детаљ слике: КРК Арт

ГЛАВА 10

 

Oче

 

 

– Дра­ги мо­ји ан­ђе­ли, мо­лим вас да ме са­слу­ша­те па­жљи­во. Лу­ци­фер је оку­пио ве­ли­ку вој­ску ра­зних не­вер­ни­ка и сло­ви се­бе за но­вог бо­га. Је­дан је Бог, ан­ђе­ли мо­ји, не сме­мо му то до­пу­сти­ти. Ми Лу­ци­фе­ра мо­ра­мо за­у­ста­ви­ти и прог­на­ти га у веч­ни па­као, где му је и ме­сто – за­ста­де, по­гле­да све ан­ђе­ле по­на­о­соб, па на­ста­ви ар­хан­гел Ми­хај­ло – и ње­га и све не­вер­ни­ке ко­ји от­ка­за­ше по­слу­шно­сти и ста­до­ше на ње­го­ву стра­ну. Не­ће би­ти ла­ко, то вам го­во­рим са­да. Јед­но знам, на­ша ве­ра је ја­ча од њи­хо­ве не­ве­ре. У то вас уве­ра­вам и та­ко ће и би­ти. Ар­хан­гел Га­ври­ло ће во­ди­ти ле­ви бок не­бе­ске вој­ске, ја ћу ко­ман­до­ва­ти де­сним бо­ком, док ће сам Бог во­ди­ти глав­ни­цу.

– Та­ко је, си­ле та­ме не сме­ју да нас сaвладају – углас се ја­ви­ше сви ан­ђе­ли.

– Ан­ђе­ли и сви оста­ли ко­ји сто­ји­те на стра­ни је­ди­ног и пра­вог Бо­га, да­нас мо­ра­мо по­ка­за­ти од ко­га смо ство­ре­ни и од че­га са­зда­ни. До­шло је вре­ме, где је не­ве­ра ја­ка ко­ли­ко и ве­ра. Од­лу­чу­ју­ћа бит­ка је пред на­ма. Не­бе­ска вој­ска је по­след­њи штит ре­да, ми­ра и прав­де. На­ши вер­ни­ци не­ма­ју ни­ко­га осим нас. Зе­маљ­ско ће не­ста­ти истог тре­на ка­да и не­бе­ско цар­ство не­ста­не. Од нас за­ви­си хо­ће ли свет оп­ста­ти, хо­ће­мо ли са­ми оп­ста­ти – обра­ти се и ар­хан­гел Га­ври­ло.

– Не дај­те не­ве­ри да вас за­ва­ра! Лу­ци­фер, па­ли ан­ђео, био је је­дан од нас, али ње­го­ва ве­ра ни­је би­ла до­вољ­но ја­ка, па су си­ле та­ме овла­да­ле ње­го­вим ду­хом. На­ша ве­ра је ја­ка, је ли та­ко, ан­ђе­ли мо­ји?

– Та­ко је! Та­ко је, ар­хан­ге­ле Ми­хај­ло!

– Је ли та­ко, Зе­мља­ни­не? – обра­ти се ар­хан­гел Ми­хај­ло је­ди­ном смрт­ни­ку у не­бе­ској вој­сци.

– Та­ко... – Зе­мља­нин, при­лич­но збу­њен од­го­ва­ра. – Та­ко је.

– Не бој се, ве­руј! – ар­хан­гел Га­ври­ло по­тап­ша по ле­ђи­ма смрт­ни­ка.

– Зло, та­ма и не­ве­ра су на сва­ком ко­ра­ку. Ис­ку­ше­ње и пре­суд­на бит­ка су пред на­ма. Мо­жда смрт, али и по­нос и сла­ва не­бе­ска су пред на­ма, не дај­те то за кри­шку јед­не ја­бу­ке и пу­ко по­сто­ја­ње у ход­ни­ци­ма па­кла. Жи­вот по­сто­ји по­сле зе­маљ­ске смр­ти иако у то мно­ги ни­су ве­ро­ва­ли. По­сле не­бе­ске смр­ти у од­бра­ни прав­де, је­ди­но­га Бо­га, сто­ји веч­ни Рај, у то ве­руј­те, дра­ги ан­ђе­ли и ти зе­маљ­ски смрт­ни­че. Бо­гом­дан си да овог ча­са сто­јиш ов­де, ра­ме уз ра­ме са бож­јим ан­ђе­ли­ма и прин­цем ан­ђе­ла лич­но. Ти да­нас бра­ниш зе­маљ­ско, ти си оно што си­ле зла не­ма­ју, а по­ред оста­лог же­ле. Жи­ва, зе­маљ­ска ду­ша.

 На­кон ових ре­чи ар­хан­ге­ла Ми­хај­ла смрт­ни­ко­во ли­це пре­бле­де.

– Ан­ђе­ли мо­ји, кре­ни­мо са­да. Ју­риш све­тло­сти и прав­де мо­ра над­ја­ча­ти тми­ну па­кла и зло Лу­ци­фе­ро­во. Не оче­куј­те су­срет са њим, ли­це о ли­це, овог суд­њег да­на. Ње­га не­ће би­ти на бој­ном по­љу. То је ку­ка­ви­ца. Про­ме­ни­ће хи­ља­де ли­ца да свој траг за­ва­ра и са­чу­ва пу­ко по­сто­ја­ње у ход­ни­ци­ма Па­кла. По­на­вљам, не дај­те да сит­на ду­ша и про­сто по­сто­ја­ње над­вла­да­ју ва­шу не­у­стра­ши­вост и не­бе­ску сла­ву ко­ја вам сле­ди. За је­ди­ног пра­вог Бо­га!

Кре­ну вој­ска ан­ђе­ла До­ли­ном су­мра­ка, ко­ји не­кад бе­ше бла­же­сни Врт све­тло­сти. Јор­го­ва­ни и ор­хи­де­је не цве­та­ју ви­ше у ви­се­ћим вр­то­ви­ма ве­ле­леп­них бож­јих ода­ја. Ода­је углав­ном по­ру­ше­не, тр­ње и ка­ме­ње на ме­сту не­ка­да­шње Оде хар­мо­ни­је. Принц ан­ђе­ла, ар­хан­гел Ми­хај­ло, с гну­ша­њем по­сма­тра­ше гну­сни при­зор. Страх по­че да об­у­зи­ма вој­ску ан­ђе­ла. На­јед­ном, на­и­ђо­ше на го­ми­лу ка­за­на пу­них ужа­ре­ног ка­тра­на где су се ку­па­ле ду­ше не­вер­ни­ка и из­дај­ни­ка. Кри­ци, ци­ка и ва­пај не­вер­ни­ка из ужа­ре­ног ка­тра­на су па­ра­ли уши вој­ске ан­ђе­ла. Што су при­зо­ри би­ли гад­ни­ји и гну­сни­ји, ве­ра је, чи­ни­ло се, би­ла ја­ча.

– Хе­ру­ви­ми, све­ви­де­ћи, ви иде­те кроз Врт све­тло­сти. Смрт­ни­че, ти идеш са њи­ма. Кад до­ђе­те до Бр­да по­сто­ја­ња, ви­де­ће­те где се на­ла­зи Лу­ци­фе­ро­ва вој­ска. Хе­ру­ви­ми, по­ша­љи­те та­да бо­гом­да­ног на­зад да ја­ви по­ло­жа­је си­ла зла. Сви оста­ли, оста­је­мо ов­де, на опре­зу, док не до­би­је­мо по­ло­жај Лу­ци­фе­ро­ве вој­ске – на­ре­ди ар­хан­гел Ми­хај­ло.

– У ре­ду, прин­че ан­ђе­ла. Кре­ни­мо! – њи­хо­ве си­лу­е­те по­че­ше да гу­бе траг у До­ли­ни су­мра­ка. – Осмо­ро нас је, а тач­но је то­ли­ко ода­ја Вр­та све­тло­сти. До­бро отво­ри­те очи, ти, бо­гом­да­ни смрт­ни­че, по­себ­но. Чим опа­зи­те не­што, ви­чи­те, оба­ве­шта­вај­те оста­ле. Ја­сно? Оста­ли хе­ру­ви­ми ан­ђе­ли по­тврд­но од­го­во­ри­ше, зе­мља­нин та­ко­ђе.

За бо­гом­да­ног смрт­ни­ка сте­пе­ни­ште ка вр­ху Вр­та све­тло­сти бе­ше ско­ро не­са­вла­ди­во. Хи­ља­де сте­пе­ни­ка, а тми­на постаде све јача. Хо­да­ју­ћи ду­го, ду­го, смрт­ник сти­же до не­ка­кве ода­је. Де­ло­ва­ла је као не­ки ду­га­чак ту­нел, а да­ле­ко у да­љи­ни на­зи­рао се пла­ми­чак све­тло­сти или од­сјај не­че­га све­тлог. Не бој се, ве­руј, што из­ре­че ар­хан­гел Га­ври­ло, у овом тре­нут­ку ни­је би­ло ла­ко са­чу­ва­ти као кри­ла­ти­цу во­ди­љу. Осе­ти не­ко при­су­ство у тми­ни око се­бе, ус­па­ни­чи се и кре­те да тр­чи као су­ма­нут ка све­тло­сти.

– Не про­ла­зи ви­ше ову­да! – за­чу се про­му­кли ври­сак.

Смрт­ник па­де на зе­мљу по­ко­шен стра­хом и стра­вич­ним ври­ском из та­ме. То чу­ше и оста­ли хе­ру­ви­ми. Ду­го је у стра­ху ле­жао смрт­ник. Што је ду­же ле­жао, бол је био све ја­чи. Осе­тио је да кр­ва­ри. Чи­ни­ло му се да зе­мља на ко­јој ле­жи, ни­је зе­мља, већ нај­о­штри­је из­ло­мље­но ста­кло. Уста­јао је и па­дао од бо­ла. Све­тлост је би­ла све ја­ча и то је би­ло је­ди­но што га је хра­бри­ло. Ври­сци и кри­ци из та­ме су постајали све гла­сни­ји. Кад год би се ус­пра­вио, не­што би га по­гу­ра­ло и он би опет пао. А сва­ки пад, но­ве ра­не, но­ва бол. Иако је био збу­њен го­во­ром ар­хан­ге­ла Ми­хај­ла, са­да му је би­ло све ја­сно. Си­ле та­ме су не­за­ми­сли­во ја­ке, али ја­ком ве­ром се мо­гу са­вла­да­ти. Ње­го­ва ве­ра је би­ла та све­тлост. Крај­њим на­по­ри­ма, смрт­ник про­ђе кроз ту­нел та­ме и иза­ђе на Бр­до по­сто­ја­ња. Та­мо су већ би­ли сви хе­ру­ви­ми оку­пље­ни око злат­ног кр­ста ко­ји бе­ше по­бо­ден у зе­мљу на­о­па­ко. Је­дан од хе­ру­ви­ма је пла­као, а кад смрт­ник по­ку­ша да до­так­не злат­ни крст у на­ди да ће му за­ле­чи­ти ра­не, оста­ли хе­ру­ви­ми га спре­чи­ше.

– Не ди­рај крст. Си­ле зла ће при­ме­ти. По­гле­дај до­ле – сви по­гле­да­ше са дру­ге стра­не бр­да – ви­диш ли не­пре­глед­ну вој­ску не­вер­ни­ка?

– Али, ка­ко ће­мо про­тив то­ли­ке си­ле? – вид­но упла­шен и пре­мо­рен про­збо­ри смрт­ник чи­је ра­не као да ни­су при­ме­ћи­ва­ли херувими.

– Си­ла ни­је ве­ли­ка, ве­ли­ки је твој страх, смрт­ни­че. Ми има­мо ве­ру ко­ју они не­ма­ју. Ми има­мо оно што нас ве­зу­је, они не. Не­вер­ни­ци су сла­би јер не зна­ју за шта се бо­ре и за шта ги­ну, а ми зна­мо. Пред на­ма је веч­на сла­ва, бо­ри­мо се за је­ди­ног и пра­вог Бо­га, пред њи­ма је па­као, по­бе­ди­ли или из­гу­би­ли да­нас. Од тре­нут­ка кад до­так­не­мо злат­ни крст и пре­да­мо ти га, но­си га на­зад ко­ли­ко бр­же мо­жеш. Чим до­так­не­мо крст, си­ле зла зна­ће да смо ов­де. Ре­ци архангелу Ми­хај­лу да пре­ђе Ре­ку жи­во­та и на­пад­не са ис­то­ка ода­кле је сун­це не­ка­да сја­ло. Раз­у­мео?

– Је­сам. – Хе­ру­ви­ми до­хва­ти­ше злат­ни крст, окре­ну­ше га ус­прав­но да сто­ји, па по­ста­ви­ше на ле­ђа смрт­ни­ку. – Те­жак је, та­ко ми се и чи­нио.

– Ни­шта ни­је те­шко кад је ве­ра ја­ка, за­пам­ти! – смрт­ник клим­ну гла­вом.

Хе­ру­ви­ми оста­ше да по­сма­тра­ју са бр­да ре­ак­ци­ју Лу­ци­фе­ро­ве вој­ске на­кон по­ме­ра­ња кр­ста, али та ре­ак­ци­ја изо­ста­де. Де­фи­ни­тив­но, вој­ска не­вер­ни­ка ни­је по­зна­ва­ла ни­ка­кву све­тлост, та­ко да ни тро­феј ко­ји је за­пле­нио њи­хов пред­вод­ник Лу­ци­фер за њих ни­је зна­чио ни­шта. У го­ми­ли не­вер­ни­ка, за хе­ру­ви­ме, ла­ко је би­ло пре­по­зна­ти њи­хо­ве гре­хо­ве. По­ро­дич­ни на­сил­ни­ци, са­мо­у­би­це, је­ре­ти­ци, под­во­да­чи, за­вод­ни­ци, ла­скав­ци, си­мо­ни­сти, вра­че­ви, ва­ра­ли­це, ли­це­ме­ри, ло­по­ви, зли са­вет­ни­ци, се­ја­чи не­сло­ге, кри­во­твор­ци, из­дај­ни­ци род­би­не, отаџ­би­не и до­бро­тво­ра. Сви на јед­ном ме­сту, сви у истом бор­бе­ном ре­ду, сви без слу­ха, ви­да и гла­са.

Што је та­ма би­ла ја­ча, злат­ни крст за смрт­ни­ка је био све те­жи. Из­не­на­да, осе­ти јак бол у гру­ди­ма. Мач, је­дан, дру­ги, тре­ћи, рас­па­ра­ше гру­ди смрт­ни­ка, тад глас из та­ме про­го­во­ри: – Ми­слио си да је ла­ко но­си­ти крст?

– Пу­сти­те ме. Ах, за­што ме по­вре­ђу­је­те? – за­ва­пио је смрт­ник од бо­ла, а на уста му по­те­че крв.

– Смрт­ни­че, ми­слиш ли да су хе­ру­ви­ми те­би слу­чај­но да­ли овај пут ка Бр­ду по­сто­ја­ња? – смрт­ник уне­зве­ре­но по­гле­да уна­о­ко­ло же­ле­ћи да ви­ди ли­це оно­га ко му го­во­ри. – На­рав­но да ни­су. Они су ову­да про­шли мно­го пу­та, а знаш ли, слу­го, ко­ли­ко пу­та су се вра­ти­ли ову­да?

– Не, ко­ли­ко? Ах! – за­сте­ња од бо­ла.

– Ни­ка­да! Хо­ћеш ли да чу­јеш за­што? – сви ма­че­ви по­че­ше још ја­че да про­ди­ру у гру­ди смрт­ни­ка.

– А-ах! Ре­ци­те ми! – го­во­ри све гла­сни­је, је­ца­ње пре­ла­зи у крик ко­ји по­че не­при­јат­но да од­зва­ња. – За­што баш ја?

– Ово је пут без по­врат­ка, слу­го. Хе­ру­ви­ми зна­ју то, за­то су те­бе по­сла­ли ову­да. Ви­део си си­лу прин­ца та­ме. Ни­ко се то­ме не мо­же су­прот­ста­ви­ти, то ти је ја­сно. Хе­ру­ви­ми су из­да­ли твог Бо­га. Они ће оста­ти на бр­ду и не­ће се по­ја­ви­ти у од­лу­чу­ју­ћој бит­ки.

– То ни­је исти­на – обо­ре­не гла­ве на стра­ну, је­два да из­го­во­ри. – Они су све­ви­де­ћи.

– Све­ви­де­ћи? – је­зив осмех и од­јек зи­до­ва ту­не­ла за­па­ра уши смрт­ни­ка ко­ји го­то­во оглу­ве. – Ако су све­ви­де­ћи, а је­су, за­пи­тај се, слу­го, да ли они ви­де бо­ље од те­бе. За­што не­ко од њих ни­је кре­нуо на­зад да твом Бо­гу об­ја­сни ко­ли­ка је на­ша вој­ска?

– Мо­лим вас, пу­сти­те ме, ко год да сте – кр­ва­ве су­зе по­те­ко­ше смрт­ни­ку.

– Ти си, слу­го, из­и­гран. Је­ди­ни ћеш ти по­ги­ну­ти да­нас јер је­ди­но ти мо­жеш да по­ги­неш. Ов­де су све мр­тве ду­ше. Ти је­ди­ни имаш сво­је зе­маљ­ске ко­ре­не. Ка­ко ћеш по­ги­ну­ти, то оста­је на те­би да од­лу­чиш. Са­да и ов­де или са­да, и опет ов­де! – из­но­ва се по­но­ви је­зи­ви осмех. – А и не мо­раш да по­ги­неш – ма­че­ви по­че­ше да се увр­ћу у ме­су смрт­ни­ка.

– Ово је крај, зар има иче­га по­сле ово­ли­ког бо­ла? – смрт­ник клек­ну, те­ло кре­те да па­да ка зе­мљи, али га ма­че­ви за­др­жа­ше на ко­ле­ни­ма.

– Ово је тек по­че­так слу­го, ако од­лу­чиш да жи­виш. Ако од­лу­чиш за тог свог Бо­га да мреш, опет, ово је тек по­че­так.

– Ни­шта не раз­у­мем, ка­кав по­че­так, ово је сâм сам­ца­ти крај.

– Ви­део си ка­за­не пу­не ка­тра­на? – смрт­ник је­два при­мет­но клим­ну гла­вом. – Оно су та­кви као ти, али су они од­лу­чи­ли да оста­ну уз твог Бо­га, та­ко­зва­ног Бо­га.

– А дру­ги? Ја да­нас уми­рем, дру­гог из­бо­ра не­мам.

– Дру­ги? Ми­слиш пра­во­вер­ни, ко­ји су ста­ли уз на­шег, пра­вог и јед­ног ан­ђе­ла та­ме, си­на зве­зде Да­ни­це, Лу­ци­фе­ра? Они са­да др­же мач, слу­го!

– Ко сте ви уоп­ште? – ма­че­ви про­ди­ру кроз ме­со ка ср­цу и крв по­чи­ње да ку­ља на све стра­не.

– Ми смо но­ви го­спо­да­ри све­та, жи­вих и мр­твих. Ми има­мо слу­жбу за те­бе. Они су те по­сла­ли све­сно у смрт, а ми ти ну­ди­мо жи­вот. Бу­ди уз нас и ни­ка­да ви­ше бол не­ћеш осе­ти­ти – ма­че­ви по­че­ше по­но­во да се увр­ћу ства­ра­ју­ћи не­сно­сни бол смрт­ни­ку.

– Али, ја сам се за­клео на слу­жбу свом Бо­гу...

– Ти бо­га не­маш! То што ми­слиш да је твој Бог, упра­во то те је по­сла­ло у смрт. Ти за­слу­жу­јеш пра­вог бо­га и жи­вот без бо­ла ко­ји са­да сно­сиш. До­ста си про­па­тио ве­ру­ју­ћи у по­гре­шне се­не.

– Са­мо нек овај бол пре­ста­не, не мо­гу ви­ше.

– Упам­ти сле­де­ће што мо­раш ре­ћи ар­хан­ге­ли­ма Ми­хај­лу и Га­ври­лу – оштри­це ма­че­ва до­ђо­ше до са­мог ср­ца. – Њи­хо­ва вој­ска не сме пре­ћи Ре­ку жи­во­та. Наш на­пад иде са за­па­да. По­но­ви!

– Не пре­ћи Ре­ку жи­во­та јер на­пад до­ла­зи са за­па­да.

– Из­вр­сно! За­пам­ти, ка­жеш ли би­ло шта дру­го, ти ћеш пр­ви би­ти у ка­за­ну ка­тра­на. За­у­век! А бол ко­ји си са­да осе­тио због твог пре­ђа­шњег бо­га ни­је ни­шта у по­ре­ђе­њу са бо­лом ко­ји сле­ди из­дај­ни­ци­ма.

– Хо­ћу, хо­ћу, ево од­ла­зим – осе­ти да бол по­пу­шта и ра­не чу­де­сно за­це­љу­ју, пе­ње злат­ни крст на ле­ђа и кре­ће низ бр­до кроз ту­нел.

– Не за­бо­ра­ви ко те је осло­бо­дио бо­ла и по­да­рио ти но­ви жи­вот, слу­го!

По­че да опи­па­ва гру­ди на ко­ји­ма са­мо тре­ну­так ра­ни­је би­ло не­бро­је­но отво­ре­них ра­на и за­стра­шу­ју­ћа, не­сно­сна бол. Све је не­ста­ло. Смрт­ник убр­зо сти­же до До­ли­не та­ме где је ута­бо­ре­на ста­ја­ла вој­ска ан­ђе­ла. Не­стр­пље­ње на ли­цу ар­хан­ге­ла Ми­хај­ла је би­ло оче­вид­но. Од­мах при­хва­ти­ше злат­ни крст и про­ве­ри­ше је ли пра­ви. Лу­ци­фер је, по­мо­ћу не­ко­ли­ко не­вер­ни­ка, тај крст украо при­ли­ком па­да са не­бе­са у веч­ну та­му. Од та­да, крст по­но­во ни­је ви­ђен. Сум­ња­ли су да је баш крст из­вор све­тло­сти са Бр­да по­сто­ја­ња, али ни­ко то ни­је мо­гао са си­гур­но­шћу по­твр­ди­ти или опо­врг­ну­ти.

– Смрт­ни­че, ни­ко ни­ка­да, от­кад је Лу­ци­фе­ро­ва власт у овој до­ли­ни, ни­је ус­пео да се поп­не и вра­ти жив са Бр­да по­сто­ја­ња – по­тап­ша ар­хан­гел Га­ври­ло смрт­ни­ка по ра­ме­ну.

 – Ка­ко си ти ус­пео?

– Не знам – схва­тио је да су си­ле зла би­ле у пра­ву ка­да су ре­кле да се кроз ту­нел ни­ка­да ни­ко ни­је вра­тио. – Тр­чао сам, нај­бр­же што сам мо­гао – ви­де да су све очи упр­те у ње­га, па се још ви­ше збу­ни – та­ко сам тр­чао... ето.

– До­бро, мо­жда је та­ко за­то што је смрт­ник – уме­ша се ар­хан­гел Ми­хај­ло и мр­ко по­гле­да ар­хан­ге­ла Га­ври­ла ко­ји је сум­њи­ча­во по­сма­трао не­зграп­но по­на­ша­ње и пре­стра­вље­но ко­лу­та­ње очи­ма смрт­ни­ка. – Ма­да ни­кад ни­је­дан смрт­ник пре те­бе ни­је ни по­ку­шао про­ћи. – За­ста­де за трен, по­гле­да оку­пље­ну вој­ску ан­ђе­ла, па се опет обра­ти смрт­ни­ку: — Смрт­ни­че, ко­ји је по­ло­жај Лу­ци­фе­ро­ве вој­ске?

– Па, они до­ла­зе! – све очи су би­ле упр­те у смрт­ни­ка, сва ли­ца ан­ђе­ла ко­ји су се као и он за­кле­ли на слу­жбу јед­ном, је­ди­ном пра­вом Бо­гу, гле­да­ла су ње­га.

– Слу­шај ме до­бро, шта су хе­ру­ви­ми ви­де­ли? – по­ди­же глас ар­хан­гел Ми­хај­ло.

Смрт­ник је ду­бо­ко у се­би све ви­ше ве­ро­вао да не­бе­ска вој­ска не мо­же по­бе­ди­ти вој­ску та­ме. Не­бе­ска вој­ска, чи­ни­ло му се, са­ста­вље­на од Бо­га лич­но, два прин­ца ан­ђе­ла и де­се­так ан­ђе­ла, не мо­же ни­шта учи­ни­ти про­тив вој­ске та­ме ко­ја је бро­ја­ла на хи­ља­де, мо­жда и сто­ти­не хи­ља­да из­гу­бље­них ду­ша. Бо­јао се, а ра­не на гру­ди­ма кре­ну­ше да се отва­ра­ју по­но­во. Кад смрт­ник по­но­во осе­ти бол ко­ју је осе­тио у ту­не­лу та­ме, по­че да го­во­ри.

– Не пре­ла­зи­те Ре­ку жи­во­та, они до­ла­зе са за­па­да! – по­че да па­да на зе­мљу и це­ло те­ло му пре­тр­ну.

– То је вр­ло по­дло, оче­ки­ва­ли су од нас да ће­мо пре­ћи ре­ку, па да нас уда­ре с ле­ђа. Ар­хан­гел при­ме­ти да смрт­ник кр­ва­ри. – Бр­зо, ан­ђе­ли чу­ва­ри, по­мо­зи­те овом му­че­ни­ку и за­ви­дај­те му ра­не, крв му ку­ља на све стра­не.

У тре­нут­ку ка­да су ан­ђе­ли чу­ва­ри при­шли смрт­ни­ку и по­че­ли да му ви­да­ју ра­не, стра­шна ци­ка и кри­ци се за­чу­ше с дру­ге стра­не ре­ке. Огром­на вој­ска не­вер­ни­ка на­ва­љи­ва­ше да пре­ђе Ре­ку жи­во­та. Лу­ци­фе­ро­ва ко­њи­ца на­па­де ан­ђе­ле из­не­на­да с бо­ка. Реч ко­њи­ца је вр­ло бла­га јер та ство­ре­ња су са­мо те­лом ли­чи­ла на ко­ње. Има­ју че­ти­ри ко­пи­та и те­ла ко­ња, али гла­ве, гла­ве са­мих зма­је­ва. Крену ва­тра и ла­ва да ку­ља­ са свих стра­на. Ва­тре­ни огањ бр­зо про­гу­та бож­је ан­ђе­ле чу­ва­ре и Лу­ци­фер по­че да про­ди­ре ка сре­ди­ни, ка Бо­гу са­мом. Ве­шти­на ар­хан­ге­ла је би­ла не­што пот­пу­но дру­га­чи­је, за чу­ђе­ње и ди­вље­ње. Сва­ким по­кре­том ма­ча се­кли су на сто­ти­не без­ду­шних не­вер­ни­ка ко­ји су на­ва­љи­ва­ли пре­ко Ре­ке жи­во­та. Од вре­ли­не ла­ве ко­ју су не­вер­ни­ци но­си­ли, Ре­ка жи­во­та по­ста­де све пли­ћа те на кра­ју и пре­сах­ну. Смрт­ник се ус­пра­ви, узе мач и по­че да ко­ви­тла по ус­па­ље­ној го­ми­ли. Ви­де да се ре­до­ви ан­ђе­ла кон­со­ли­ду­ју и вра­ћа­ју у по­чет­ни по­ло­жај, те и он по­че да се­че не­вер­ни­ке ко­ји су и да­ље на­ди­ра­ли. Ка­ко би ко­јег по­се­као, та­ко би се по­ја­вљи­ва­ла но­ва ра­на на ње­го­вом те­лу. Из­но­ва, без сна­ге, а са­да и са но­вим ра­на­ма, клек­ну на зе­мљу. Го­ми­ла не­вер­ни­ка јед­но­став­но про­ла­зи­ше кроз ње­га. Ко­ли­ко год да су не­вер­ни­ци за­ма­хи­ва­ли ма­че­ви­ма пре­ма смрт­ни­ку, то ње­му ни­је на­но­си­ло ни­ка­кав бол. Он је за њих био прак­тич­но не­ви­дљив, не­по­вре­див. У том тре­ну, по­мра­че­ни ум смрт­ни­ка за­кљу­чи ко­ја је ње­го­ва стра­на у овој пре­суд­ној бит­ки. Си­ле зла су ипак би­ле у пра­ву, ако су то уоп­ште си­ле зла. Бол до­ла­зи од зе­маљ­ског и ње­го­вог пре­ђа­шњег Бо­га. Ар­хан­гел Ми­хај­ло при­ме­ти да је смрт­ник ра­њен из­но­ва и по­хи­та кроз не­вер­ни­ке, но­се­ћи на ле­ђи­ма злат­ни крст као да је пе­ро, се­ку­ћи на го­ми­ле са­мо јед­ним за­ма­хом ма­ча. При­шав­ши смрт­ни­ку, ухва­ти га око гру­ди и по­ди­же ка­ко би га скло­нио у стра­ну док глав­ни удар не про­ђе. Трен ка­сни­је, осе­ти ар­хан­гел Ми­хај­ло оштри­цу ма­ча за по­тиљ­ком.

– Где си кре­нуо, ар­хан­ге­ле, са мо­јим слу­гом? – био је то глас са­мог Лу­ци­фе­ра.

– Ку­ка­ви­це, ни­сам те оче­ки­вао у бор­би. Шта го­во­риш, ко­ји твој слу­га?

– Смрт­ник, Зе­мља­нин, он је мој слу­га, са­мо­зва­ни прин­че, са­мо­зва­ног Бо­га!

– Глу­по­сти го­во­риш! – док се Лу­ци­фер сме­јао, ар­хан­гел осе­ти да се Зе­мља­нин по­ла­ко при­ди­же, а ра­не по­че­ше да му за­це­љу­ју, то га на­ве­де на сум­њу. – Смрт­ни­че, је ли то исти­на?

– Ја сам му лич­но ре­као шта тре­ба да вам ка­же о мо­јој вој­сци, зар ти већ ни­је ја­сно да нам се не мо­жеш су­прот­ста­ви­ти? – Лу­ци­фе­ров коњ зма­је­ве гла­ве кре­те да бљу­је ва­тру крај aрхангелових гру­ди.

– Смрт­ни­че, је ли то исти­на? – ски­де на­го­ре­лу ан­ђе­о­ску одо­ру.

– Ар­хан­ге­ле, по­диг­ни де­сну ру­ку ви­со­ко ка не­бу, а ти, смрт­ни­че, од­се­ци је! – смрт­ник гле­да­ше у не­до­у­ми­ци јед­ног, па дру­гог. Лу­ци­фер ски­де злат­ни крст са ар­хан­ге­ло­вих ле­ђа и ба­ци га крај провалије.

– Смрт­ни­че, си­не зе­маљ­ски, зар ти је дра­же цар­ство та­ме од је­ди­ног пра­вог цар­ства Бо­га на­ше­га? Зар ти је дра­же жи­ве­ти у ко­је­ка­квој тми­ни окру­жен не­вер­ни­ци­ма од веч­ног цар­ства не­бе­ско­га? – ли­це му се ис­кри­ви од ужа­са кад ви­де ка­ко се ра­не на смрт­ни­ку отва­ра­ју и за­тва­ра­ју са­ме од се­бе на са­мо је­дан по­крет Лу­ци­фе­ро­ве ру­ке.

Смрт­ник ври­сну и ва­тре­ни огањ за­плам­те у ње­го­вим очи­ма, по­ди­же ви­со­ко мач не­бе­ског ан­ђе­ла и за­мах­ну.

                – Оче...

 

 

 

ГЛАВА 11

 

Искушење

 

 

– Љу­ба­ви, а да об­у­чеш ово там­ни­је оде­ло? Ка­ко ми сто­ји ова ха­љи­на? Јел’ се не при­ме­ћу­је бе­би­ца? – на­ив­но и ма­зно упи­та Гре­та.

– Пу­сти ме, же­но, ма­ло на ми­ру! Шта си то обу­кла та­ко? Хо­ћеш де­те да ми угу­шиш? Обу­ци не­што дру­го, не из­ми­шљај мно­го. Зна се шта труд­ни­це но­се. Не знам ни за­што идеш са мном, са­мо да ми уно­сиш нер­во­зу.

– Је ли та­ко, Бол­дри­че? Сад, кад си пред вр­хун­цем сво­је ка­ри­је­ре. Сад, кад ће се тво­је име чу­ти и пре­по­зна­ва­ти! Сад ти ни­сам по­треб­на?

– Гре­та, љу­ба­ви мо­ја, ја бри­нем за тво­је здра­вље – по­ми­ло­ва је Бол­дрик по сто­ма­ку – ја бри­нем за на­ше здра­вље, љу­ба­ви. Аук­ци­је, ли­ци­та­ци­је и све те глу­по­сти су ве­о­ма стре­сне и не же­лим да осе­ћаш би­ло ка­кав при­ти­сак или не­из­ве­сност ка­да се по­ја­ви­мо та­мо, до­би­је­мо или из­гу­би­мо. Знам да је ве­ли­ки дан и ја­сно ми је да смо за­јед­нич­ким пре­да­ним ра­дом до­шли до ово­га. Ни­си ти мо­ја кућ­на по­моћ­ни­ца, се­кре­та­ри­ца или шта ти ја знам. Ти си све што ми је не­до­ста­ја­ло да бу­дем ис­пу­њен, успе­шан и сре­ћан чо­век.

Са Гре­ти­ног ли­ца го­то­во истог тре­на иш­че­зе љут­ња, а очи јој за­су­зи­ше. Го­то­во ни­кад ова­ко не­што ни­је чу­ла од во­ље­ног Бол­дри­ка.

– А шта ми­слиш о овој ха­љи­ни?

– Та ће би­ти фан­та­стич­на! Че­кам те ис­пред ку­ће. Спре­ми­ћу ауто, а ти не­мој да се лиц­каш као што умеш! – кроз осмех јој ре­че.

– Не бри­ни, љу­ба­ви – ср­це јој је пре­ска­ка­ло од уз­бу­ђе­ња на­кон оно­га што јој је Бол­дрик ре­као.

У хо­лу глав­не згра­де не­ка­да­шње фа­бри­ке оруж­ја све је би­ло по­ста­вље­но и спрем­но за но­ву ли­ци­та­ци­ју. Пр­ве две ли­ци­та­ци­је за про­да­ју фа­бри­ке су про­па­ле, та­ко да је ово би­ла по­след­ња шан­са да се спа­си ин­ду­стриј­ски ги­гант те ре­ги­је. Ка­ко се шу­шка­ло, овог пу­та су се при­ја­ви­ла два по­тен­ци­јал­на куп­ца. До­ду­ше, це­на фа­бри­ке бе­ше обе­сми­шље­на и из­но­си­ла је све­га 12.000 не­мач­ких ма­ра­ка. Ни о јед­ном, ни о дру­гом по­ну­ђа­чу се ни­је зна­ло пре­ви­ше. Обо­ји­ца Нем­ци, с тим што је Бол­дрик ве­ћи­ну свог жи­во­та про­вео у Бу­дим­пе­шти, бар је та­ко у са­оп­ште­њу за јав­ност ста­ја­ло. Ли­ци­та­ци­ја је тра­ја­ла не­пу­них пет ми­ну­та, а це­на фа­бри­ке је не­знат­но по­ра­сла.

– Да­ме и го­спо­до, за­кљу­чу­јем ово над­ме­та­ње, но­ви вла­сник бив­ше фа­бри­ке вој­не опре­ме је Бол­дрик Мат. Че­сти­та­мо, го­спо­ди­не Мат. До­стиг­ну­та це­на про­да­је је 15.600 ма­ра­ка – уз гла­сан апла­уз оку­пље­них рад­ни­ка фа­бри­ке, обра­ти му се во­ди­тељ аук­ци­је. – Ка­кви су ва­ши пла­но­ви, украт­ко, го­спо­ди­не Мат? Рат се одав­но за­вр­шио, на шта ће би­ти усме­ре­на про­из­вод­ња у бу­ду­ће?

– Фа­бри­ка ће про­из­во­ди­ти ку­хињ­ско по­су­ђе.

– Бра­во, бра­во, па фан­та­стич­на иде­ја, го­спо­ди­не Мат. Са сре­ћом!

Три­ша, или, ако вам је дра­же, сад го­спо­дин Мат, по­ста­де у пред­сто­је­ћим го­ди­на­ма ве­ли­ки ин­ду­стри­ја­лац. Го­вор­ка­ло се да је ве­ћи­ну фа­бри­ка ко­је је ку­пио на овај на­чин до­био за­хва­љу­ју­ћи на­ме­ште­ним ли­ци­та­ци­ја­ма. До­вео би та­ко не­ког свог да­љег ро­ђа­ка са же­ни­не стра­не, не­кад и ви­ше њих, ко­ји би у ли­ци­та­ци­ју ушли ве­о­ма агре­сив­но и на тај на­чин оте­ра­ли оста­ле по­тен­ци­јал­не куп­це. Пред крај ли­ци­та­ци­је би се по­вла­чи­ли, не­кад чак и од­у­ста­ја­ли од ку­по­ви­не. У јед­ном тре­нут­ку, 20.000 Не­ма­ца је ра­ди­ло у Три­ши­ним фа­бри­ка­ма. Ка­ко је вре­ме од­ми­ца­ло и го­ди­не про­ла­зи­ле, Три­ши­на им­пе­ри­ја је ра­сла и ши­ри­ла се. За­ра­ђи­вао је ми­ли­о­не ма­ра­ка го­ди­шње. Оже­нио се Гре­том, ко­ја је би­ла не­мач­ка ми­си­ца 1958. го­ди­не. До 1965. из­ро­ди­ла му је че­тво­ро де­це: Ма­ти­а­са, Бе­на, Ти­ба и Се­ле­ну. Ма­ти­ас је за­пра­во већ пу­нио че­ти­ри го­ди­не ка­да су њих дво­је од­лу­чи­ли да се вен­ча­ју. По­кер ви­ше ни­је играо, ма­да, да му те игре ни­је би­ло, ко зна ка­ко би пре­зи­мио 1940/41. кад га је Па­вле из­ба­цио из ку­ће. С вре­ме­на на вре­ме му­чи­ли су га те­шки сно­ви и се­ћа­ли на се­ло и дав­но из­гу­бље­ног Три­шу. О ње­го­вом прет­ход­ном жи­во­ту ни­ко ни­је имао ни­ка­квих ин­фор­ма­ци­ја. Иако је га­јио не­из­мер­но по­ве­ре­ње пре­ма Гре­ти, чак је и она би­ла ус­кра­ће­на за то. Чи­ни­ло се да је и сам са­хра­нио тог не­ста­шног клин­ца у свом ср­цу. Об­и­шао је са Гре­том по­ла све­та, али ни­кад ни­је до­ла­зио са њом у Ју­го­сла­ви­ју. Ни са њом, ни сâм. На њен на­го­вор, по­че­ли су да ку­пу­ју раз­ли­чи­те умет­ни­не. Ку­ћа им се пре­тво­ри­ла у пра­ви ма­ли му­зеј, са­лон, из­ло­жбе­ни про­стор. Би­ло је ту сли­ка од Ел Гре­ка до Мо­неа. Ни­је ку­по­вао ис­кљу­чи­во сли­ке, са­ку­пљао је и ре­мек-де­ла ва­јар­ства, бог ти зна ко­јих пе­ри­о­да и умет­ни­ка. Сма­тра­ли су да умет­ност ни­ка­да не­ће из­гу­би­ти сво­ју вред­ност. За де­цу и њи­хо­во вас­пи­та­ње и шко­ло­ва­ње, ма­ло ви­ше се пи­та­ла Гре­та. Ни­ка­да се ни­су дво­у­ми­ли да ли је по­треб­но упи­си­ва­ти их на ча­со­ве кла­ви­ра, пле­са, ја­ха­ња. Пр­во ми­мо­и­ла­же­ње су има­ли ка­да је Ма­ти­ас же­лео да упи­ше Вој­но­од­брам­бе­ни фа­кул­тет у Мин­хе­ну. Обо­је су би­ли про­тив то­га, али је Бол­дри­ко­ва же­ља би­ла еко­но­ми­ја, а Гре­ти­на ме­ди­ци­на. Ма­ти­ас, син пр­ве­нац, на кра­ју је упи­сао шта је и же­лео. Као по­знат и фи­нан­сиј­ски до­бро­сто­је­ћи ко­лек­ци­о­нар, био је че­сто по­зи­ван на раз­ли­чи­те свет­ске аук­ци­је. Ве­ћи­ну је по­се­ћи­вао, Гре­та је обо­жа­ва­ла да пу­ту­је, па је та­ко спа­јао ле­по и ко­ри­сно.

– Опет је до­ла­зио по­штар.

– Мо­ра­ћу ја да одем до по­ште да про­ве­рим ко­ји је тај. Кад год сам ја од­су­тан, он до­не­се по­не­што – уз­вра­ти Бол­дрик кроз смех.

– Не бу­да­ли! – крат­ко ће Гре­та.

– Где су де­ца?

– Бен је да­нас от­пу­то­вао са Ма­ти­а­сом у Мин­хен.

– Шта ће он са Ма­ти­а­сом та­мо кад овај има да учи? – не­го­до­вао је Бол­дрик.

– Не знам, ка­жем ти. На бр­за­ка су се спа­ко­ва­ли и пра­вац же­ле­знич­ка.

– Ка­кав ман­гуп, чо­ве­че? – слат­ко се за­чу­ди Бол­дрик.

– Си­гур­но си ти у њи­хо­вим го­ди­на­ма био та­кав. Мм?

Бол­дрик се бе­ше ду­бо­ко за­ми­слио, при­се­ћао се раз­ли­чи­тих лу­до­ри­ја из де­тињ­ства.

– Бол­дри­че? Што ћу­тиш? Че­га си се се­тио па се та­ко сме­јеш?

– Ма ни­шта, глу­по­сти. А где су ово дво­је?

– Ти­бо и Се­ле­на су са мо­јим бра­том оти­шли на ер­ге­лу. Не бри­ни ни­шта. Би­ће им ве­о­ма ле­по та­мо са њим!

– А где је то што је по­штар до­нео са­да?

– Ту је, иза те­бе – Гре­та по­ка­за на ноћ­ни сто­чић иза Бол­дри­ка. – Чи­ни ми се да је опет не­ка аук­ци­ја.

– Ко­ли­ко ду­го ни­смо ишли на то џе­па­ре­ње?

– Има мо­жда и две го­ди­не, ни­сам си­гур­на! По­след­ња је би­ла ку­по­ви­на оног тек­стил­ног ком­би­на­та или бе­ше Ам­стер­дам за ону Ван Го­го­ву сли­ку?

– Да ме уби­јеш сад, не се­ћам се тач­но. О-хо! Ме­ди­сон Сквер Гар­ден, Њу­јорк! Шта ка­жеш ти на то?

– Јој, та Аме­ри­ка. И дан-да­нас се се­ћам све­га са Ни­ја­га­ри­них во­до­па­да. То нам је би­ло пр­во пу­то­ва­ње по­сле ме­де­ног ме­се­ца?

– Да, да. Пих, ни­шта по­себ­но за­ни­мљи­во – при­лич­но не­за­ин­те­ре­со­ва­но је Бол­дрик раз­гле­дао ка­та­лог – не во­лим кад ми ове це­не на­пи­шу у до­ла­ри­ма. Ко­ли­ко је тај је­дан до­лар у мар­ка­ма?

Гре­та је од­го­во­ри­ла и на­ста­ви­ла да при­ча и под­се­ћа га на њи­хо­ва пу­то­ва­ња, али ње­го­ве ми­сли, ње­гов по­глед се за­мр­знуо на пред­ме­ту Т002-10 Or­to­dox Gol­den Cross. Ус­пео је не­ка­ко да се ис­кра­де Гре­ти и оде до то­а­ле­та. Ис­пр­ва, ни­је мо­гао ве­ро­ва­ти на шта је упра­во на­и­шао. Гле­дао је са свих стра­на, окре­тао ка­та­лог, и све што је ви­ше за­гле­дао, био је све си­гур­ни­ји. То је тај крст. На­вре­ше му успо­ме­не из род­ног се­ла, пр­во се­че­ње слав­ског ко­ла­ча, отац са шај­ка­чом у пра­де­ди­ним ве­зе­ним сук­не­ним пан­та­ло­на­ма, мај­ка, сви ње­му дра­ги љу­ди про­ла­зи­ше као на тра­ци пред очи­ма. Со­ња, ох, Со­ња. Пр­во и на све­ту нај­ва­жни­је – во­лим те, она му је ре­кла у цр­кве­ној пор­ти. Ту, где је све по­че­ло и што је оста­ло да­ле­ко од очи­ју, са­да свла­да ње­го­во ср­це. Не­пре­ста­но је гле­дао сли­ку кр­ста и по­на­вљао у се­би:

– Бо­же, о ка­ко је леп! Бо­же, за­што ме ста­вљаш на ово ис­ку­ше­ње? За­што? За­што са­да, ка­да сам на то до­ба ста­вио тач­ку још одав­но?

Но­ћи­ма на­кон то­га ни­је би­ло мир­ног сна за Бол­дри­ка. Без­бри­жни сно­ви су пре­ра­сли у ноћ­не мо­ре. Гре­та је при­ме­ти­ла да не­што ни­је у ре­ду са њим. По­ку­ша­ла је да по­раз­го­ва­ра о то­ме, али без­у­спе­шно. По­зна­ва­ла га је до­бро, зна­ла је да има сво­је мо­мен­те, али овај мо­ме­нат тра­је већ пре­ви­ше ду­го.

– Гре­та, љу­ба­ви, ићи ћу на аук­ци­ју у Њу­јорк.

– Ићи ћеш? Че­кај, ти ћеш ићи? Ако сам до­бро раз­у­ме­ла, хм? Ми­сли­ла сам да иде­мо за­јед­но?

– Ићи ће­мо где год дру­где хо­ћеш, на ово мо­рам оти­ћи сам. Мо­лим те, са­мо те мо­лим да ме раз­у­меш.

– Ре­ци ми са­мо да во­диш не­ку глу­па­чу, ба­ла­ву се­кре­та­ри­цу, па ево од­мах да по­ши­зим, узмем ово дво­је и одем на крај све­та да ме ни­кад не на­ђеш – от­по­че Гре­та хи­сте­ри­ју.

– Не, љу­ба­ви, жи­во­те мој! Сми­ри се, а ре­као сам већ, тра­жим са­мо раз­у­ме­ва­ње – по­ку­шао је да је уми­ри Бол­дрик.

– За шта раз­у­ме­ва­ње? – по­ви­ка Гре­та, хи­сте­рич­но ма­шу­ћи ру­ка­ма.

– Све ћу ти об­ја­сни­ти кад се вра­тим. Мо­лим те имај стр­пље­ња.

– Бри­неш ме, Бол­дри­че, бри­неш ме. Шта ће би­ти са то­бом? Шта ће би­ти са на­ма?

– Ни­шта, све ће би­ти као и до са­да. Са­мо ра­зу­ми ме да мо­рам оти­ћи та­мо сам.

Ни­је јој би­ло пра­во, прем­да је за Бол­дри­ка ва­жи­ло да је по­штен чо­век, ве­ран муж и отац. Гре­та је, као и све же­не уоста­лом, че­сто сум­ња­ла и ди­за­ла па­ни­ку, али то је све ваљ­да за­то јер је и њој ста­ло до ње­га. На дан пу­та ипак му је по­же­ле­ла сре­ћу, али се ви­де­ло да је ве­о­ма за­бри­ну­та. Се­ле­на је до­би­ла сво­је слат­ки­ше та­ко да ни­је пу­но ма­ри­ла што та­та од­ла­зи на две не­де­ље не­где да­ле­ко.

– Про­ве­ри још јед­ном све! До­ку­мен­та? – бри­жно је про­ве­ра­ва­ла Гре­та.

– Ту!

– Но­вац?

– Ту!

– Ко­ли­ко?

– До­вољ­но – бла­го се осмех­ну Бол­дрик.

Кри­шом је спа­ко­вао ско­ро две сто­ти­не хи­ља­да ма­ра­ка, што је у том тре­нут­ку би­ло не­што ви­ше од сто­ти­ну де­сет хи­ља­да до­ла­ра. Нај­ску­пљи пред­мет ко­ји је ика­да ку­пио на аук­ци­ји је пла­тио не­што ма­ње од че­тр­де­сет хи­ља­да ма­ра­ка. У ње­го­вој гла­ви овог пу­та је би­ло са­мо јед­но, ову ли­ци­та­ци­ју мо­ра до­би­ти. Аго­ни­ја ко­ја му но­ћи­ма не да ми­ра мо­ра пре­ста­ти.

– Мо­жда је и вре­ме вра­ти­ти се где је све по­че­ло.

Роман можете купити кликом на слику

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: