О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ДЕСО

Душко Милошевић



ДЕСО


Шта ми све са собом донесе та стара фотографија! Донесе, истовари пре́даме и оста да ме гледа са екрана. Гледам и ја њу, све видим, чак и чујем, можда осећам и мирисе.

Нормално је, уобичајено, веома разумљиво, син слику покојног оца доживљава нарочито емотивно.

Стара прича о очевима и оцима, нова епизода, сви очеви и синови имају своје, посебне приче. Не морам, а могу, да овој нашој, додам нешто наших посебних боја.

Јесте, бонвиван је био мој Десо, одувек. Јесте, развео се мој отац Десимир од моје мајке Добриле у мојим „на прсте једне руке“ годинама. Јесте, није се тад понео баш као див-јунак. И јесте, направио је он нову породицу, као и моја мајка своју. Јесте, нисмо се виђали пречесто, о већим државним празницима, али не баш сваке године. И јесте, много касније, схватио сам, пекло га је то, све време.

Онда смо упрли обојица, да надокнадимо изгубљено. И ишло нам је од руке. Врло добро. Врло ретко, севнуо би у обојици врели, али зајебани чачански карактер. Па би смо се ућутали, као не говорили, а онда, као кроз памук, прешли преко свега и наставили да надокнађујемо пропуштено, још слађе, а и још чачански зајебаније. Кроз лаке форме, кафане и утакмице, али и кроз оне много важније. За мој, лични, велики чачански мозаик, који целог живота правим у свом срцу, он ми је додавао главне каменчиће.

Упркос свему, био је присутан на свим важнијим мојим раскршћима.

Сећам се, изненадио ме фелинијевском прославом мог 25-ог рођендана у дворишту породичне куће Милошевића, у Ратка Митровића, крај „Белвија“, уз поруку: „Завршавај тај факултет Дули, не свирај клинцу!“.

Пет минута од упознавања са мојом женом, насамо ми је рекао: „Мина је добар човек, немој да правиш срања!“

Појавио се пред мојом тазбином, шармирао их за сва времена, отворио ми и велики кредит код њих, помислили људи, не може бити лош ни овај наш зет, ако му је отац овакав.

Зезао ме због 5. октобра, „Све су то елебаци, мој Дулка, чисти шалини и елебаци!“.

Знам и да је једног дупло млађег, нокаутирао у кафани јер му је рекао да је „комуњара“... „Јесам комуњара, што, је л' ти то нешто смета!“... и... трассс!

И да је својој унуци Дини правио пекарски кромпир и пекао пиле, „какво у животу није јела“. Али, и шалио се, онако чачански, са својим, сасвим извесним, одласком: „На пролеће ћу кукурек да гледам одоздо.“.

Жарио и палио где год да смо ишли заједно, стотину пута причао својих истих стотину анегдота, а ми се увек искрено смејали к'о да први пут чујемо.

И онда, дође ми та фотографија.

Одмах сам га препознао, међу мноштвом људи.

Високи штркљо, врхуни над осталима, танак к'о цртеж, малкице је и клемпушаст, видим, подсећају ме на некога та рамена, тај поглед, ћути, јер сви увек ћуте на фотографијама, озбиљан посао их чека.

Никад већу блискост, чак ни за његовог живота, нисам осетио према свом оцу, него као тад, гледајући га на фотографији, у тиму чачанског „Борца“, пред меч са сплитским „Хајдуком“, 30. јуна, прадавне 1951.

Шест година је ту од краја братоубилачког рата, нису све ране можда зарасле, види ли се то све на слици, Десо ту има 25 година, Војну академију је увелико завршио, моја мајка је у то доба девојчурак који је тек средњу економску школу уписао, а мене ту можда има тек на крају петогодишњег плана.

Ипак, имам снажан утисак да ја јесам на тој слици, али некако из будућности.

На крају схватам зашто, рамена и поглед су моји, њих сам позајмио оцу само за то фотографисање.

Мајка је ту недалеко од „Борчевог“ стадиона, појма нема за нас двојицу и није јој јасно каква се то галама чује.

Проћи ће после покрај њеног дворишта један високи штркљо, неће га она ни приметити, само ће је нешто секнути у доњем стомаку, рано је за месечницу, тек што је прошла, мора да је нешто лоше појела.

 

2:2 је било против великог „Хајдука“. Штркљо је, кажу, Сплићанима рокнуо голчину с три'ес' метара, Добрила се препала од урлика са „Борчевог“, „шта се дерњају ови“, а ја сам то све, тад први пут видео.

 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"