детаљ слике: КРК Арт

ПРИЧА ИЗ МОГ ЖИВОТА

 

У селу Подбишћу одрастали смо нас четворо деце са родитељима. Кућа је имала две собе, узан портик, ширине од једног метра, у којем је био смештен старински црни шпорет на дрва. Светлост је једва допирала кроз узан прозор. Нисмо имали купатило, струју, ни воду, већ смо је доносили с оближњих извора. Пољски ве-це је био у дворишту.

У подножју села, на стотинак метара од куће, тече река Тара. С друге стране простире се град Мојковац. Над истоименом реком саграђен је камени мост преко којег пролазе возила. Поред коловоза је тротоар за пешаке. Мој отац је прелазио преко овог моста сваког јутра у пет, одлазећи у фабрику Вукман Крушчић у којој је био запослен. Важио је за веома доброг мајстора и био је добро плаћен. Живели смо скромно и дане проводили с пуно љубави. Међу првима у селу је купио мотор и ловачку пушку. У слободно време одлазио је пред свитање у риболов, исто тако у лов на дивљач. Враћао се у сумрак. Најчешће је ловио зечеве. У шуму је водио свог дресираног пса.

Испред наше куће налазила се штала за смештај стоке. Осим сточарства, мајка се бавила радовима на пољу, башти и њиви. Ноћу нам је плела фањеле, чарапе, или их је крпила уз помоћ фитиља који је стављала у уље, па у петролејску лампу и палила шибицом. Старија сестра Милена имала је седам година,  брат Марко девет. Похађао је трећи разред, старао се о сестри која је тек пошла у школу. Кад су се враћали кући, затекли би мајку у врту како чупа коров. Бацали су своје торбе на траву и помагали јој.

Лети је мајка ручно прала веш на реци. Казан с водом је постављала на два велика камена на самој обали. Ложила је ватру од дрва која смо скупљали дуж обале. Кад би се вода довољно загрејала, најпре би окупала нас, децу, а онда себе. У хладним данима, купала нас је у кући у портику који је био попатошен штицама. Грејала је воду на шпорету у казану, а онда је потирачом брисала под од воде. Рубље које је било искувано, мајка је пракљачом лупала, а затим испирала у реци. Простирала га је по клекама, врбама да се осуши, јер га је тако било лакше однети.

Отац Раде је почео све касније да се враћа кући, под изговором да има нека посла у граду. Често се дешавало да и не преспава код куће. Ујутру би се крадом ушуњао, обријао, пресвукао и нечујно отишао на посао. Мајка му је неколико пута постављала питања која су је мучила, а на које није добијала одговоре. Куда идеш? Шта радиш? Где ноћеваш? Зашто не дајеш више новац за храну!  Једног дана дошао је раније с посла, са нашим стрицем. Помагао му је да скине врата од штале, везали су краву и оборили је. Кад смо угледали како је кољу, ужаснути тим призором, ухватили смо се за мајчину сукњу, побегли у кућу и дуго плакали. Месо су однели у касапницу и продали га. Отац је дао нешто од тог новца стрини, од којег је она купила материјал да нам се сашију хаљине. Биле су шарене, обилате, као што су биле и раније.

Како смо навикли да свако јутро пијемо млеко, отишла сам с пластичном шољом код тетке, да ми помузе мало од своје краве. Сви смо пили по гутљај, два. Мама је одлазила у комшилук да потражи суд брашна, неколико кромпира да направи нешто за јело. Од тог дана, сваког јутра, припремала нам је цицвару за доручак.

Мајка је имала утисак од самог почетка заједничког живота, да Раде воли да попије, али није знала да су његови уобичајени изласци подразумевали и одлазак у кућу на крају села. Скривао се са друштвом и коцкао.

У рану јесен нагло се променило време. Грмљавине и пљускови са јаким налетима ветра су почели. Раде је тада дојурио потпуно мокар. Задесила га је невоља. Сав је новац попио и прокоцкао. Одмах је почео да се недолично понаша, вређа, свађа, након чега је уследила туча. Сви смо се пробудили. Марко је искочио из постеље. Стао је између њих. Отац га је ударао. Мислила сам да је све било идеално, а тада сам донела одлуку да напустим човека са којим сам провела толике године. Не чини ме срећном. Његово понашање загорчава мој живот., шапатом нам је говорила мајка.

У нама се накупио страх, не можемо да га се ослободимо. Увек када се појави, отац је започињао свађу. То више није могло да се подноси. Кад је одлазио из куће ми бисмо одахнули. Уживали смо седећи на поду поред топле фуруне, јели скроб из исте посуде. Играли смо се жмурке, прескакали ластиш, радовали се и певали до миле воље.

Оца није било код куће три дана, а онда се касно увече појавио са непознатом женом. Руку под руку, уз пратњу својих рођака, прошли су мимо нас и ушли у другу собу.

Чули су се урлици, сиктање, довикивање које је парало уши. Било је мучно слушати их. Имали су ту слободу и храброст да пролазе кроз нашу собу. Требало је то издржати. Након два дана отац је зазидао врата собе.

Раде је већ одавно предао тужбу суду за развод брака. Мајка Бранка је добила позив од суда у Беранама. Устала је рано, наложила ватру пазећи да нас не пробуди. Кад би се чуло пуцкетање у фуруни, ја бих провирила испод јоргана и осетила топлоту у соби. Она се облачила скоро у мраку, поред слабе светлости свеће. Плакала је. Њену бол једино ће њена деца разумети. Пробудила нас је пољупцима, јер је морала да крене на пут. Аутобус полази у поподневним часовима, па је Бранка користила такси како би стигла на време. Након дуге расправе,  због разлога које је навела, суд је одлучио да јој додели старатељство над децом.

Отишла сам низ ливаду, да сачекам мајку. Нашла сам једно скровиште. Било је то улегнуће од десетак центиметара, пречника од једног метра. Седела сам леђима окренута ка оној страни која је била обрасла голим жбуњем. Поглед ми  је био упрт ка џади, не бих ли мајку угледала. Као девојчица од шест година, била сам радознала. Приметила сам неку играчку у жбуњу. Устала сам да је узмем. Једва сам је извукла. Имала је златан ланчић. Покушавала сам да га скинем, али је било безуспешно. Гледала сам свуда има ли икаквог камена с којим бих га откачила. Тетка Мила, татина сестра ме је тражила. Потрчала је што је брже могла к мени. Узела ми је играчку из руку и отишла ка кући. Остала сам плачући и у сузама сам заспала. Касније сам сазнала да је то италијанска бомба, заостала из Другог светског рата.

Наишао је стриц из риболова, пробудио ме и одвео кући. Милена и Марко су ме грдили зашто сам спавала на влажној земљи. Једино мала сестрица Ана, која је имала две године, пришла ми је и села у крило. Ноћ смо преспавали сами. Мама је тек сутрадан дошла. Није имала превоз. Нисам се осећала најбоље. Болела ме је глава. Мислила сам то ће брзо проћи. Бол није престајао, већ је био знатно јачи. Мама ме је увила у ћебе. Горела сам од температуре. Преко ноћи је нападао снег. Марко и Милена су преко опанака навукли вунене чарапе да се не би случајно поклизали. Ишли су испред нас, правили лопатама пртину све до макве, а онда им је мама рекла да се врате, да чувају Ану. Полако је закорачила на врљику која је била изнад брзог текућег потока који се улива у Тару. Једном руком се придржавала за ограду, а другом ме је чврсто приљубила уз своје тело. Нисам се сећала ничег више. Била сам у коми. После пет дана, кад сам се пробудила, приметила сам да се налазим у болници у Мојковцу. Маму сам видела као кроз маглу. Руком сам покушавала да је разгрнем, али узалуд. Почела сам да плачем. Лекар Герик је објашњавао да сам прележала менингитис. Као последица, остало је оштећење вида. Одвезена сам санитетским колима у болницу у Бијело Поље. Задржана сам у истој месец дана. Потом су ме одвезли у Београд, у клинику Војномедицинске академије. Ту сам остала неколико дана. Покушали су да ми поврате вид, али је било безуспешно. Послали су мојој мами депешу да дође по мене. Лекар јој је објаснио да су се осушили очни нерви и да за то нема лека.

Напустиле смо зграду и закорачиле на тротоар опран кишом. Спустиле смо се до аутобуске станице. Нисмо ни реч проговориле. Све је речено. Запамтила сам све секунде тишине. Аутобусом смо се вратиле из Београда у Мојковац.

Кад је председник општине чуо да смо допутовале дошао је с намером да разговара са мојом мамом у вези школовања.

„Сва деца су у обавези да похађају основну школу. Општина ће сносити за вашу кћерку Ему трошкове. Школа за децу и омладину оштећеног вида налази се у Рисну који је удаљен од Котора седамнаест километара. Лежи на уском обалном појасу, окружен динарским планинама  Глогово брдо, Челац, Соколова греда, Ушаник. Тамо су деца различитог узраста, из разних градова. Научиће Брајеву азбуку тако да ће моћи да пише слова и да чита. Ако желите да знате шта је Брајева азбука... покретом кажипрста читају слова с лева на десно, а пишу покретима са десна на лево.“

Било ми је тешко да се помирим с тим предлогом. Одвајање од мог детета, боравак у интернату без мог присуства. Све ми то тешко пада. После дужег размишљања донела сам одлуку. Ема је напунила осам година, треба да похађа школу. Одвешћу је у Рисан и уписати је. Отац наше деце никада није дао ни динара, а био је у обавези да плаћа алиментацију. Није желео нити је желео да их виђа. Општина је изашла у сусрет и финансирала ми је путне трошкове., сећала се моја мајка Бранка.

По повратку из Рисна почела је да ради у фабрици.  Редовно је стизала на посао, иако је пешачила по неколико километара у једном смеру.

Дуго сам се привикавала на нову средину, простор, нове људе.

Много су ми недостајали мама, брат, сестра, а нарочито, тада већ четворогодишња мезимица Ана. Спавала сам у соби на првом спрату, у којој је је било четрнаест кревета. Мој кревет се налазио испод прозора који је био одшкринут када је температура била изнад 25 степени.  Тада сам први пут осетила мирис мора. Соба до наше била је четворокреветна, за девојке. Из обе собе се излазило на исту пространу терасу с које се пружао прелеп поглед на море. На истом спрату била је велика соба са преко двадесет кревета. У њој су спавали дечаци. У мом разреду било је пет девојчица. Било их је лако упознати. Имали смо најмање три часа дневно. Након ручка време смо користили за одмор у собама. Потом смо ишли на плажу, на купање од сат времена уз присуство учитеља. После смо се враћали у учионицу где се обављао васпитно-образовни рад: израда домаћих задатака, обнављање градива, читање лектире, учење одржавања личне хигијене, купање, пресвлачење, прање зуба, сређивање ормана, намештање кревета... Купање се обављало суботом. Тета Мира нас је поливала загрејаном водом из казана и једну по једну сапуном купала и испирала. Потом је из суседног вешераја доносила одговарајућу одећу. Недељом смо шетали с васпитачима, најчешће до Пераста. Ишли смо на излете бродом. Укрцавање са пристаништа у Рисну, а затим обилазак залива, Пераст, Прчањ, Котор и назад.

С годинама, имала сам све више обавеза у школи. У трећем разреду добили смо нови предмет, Инструменталну музику. Свирала сам тамбуру, мелодику и клавир, док ми је у четвртом разреду придодат још један инструмент, хармоника.

Зимске распусте сам проводила у интернату са још неколико другарица које нису могле да одлазе својим кућама, као и ја, због даљине, великог снега и финансија. За летњи распуст мама је долазила по мене. У родном селу су то били неки сасвим другачији дани. Сунце је другачије грејало, топлије.

У  петом разреду преселили смо се у нову школску зграду, у насељу Забјело у Титограду, данашњој Подгорици. Школа је имала педесет ученика. Поново је уследило прилагођавање на нову средину, простор, наставнике, васпитаче и друго особље. Професор Раденко Бојовић је те године почео да ради. Основао је групу заљубљеника у тамбурашку музику од осам чланова. Мали, али квалитетан оркестар, имао је много наступа широм наше земље. Увесељавали смо госте до касно у ноћ.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: