ДЕСО

Шта ми све са собом донесе та стара фотографија! Донесе, истовари пре́даме и оста да ме гледа са екрана. Гледам и ја њу, све видим, чак и чујем, можда осећам и мирисе.

Нормално је, уобичајено, веома разумљиво, син слику покојног оца доживљава нарочито емотивно.

Стара прича о очевима и оцима, нова епизода, сви очеви и синови имају своје, посебне приче. Не морам, а могу, да овој нашој, додам нешто наших посебних боја.

Јесте, бонвиван је био мој Десо, одувек. Јесте, развео се мој отац Десимир од моје мајке Добриле у мојим „на прсте једне руке“ годинама. Јесте, није се тад понео баш као див-јунак. И јесте, направио је он нову породицу, као и моја мајка своју. Јесте, нисмо се виђали пречесто, о већим државним празницима, али не баш сваке године. И јесте, много касније, схватио сам, пекло га је то, све време.

Онда смо упрли обојица, да надокнадимо изгубљено. И ишло нам је од руке. Врло добро. Врло ретко, севнуо би у обојици врели, али зајебани чачански карактер. Па би смо се ућутали, као не говорили, а онда, као кроз памук, прешли преко свега и наставили да надокнађујемо пропуштено, још слађе, а и још чачански зајебаније. Кроз лаке форме, кафане и утакмице, али и кроз оне много важније. За мој, лични, велики чачански мозаик, који целог живота правим у свом срцу, он ми је додавао главне каменчиће.

Упркос свему, био је присутан на свим важнијим мојим раскршћима.

Сећам се, изненадио ме фелинијевском прославом мог 25-ог рођендана у дворишту породичне куће Милошевића, у Ратка Митровића, крај „Белвија“, уз поруку: „Завршавај тај факултет Дули, не свирај клинцу!“.

Пет минута од упознавања са мојом женом, насамо ми је рекао: „Мина је добар човек, немој да правиш срања!“

Појавио се пред мојом тазбином, шармирао их за сва времена, отворио ми и велики кредит код њих, помислили људи, не може бити лош ни овај наш зет, ако му је отац овакав.

Зезао ме због 5. октобра, „Све су то елебаци, мој Дулка, чисти шалини и елебаци!“.

Знам и да је једног дупло млађег, нокаутирао у кафани јер му је рекао да је „комуњара“... „Јесам комуњара, што, је л' ти то нешто смета!“... и... трассс!

И да је својој унуци Дини правио пекарски кромпир и пекао пиле, „какво у животу није јела“. Али, и шалио се, онако чачански, са својим, сасвим извесним, одласком: „На пролеће ћу кукурек да гледам одоздо.“.

Жарио и палио где год да смо ишли заједно, стотину пута причао својих истих стотину анегдота, а ми се увек искрено смејали к'о да први пут чујемо.

И онда, дође ми та фотографија.

Одмах сам га препознао, међу мноштвом људи.

Високи штркљо, врхуни над осталима, танак к'о цртеж, малкице је и клемпушаст, видим, подсећају ме на некога та рамена, тај поглед, ћути, јер сви увек ћуте на фотографијама, озбиљан посао их чека.

Никад већу блискост, чак ни за његовог живота, нисам осетио према свом оцу, него као тад, гледајући га на фотографији, у тиму чачанског „Борца“, пред меч са сплитским „Хајдуком“, 30. јуна, прадавне 1951.

Шест година је ту од краја братоубилачког рата, нису све ране можда зарасле, види ли се то све на слици, Десо ту има 25 година, Војну академију је увелико завршио, моја мајка је у то доба девојчурак који је тек средњу економску школу уписао, а мене ту можда има тек на крају петогодишњег плана.

Ипак, имам снажан утисак да ја јесам на тој слици, али некако из будућности.

На крају схватам зашто, рамена и поглед су моји, њих сам позајмио оцу само за то фотографисање.

Мајка је ту недалеко од „Борчевог“ стадиона, појма нема за нас двојицу и није јој јасно каква се то галама чује.

Проћи ће после покрај њеног дворишта један високи штркљо, неће га она ни приметити, само ће је нешто секнути у доњем стомаку, рано је за месечницу, тек што је прошла, мора да је нешто лоше појела.

 

2:2 је било против великог „Хајдука“. Штркљо је, кажу, Сплићанима рокнуо голчину с три'ес' метара, Добрила се препала од урлика са „Борчевог“, „шта се дерњају ови“, а ја сам то све, тад први пут видео.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: