ни сан да загрлим,
ја више не могу да склопим живота очи.
ПРАХ
Нећу да чекам на тебе,
молим,
очи ми пружају реку,
свега ме заболи дан.
Није ми важно да ли умеш да мислиш,
којим ћеш путем ти одвести суд.
Ударам ивицу слепим оком.
Не бих да мислим о себи.
Боље је побећи
из потпуног пакла.
Ти и не знаш
шта ти се спрема,
мораш да останеш стена
признаш да јеси јак.
Немој гледати доле
видећеш ме у вртлогу.
Немој да мислиш о њима.
Нећу више да горим у себи,
хоћу водом да одагнам бес.
Очи ти уморне видим у себи,
очи ти познајем,
тугу која се буди,
бол који прикриваш,
сад мој ред је да прећутим.
Нећу да пузим
пред тобом,
мислима да додирујем
тврди прашњави свод.
Нећу да шапућем јутру.
УРЛИК
Урлам и вриштим у себи
потапам капака дах,
тонем потпуно гоњен.
Одлазим и долазим,
све сребро даљина прстима призивам.
Вриштим и кидам се док клецам,
сабијам разламам гнев,
он постаје јачи од мене,
гнев се у мени бори,
љути и урла и он.
Тонем док погледом испраћам сенку твог обриса,
гушим се у сопственом
кошмарном сну
који ме буди
из тебе, из себе,
семена, овога, онога,
проклетог, смерног и не.
Ја ћутим док бих те кидао,
суздржавам последњи мук,
на крају се само насмејем.
Моје вене не вену
док на челу бубре,
лобања постаје претесан рој,
рука ми дрхти као сито
што би те самлело
свог.
Ја нећу више да чекам
ја ћу ти задати ударац последњи,
није ме брига,
није ме брига, не
заваравај себе.
Још увек су последњи дани!
