детаљ слике: KrkArt

ДЕМОНСКИ НОКТУРНО

Ноћ, датум... тело се грчи, немирно и болно спава, ако је то сан ? Увија се и скрива под прекривачем, тражи склониште... Не чује се глас, пригушен, једва чујан, шапуће, јеца, моли се и тражи ... То је. Ум прослеђује бол и сећање у цело тело, ум памти, тело осећа... Душа? Сломљена?

 

Оштар равничарски ветар, наносио је наслаге ледене хладноће. Провлачио се кроз мрак, наносио звук мрака који се мешао са маглом. Једна од вечери, када се иза затворених прозора, скрива под прекривачем, тоне у сан и бежи од призора. На ивици краја , у додиру са испуцалом земљом која је била прекривена кукурузом, на крају маглене вечери, кроз мрак штрчала је стара зграда, прављена пре век и више.

 

Напуштена, усамљена, отпале фасаде, опирала се зубу времена, усамљенички чувала последње станаре. Време и простор, иза исцртаног времена, скрива суморно сивило, које је блештало кроз мрак. Као да су је и заборавили у времену, скоро нико није ни ходао поред, стазе корова, разваљени остаци неког већ невидљивог пута и ...

 

У даљини, могли су само назирати разбијени прозори и зарђале решетке, и иза свега, ништа није постојало. Ништа? Или нико није ни желео, да у угашеном памћењу и размишља . Једном, као када кап прелије чашу, заборав је , прекрио ...

 

Последња светла су се гасила, мрак је прекривао дуги ходник и дизао се до високих таваница, тишина је владала...Низ ходник назирала се сенка, неко обличје крупнијег мушкарца, који је вртео нешто у левој руци, звиждао неку нескладну мелодију и примицао се једној по једној соби, одшкринувши једна, друга, трећа врата... Застајкујући у правилном интервалу ...

 

Могло се назрети, да је миран, завршио је рутину контроле, потврдио све што је знао и сада ... Ушавши у последњу собу, тихо се спусти на фотељу крај врата, зауставио је дисање и ћутећи посматрао је неку прекривену прилику, која је мртво спавала, баш као залеђена, без покрета, ни дисање се скоро није чуло, само шум тишине, убрзана тишина која је допирала испод прекривача...

 

Трајало је ћутање, можда и више од сат времена, њему се није журило, ледена ноћ, исцрпљена од хладноће снага, у свима ће ускоро потпуно нестати ... Биће сигуран, да ниједне очи не посматрају, ничије уши неће чути звуке, никакви кораци неће нарушавати „мир“ само његовог времена...

 

Као звер, осети да је глуво доба, сигуран је да све је онако како он жели, сада може, време је да ... Огромном шаком, поче скидати прекривач, другом шаком прекрио је уста сенке која је спавала, да ниједним покретом не наруши његов тренутак рутинe искочи и поквари. Округла глава, јасније се назирала док је спуштала се, у покрету који је могао бити шапутање или ... Ћутала је. Као по команди контролисаног ума, отварала је очи, празног и тупог погледа подигнутог ... То није поглед, који ће вољом, отворити решетке на крову, полетети раширених крила ка небу... то је поглед... Не гледајући, или гледајући кроз, осетила је ... то није био ни осећај, да нешто слузаво, насилно улази у ... Огромно тело, у демонском заносу, улазило је и излазило, правило покрете, испуштало неке животињске звуке... нагона. После небројених ноћи, ни њему то није задовољство... То је пир и сладострасно иживљавање, плес моћи над немоћи... Доказ и степеник до...

Ћутала је, закованог погледа у једну тачку, ослушкивала је звуке... Музика није... то је... ништа??? Његова снага, ширила се собом, его је у екстази... Вечерас...шта ли је осећао ? Крај ? Вечерас ће окончати и избрисати ... Вечерас не осећа да жели...

Довољно се играо? Заборавио је дан и време прве тачке... Демонски ноктурно... То је помислила, док јој је глава падала на страну у правцу...

„Завршио сам са тобом. Не осећам жељу... Више ти нећу долазити... Крај је ...“

 

Ћутала је. Можда је све разумела... Можда је осетила олакшање или... Гађење ? Иза залеђеног погледа у правцу... остајали су трагови, нестајали су... Иза затворених врата, остао је мрак и остатак сна . Залеђеног погледа, глава се попут клатна само спустила на другу страну... у правцу изједених решетки на прозору, које су као завесе скривале непостојање стварног, раздвајајући га од постојања измишљеног...

Осмех се сливао низ лице, пријатни осећај да лебди... Драго биће поред, сигурност нежне и снажне руке... Сањала је припијена... Иза осмеха у сну, пловила је кроз сунчане дане, чинило се да рај је на дохват руке... Чврсто је грлила снове, као најдраже драгоцености, које је понела...

 

Није је уплашила празна половина постеље, искрао се, није је желео будити...

Замишљала је , знала је, да ју је пољубио, осетила је то...

 

„Вечерас ће бити ту и биће...“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: