детаљ слике: Добротска чипка, ретићела, фото Радио ДУКС

Добротска ретићела

 

Морам те научит кћери, док си још мала нашу добротску ретићелу...да знаш да ти је она и за крштење и за мираз и за вјенчање и за укоп, и за на двор и пред двор по њој ће те знати и цјенити колико је добро радиш..добро ме слушај јер ће ти на њој очи остат...И у твоју кућу кад пођеш по њој ће те знат.... и онај за ког си још у мом трбуху вјерена знаће по њој колико бринеш о њему и колико га цијениш...зато добро пази што ти причам; преносила је мајка знање својој четворогодишњој дјевојчици, полако причајући да би дијете што боље упамтило оно што мати збори.  За то вријеме провлачећи батиће са концем који је полако додавала један по један дјевочици, учећи је првим корацима у изради чипке. Дијете је махинално, збуњено додавало мајци  мале дрвене батиће не схватајући шта мајка прича.

             - Научићете ова чипка свему.. - настављала је мајка вести причу, не остављајући рад, и стрпљењу и чекању и вјерности. И  сад док си вјерена и кад се удаш. По њој ће ти човјек свашта знати и волиш ли га и пазиш ли га. Мислиш ли на њега док броди? Да ли ти се неко удвара и прихваташ ли његово удварање? Све ће  му казати ова чипка...И свима осталима и у цркви и на двору. Па ти види шта ћеш. Ех дијете моје, рјечитија је ова чипка више него што мислиш.

              - Дјевочица ју је слушала преплашена, широм отворених очију упијајући сваки њен покрет, јер није схватала шта јој мати збори...

И петнаест  година касније кад се присјећала тог разговора у дому свог мужа, богатог Трговца,  увелико је била вјешта везиља на гласу, која је не само израђивала чипку, већ је нашла начин да прави нити за њу од којих је правила још мекшу и заводљивију чипку од оне која јој је стизала једрењаком са љуљајућег  острва Бурана...

Једног дана кад се извјештила донекле у изради једноставних мотива Мајка јој је рекла:

              - Сад ћеш израдит печу, капу за умрли час.

И направила је, од буранског конца,  који је добила од свог вјереника још  док је била у мајчиној утроби. Исте врсте конца којим  је и њена мајка своју печу урадила. Послије научила израђиват разне мале комаде чипке, па веће све до лепршавих алба за богослужење и олтарника и уклапат их у свилене, ланене и памучне тканине по потреби.

Њен отац осјетивши да му се ближи смрт тражио је од ње да направи цацару, удовичку капу коју ће њену мајку још једном свезати на овом свијету за њега. Капу која је била симбол чекања и вјерности. Док је радила чипка је причала тихо:

              - Он ће напустит овај свијет. А ја ћу твојој матери још једном свезати крила. Не, неће се моћ удат ма ко је просио. Не јер носи печат твог оца у души, на тјелу, у погледу и на глави. Сви ће знат да је и до оног свијета само његова. И нема тога  ко ће је развезат, ни пресјећ. Ни расковника који ће је расковат.

И тако је било. Носила је њу и његов печат цијелог живота. Џабе су је загледали богати трговци, мецене, бродовласници она их није видјела ни чула. Постојала је кућа и чипка. По цијели дан је разрађивала шеме, размишљала о бодовима и израђивала чипку. Једног дана су је нашли наслоњену на фотељу  са печом на глави, батићима у рукама, усана развучени у осмијех. Тог тренутка је знала да је њен завјет дат оцу, испуњен.

Док је још  вјерена, и у кући свог оца научила је ослушкиват шта јој чипка прича.

             - Мене радиш као бројаницу. Ја и јесам твоја бројаница. Ред чипке, један Оченаш, тихо је шапутала. Ја те потсјећам на оно што јеси. Сад си вјереница. Израђујеш за себе, за свој мираз. Да се љепше представиш његовом дому. Да те његови поштују, да знају да си вриједна, не само да си из добре куће. И да му друга господа завиде и да се на тебе љуте јер их не гледаш.

Кад се удала док јој је муж бивао отсутан чипка је везла нову причу:

Ја те потсјећам на оно што јеси. И не заборави ред мене, један Оченаш, увијек исто правило.. конац си носила на благослов, а и твоје руке су благословене... И узимам ти страст као молитва. Преносим је на конац, на мотиве, шеме, плет.. Узимам ти жељу... вежем те... Ти си три стуба куће. Свијетло у мраку.     Светионик и кандило. Ти си жена, домаћица. Кад будеш мајка, бићеш биће слично Богу. Од свога дома правиш Храм. Ја те браним и чувам од нестрпљења, зависти, похлепе...Чувам тебе од тебе, па од других. Чувам те од грешних мисли, чежњи, од мушких очију. Испирем ти душу, као море камен, брусим. Бићеш једном  дивно избрушен дијамант.. Свјетлићеш и у мраку као светионик. Идемо ред чипке, једна молитва.

Зором је устајала  са кокотима и тражила  по коноби мреже паука. Лаганим, њежним  покретима скидала је паучину да је не оштети, спуштала у корпицу од прућа и односила је у собу за рад. Затим је одлазила иза куће и тражила  у крошњи мурви чауре свилених буба. Лагано је прстима опипавала, тражећи празне чауре. Празне чауре је спуштала у већу корпу од прућа и односила у конобу. Ту је млачила на огњишту воду у котлу и расипала је угријану по мањим посудама а затим у њих спуштала празне чауре. Вретеном је благим вртењем  правила вир који је из чаура лагано извлачио нити, намотавала је на вретено и тако по свим посудама док не покупи све свилене нити. Затим би полако нити мотала у клупко. Клупчад би односила у собу за рад. Затим би расплитала врло пажљиво једну по једну  паукову мрежу и уплитала нит паучине и нит свиле.  И израда је након тог пипавог, деликатног посла могла кренут.

По потреби је бојала свилу у зависности од жеље наручиоца. Некад је због специфичности израде и наруџбе уплитала у нити паучине и свиле нити алоје. Алоју је наручивала , с прољећа младим рибарима са острва Ластавице и тако крчила острво користећи ову љековиту биљку. Одстрањивала је бодље са биљке.  У полумраку  конобе је листове биљке стављала на сто док се вода у котлу гријала и одстрањивала са ње бодље. Тихо је изговарала молитве, јер од кад се почела бавит чипком више није ни један посао није почињала  без молитве.  Молитва јој ушла у крв и циркулисала је њеним мозгом и венама, постала саставни дио ње. Тако да је молитва све више сама водила. Након одстрањивања бодљи пажљиво је одвајала листове од желатинасте средине. Средину је остављала у велико камено пило да касније од ње спреми љековити мелем. А раздвојене круте листове држала у врелој води док не омекшају и вадила нит по нит и намотавала их у клупко. Радећи са нитима алоје њена чипка добијала је нов израз јер је била чвршћа и интересантнија.

За младе даме које су наручивале за мираз чипку је  прскала уљем од лаванде или уљем од наранџе и лимуна.  А за  даме које су наручивале олтарнике прскала је уљем од босиљка.

Етерична уља лаванде наручивала је по бродовима који  су долазили са  острва, уља наранче и лимуна из околних мјеста од парфемџије који се бавио прављењем уља у мрачном дјелу куће да би сачували своју свјежину и опојан мирис. А етерично уље  босиљка из манастира иза брда који није гледао на море, да се не осоли тј. да га се не помјеша са мирисом соли.

И док јој је човјек слао глас у зачепљеној боци у мору, она је смишљала нове  шеме за оковратнике и попрсја... и држала се чипке и њене приче..

Ни кад је шетала каменом калом, или ишла у мандраћ да наручи алоју или у визиту није примјећивала ни осјећала пожудне погледе на свом тијелу. Увијек анђеоског осмјеха на уснама и у очима изледала је нестварно.

И сијала. Постала је светионик и кандило... путоказ својој дјеци...

Некоме жеља  а неком свјетлост

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: