детаљ слике: КРК Арт

ФАРМЕРИЦЕ, одећа којој се персира

 

Наша породична кућа, зидана од цигле на каменој изби, била је лепа и комотна. То што се налазила близу пијаце не знам да ли је мана или погодност. Вероватно и једно и друго. У то време, пре неколико деценија, мало ко је закључавао врата куће, а камоли врата подрума. То су користили разборити пазарски трговци, па су уз дозволу родитеља остављали у подруму робу уочи пазарног дана. У фебруарској ноћи, када се споро и лагано ближила поноћ, са дубоким снегом који је искрио под залеђеном месечином, спавала је учмала касаба на залеђеним обалама Ибра. Док су испред мајке и оца на тањиру мирисале искрижане жуте јабуке, дигоше ме са књиге с молбом да из подрума донесем дрва за сутрашњу потпалу. Изађох из куће и нађох се у нестварно обасјаном простору. Кад се спустих до подрума, одгурнух незакључана врата и уроних у потпуни мрак. Руку вучем по хладном знојавом каменом зиду, тражећи прекидач. И таман што га дотакох, напипах и људско тело. Склоних руку. Изненађен али не и уплашен, енергичније понових исту радњу. Под слабом светлошћу угледах лопова који се у мраку спремао да мимо мене шмугне непримећен. Шчепах га онако момачки и позвах оца. Ускоро стиже и милиција. Поред отворених картонских кутија стајао је слог тада скупих увозних фармерица, спремних да заврше у власништву лопова. Тренутак уласка у подрум потрефи се баш кад се укрстише наша случајна срећа, која нам сачува образ, и несрећа лопова којег милиција одведе празних руку.

Овај догађај, дубоко урезан у памћење, увек ми је служио као асоцијација на обожаване и једнако оспораване фармерице, које су се појавиле у времену класичне уређености и неочекиване инвентивности, када је случајност била подсвесна намера и полазна тачка неког епохалног открића. Као телесна свакодневна пракса, одевање временом постаје најзначајнији комуникациони вид и ритуал сваког појединца, а фармерице истински револуционарни производ. Мода и њене трансформације постају омиљени феномен социолошких студија. Од своје појаве па до данас, гламур џинса не престаје да суптилно и свеприсутно интригира, забавља и обликује начин на који доживљавамо реалност, али и више од тога. Он је назначио потпуно нову структуру осећања андрогиног света, у којем модерни човек другачије хода и седи. Својом појавом, а многи сматрају да су оне највећи изум у одевању, фармерице су у модни поредак унеле напредак, нови образац понашања, игру тела и духа, преузимајући функцију нове брендиране целине.

У естетски функционалном смислу фармерице нису само престижан социолошки, културолошки и антрополошки феномен, већ и најрепрезентативнији одевни предмет у последњих сто педесет година. Постале су стил живота, бренд и наратив који је преобразио стварност; савршена магија и рођени победник изванредних могућности. Са социокултуролошког аспекта, оне су као велика тема постале заштитни знак лежерног, униформа модерног човека и грађанина света и потрошачке културе и зато намећу нужност интердисциплинарног проучавања. Њихов провокативни феномен не може се сагледати кроз искључиво модну призму, већ као култура одевања у функцији социјалног, економског, интегративног, забавног понашања и као укус одређеног времена. Оне се опиру сваком покушају уклапања у неки чвршћи модни тренд и стил, захтевајући слободу избора тренутка за себе и за своју промоцију.

Као што су све значајније ствари откривене сасвим случајно, тако је и кројач Џејкоб Дејвис сашио 1871. године први пар панталона од најквалитетнијег смеђег грубог платна намењеног за рударске кампове и покриваче за запрежна кола. Са појавом индиго фарбе, смеђа боја је замењена тамноплавом, која је постала заштитни знак фармерица. Производња фармерица је почела 1873. године. Најстарији пар тих панталона назван је „XX”, а сашивен 1879. године . Нешто касније, 1890, рођене су и фармерице „501”, познате као „петсто кец”.  Назив џинс долази од француског Ле блеу де Генес, што у преводу значи „ђеновска плава боја”. Прва линија одеће од џинса за жене „ладy леwис” осмишљена је 1934. године и била је врло слична мушком моделу „501”. Творци нису ни слутили да ће се њихова мисао тако снажно и бесконачно развијати у XX и XXИ веку, да ће променити цели ток модне историје. Уосталом, сваки модни новитет представља сведочанство једног времена и зато су фармерице велика и често обрађивана тема у оквирима теорије моде и друштвене теорије.

Било је само питање када ће ова митологија постати стварност и симбол једне културе, и најславнији производ америчког Запада. Појавиле су се у свој својој величини и значају као најутицајнији комад тканине на свету. Нико није остао равнодушан према планетарној индигоплавој; ни једноставнијих панталона, ни јачег ефекта. Традиционалне вредности које су вековима одвајале мушку од женске моде појавом ове гардеробе сасвим нестају. И жене и мушкарци почели су да уживају у слободи покрета, слободи избора, откривајући форму свог тела, будући да идеја о универзалној моди поништава све дотадашње предрасуде и афирмише индивидуализам испред било каквих подела, а младе генерације постају носиоци таквих промена; ослобођени суда јавности, раде све оно што им се ради, без обзира на то шта ће неко рећи. Све постаје дозвољено и доступно. Што би се рекло, добили су све, а изгубили једну дозу пристојне мере.

Уз популарност холивудских филмова, глумаца и музичара попут Џона Вејна, Гарија Купера, Џејмса Дина, Елвиса Прислија, Марлона Бранда, Џина Отрија, Гарта Брукса и других, фармерице постају прави хит. Некадашњи холивудски гламур, као неухватљива мистериозно узбудљива и често варљива привлачност, обучен у новим панталонама, подстиче машту и подмирује жељу за неуобичајеним и неочекиваним. Свој муњевити успех фармерице не дугују толико дизајну и облику колико материјалу од кога су направљене. Првобитно дизајниране као радне панталоне за трагаче златом, добиле су неодољиву ауру романтике и авантуре. Тако су панталоне које је сашио млади Леви постале део нашег живота. Касније, још већој популарности џинса доприносе рок музичари и хипи покрет, чији су припадници углавном носили фармерице, које су постале синоним младалачког бунта против многих предрасуда и класичних норми друштвеног понашања модног естаблишмента. Током те деценије, фармерке су постале униформа отуђене омладине широм света, тако да је негде остало духовито записано да су на познатом рок фестивалу Вудсток (1969), у полумилионском аудиторијуму, једина алтернатива онима који су носили џинс били појединци који нису носили ништа.

Почетком шездесетих година прошлог века и наши тинејџери постају опседнути фармерицама, које је било тешко набавити. Помама и грозница како их набавити постаје ствар модне идеологије, а не технологије, и својеврсни устанак против доминантних друштвених норми, захтева и ограничења.

Само ко је у то време путовао у иностранство имао је шансу да купи оригиналне „лее”. Касније су се појавиле и „роy роџерс”, „супер рифле”, „леwи страус”, наравно, све у италијанским верзијама. Трст, односно чувена трговачка улица Пиазза дел Понтероссо, остаће упамћен у колективној меморији старе Југославије по шопингу и куповини најновијих модела фармерица, ципела и друге гардеробе. Уз „лее”, „супер рифле” и „леwис” ишле су патике „адидас” и Џони Штулић, Тина Тарнер, Ерик Клептон, Дадо Топић, Азра, и све без расне, верске, етничке поделе и уз осећање задовољства због припадности планетарној култури. Нешто касније, фармерице су се могле набавити и у чувеном комисиону. Све те приче о одласку преко границе како би се секуларно ходочасно набавио пар најобичнијих фармерки и добре ципеле, данас се чине као нека фикција.

Ко је у то време имао фармерице, његов је био цео свет; било је пара, али не и фармерица. Будући да су само ретки имали фармерице, оне су се позајмљивале пријатељима и другарима. Први састанак са девојком увек је био најважнији и тада су се највише позајмљивале. Због таквог тренда наметао се закључак да је тада у нашим варошима и градовима било више момака у фармеркама него самих фармерки. Од све гардеробе коју су наше мајке прале, једино се оне нису сушиле у дворишту, већ у стану, на тераси или у кући. Доста касније, 1983. године, Вартекс из Вараждина склапа уговор са компанијом Леwи Страусс & цо из Сан Франциска о производњи популарних „левиски”. Била је то прва фабрика џинса у Југославији.

Корзо је, у то време, за све младе био престижан друштвени форум где се нарушавао постојећи модни поредак крпицама набављеним у Трсту; девојке и младиће красиле су тоалете примерене европским метрополама. Иако је Италија у то време била скупа, наше девојке осенчене чулности показивале су у фармерицама своје тело као да су изашле из радионица чувених ренесансних вајарских и сликарских мајстора. Исте те фармерице сутра су шетале њихове сестре или пријатељице. На тој сцени свако је имао своју тајну мисао и мисију, своју муку и бајку, своје снове и љубави, али сви су били срећни што могу показати свој најновији комад фармерица. Тада је важио имиџ излизаних панталона, због чега су старе фармерице биле на цени као и нове. Биле су широке, звонасте, уске у струку, везене, украшене необичним металним детаљима.

Појавом фармерица мода губи локални, а све више добија глобални карактер. Принцип слободе тријумфује и све постаје дозвољено и спојиво уз нове комбинације и неуобичајене начине испољавања индивидуалитета. Џинс се временом претворио у своју противречност – неудобан калуп успешним кројем – по систему овде стисни, онде смањи, обликује несавршено тело. У таквом модном поретку вредности, фармерице, које су биле чедне и нису личиле ни по чему на ове данашње, као да су искочиле и искорачиле из темеља свог времена, не питајући колико ће такав наратив преобразити стварност. У непосустајућим покушајима, оне су препознале свој свет и наслутиле своју меру, мењајући свест људи и њихов однос према моди. Па ипак, наша традиционална свест није их прихватила. Захтеви колектива према својим члановима, изражени предрасудама и представама о томе како треба да изгледају и како да се одевају  били су непремостива препрека новом модном стилу. Највећи отпор пружиле су школе, које нису дозвољавале својим ученицима да прате наставу у фармеркама. У кодексу облачења слично су се понашале и друге државне институције: факултети, судови, позоришта, велике компаније, банке, а непристојно је било у њима бити на свадби, сахрани, у верским објектима.  Због фармерица се добијао укор пред искључење из школе или јединица из владања на крају школске године. Била је то једна од првих демонстрација укидања табуа на значајним местима и битним друштвеним догађањима. Критичаре је збуњивала чињеница да се фармерице индивидуално различито доживљавају: за једне то је био симбол капитализма и обесне империјалистичке омладине, а за друге некултура и непристојна простота. Све је то личило на непристојно супротстављање постојећем модном тренутку, са подсмехом здравом разуму и схватању о томе да ли фармерице приличе урбаном младом човеку.

Да нисмо били изузетак, говори чињеница да фармерице и у светским релацијама, како раније тако и сада, подједнако изазивају презир и обожавање, обзиром на строга правила прикладног одевања, која се пре или касније претварају у бесмислену догму. Џејмс Браун, једна од најутицајнијих личности у музици, одбијао је да прими људе који су носили фармерице; амерички председник Џорж Буш Старији забранио је сваки улазак у Овалну собу Беле куће у фармерицама; утицајни новинар Џорж Вил изјавио је да су фармерке инфантилна униформа нације; Ив Сен Лоран је жалио што их није измислио. Дакако, џинс је, у то време, представљао друштвени став и лични израз као симбол субверзивне енергије, због чега у условима збрке у читавом вредносном систему, а поготово класних, расних и старосних разлика, није лако изградити професионални и лични идентитет. Немогуће је носити одећу, а да се преко ње не преносе друштвене поруке, тврди Дезмонд Морис, чувени психолог и публициста.

Са култним обележјем неформалног стила и увек у моди, фармерице су свој облик и боје мењале и прилагођавале времену, жељама и захтевима потрошача, уз иновативне и интригантне трендове неспојивих модела.  Својом појавом оне бришу све постојеће границе: времена, простора, обичаја, лавирајући између личног и општег, традиционалног и модерног, руралног и урбаног, локалног и универзалног, секуларног и религиозног, између мита и истине, сна и јаве, узбуђења и заноса. Као универзални знак распознавања новог времена и изазов духовној уштогљености, оне постају нова модна религија ослобађања ускогрудне конзервативности и обичаја и покоравања правилима моде.  Поседују потенцијал, топлину и раскош непролазне отмености, са којом никада не можемо да погрешимо. Говоре језиком побуњене индивидуалности. Независно од свих промена које су претрпеле, фармерице су се показале изузетно верним себи: фасцинирају својом лаком и магичном једноставношћу, којом очаравају људе, разигране, необичне, софистициране, тајновите, дискретне. За многе нису ништа друго до одећа за свакодневну употребу будући да имају култни статус у модерном дизајну и тиме превазилазе своју употребну вредност.

Ове панталоне, чији заштитни знак је комотност, имале су далекосежан утицај на културу одевања и на културу моде уопште. Осамдесетих година прошлог века постају високомодна роба са етикетама дизајнера светског угледа и синоним лежерности, амбициозности, достојанства, харизме, изазовности, ненаметљивости, неоптерећености, неусиљености, одмерености, привлачности, префињености, самоуверености, скромности, углађености, уредности, заносности, живахности. У времену ужурбане савремености, људи у овом необично моћном и мистериозно привлачном комаду одеће добијају могућност да контролишу своје време и свој живот на послу, у кафани, у учионици, на улици, у чекаоници, у јавном превозу, у амфитеатру, ординацији, библиотеци, у позоришту, на гламурозном пријему.

Вечној љубави жене и ципела придружиле су се и фармерице. Некада је било незамисливо да даме носе панталоне, а данас оне облаче фармерице за вечерње изласке и свечане прилике. Оне су помириле савремено и традиционално на начин који су жене оберучке прихватиле. Оног момента када је легендарна Коко Шанел прва обукла жену у панталоне, почиње љубав између зенског тела и џинса.  Од тада је прошао читав век, а данас се гардероба дама које држе до стила не може замислити без овог комада одеће. Могућности комбиновања постају неограничене: слажу се уз салонке, патике, дукс, памучну мајицу или свилену кошуљу, блејзер. Оне женама дају слободу, самосвојност, отменост, достојанство, еманципованост, сигурност, смисао, раскош, лепоту. Ништа тако добро не декорише и не прати струк и тело жене као фармерице. Кад год затреба, оне су ту да се уколопе у савршен стајлинг; на сваки изазов знају показати колико је жена дама а колико жена, манифестујући унутрашњу енергију и лепоту. Не морају изгледати гламурозно, али могу бити врло интригантне, мешајући снобизам са једноставношћу и елеганцијом. Оне на жени не траже да буду запамћене, већ да буду запажене, да својом ноншаланцијом изразе сав сексепил, телесност, путену чулност, да покрију многе недостатке и нагласе женске адуте и атрибуте: Све се оцртава на позадини мита и уздаха, шеретски би коментарисао Ниче. 

Тек у дослуху с фармерицама жене постају свесне свог преображаја, осим онога што јесу и што изгледа да јесу. Оне себе проналазе, најбоље виде, упознају и сазнају док су у фармерицама, иако оне знају дати лажну илузију. С њима деле голу истину: кључ дугих ногу, суженог струка и добро обликоване и подигнуте задњице код многих девојака и жена лежи у правом избору фармерица, зато оне и спадају у најзахтевније одевне предмете за куповину јер ваља обратити пажњу на многе ситнице које треба избећи како би добро пратиле струк и тело.  Фармерице су ревери женске осећајности; са  њима свака дама може бити различита особа у различитим околностима -  увећати симпатије и разумевање, у другом случају презир и подсмех за одређени укус односно неукус. Неким женама у шездесетим годинама фармерице боље стоје него младим дамама јер су прилагодљиве недостацима којима жене подлежу током старења. Многе највеће светске иконе стила препоручују да свака модерна жена у свом орману треба да има један пар фармерица и, по могућности, да то буду беле, јер иду уз све у свакој сезони.

Фармерице су метафора људске потраге, младости, сумње, незадовољства собом и својим ограничењима, парадигма немира, посебности, постојаности, свестраности, бунта, изгубљених генерација. Некад симбол сиромашне радничке класе, данас обележје луксуза и богатства. Оне су створиле своје време и постале метафора наше реалности у којој су тајанственост и радозналост израз савременог тренутка. Имају дубоко етичку и естетску димензију. Постале су предмет обожавања којем се персира, иако временом све мање зраче статусом, а све више симболом шика, младости, културе, интелекта и модерне екстраваганције. Могу да уђу у дуел са сваким одевним предметом. Па ипак, оне више нису метафора идентитета јер их свако има и носи. У жудњи за смислом и с тежњом да се афирмише сопствени идентитет, фармерице дозвољавају да се појединац кроз креативан начин избори с разним ограничењима и са истином. У сиромаштву оне имају етичку димензију јер скривају велике социјалне разлике, али и комплекс инфериорности. Увођењем фармерица у свакодневицу брише се ми и ви, а уводи се ти и ја. Фармерице су чињеница и унутар књижевне и уметничке стварности.  У последње време модни креатори све више узимају разне детаље из уметности (шаре ћилима, неке уметничке слике), чиме се подиже ниво схватања овог одевног предмета.

Оне су мала мистерија са пуно тајни, асоцијација; ћутљиве, одане, отмене, имају своје снове, радости и поразе. Њихова беспрекорна веза са женским телом увек нас фасцинира и свакодневно чека иза неког угла. Фармерице чине тело прихватљивим, пожељним, интригантним у свим друштвеним ситуацијама или културним конвенцијама. У времену препуном модних стилова, права дама зна како се носи џинс. Обдарене да изазивају и маме мушка усхићења, преко фармерица даме ослобађају прикривено, затајено, потиснуто па и енергију истине, изливајући се из сопственог бића у стварност. Тело се препусти фармеркама, добијајући израз и смисао, осећање и уживање.  У ери минимализма у одевању, оне се као светковина  у тродимензионалној форми и физиономији стапају са кожом и телом и прилагођавају најзахтевнијим женским покретима. Кад се успостави права веза и комуникација између фармерица и тела, онда се разоткрива женска лепота и богатство изукрштаних аналогија и дејство целине. Не морате бити супермодел да бисте изгледали лежерно и ноншалантно, јер се добрим избором и природним покретима постиже пожељан и сексепилан изглед. Па ипак имају и једну фалинку: ако се укаже шанса за брз и изненадан секс, тешко и дуго се скидају.

Алхемија између жене и фармерица, тај узбудљив и искрен однос пун љубави, та фатална привлачност и метафизичка емоција, која датира од почетка њихове романсе, увек је била блиска, нераскидива, нежна, искрена, нетипична, рекао бих и харизматична. Кад су тужне, очајне, одушевљене или заљубљене, женском царству се приклоне фармерице. Док су у њима, жене су у сукобу између жеља и моћи, разума и осећања, илузије и реалности. Понекад им фармерице омогуће да разреше противречност сопственог бића или конфликт сопственог мишљења.  Фармерицама су тело и душа, постојање и осећање, израз и смисао уједињени и неодољиви. Можете их окупати, намирисати, можете их научити разним триковима и вештинама. Осмишљене су да трају и да буду издржљиве. Носи их и господа која има милионе, а купује најјефтиније луксузне моделе.

Из сезоне у сезону поцепане фармерице су освајале своје конзументе, а данас су популарне блатњаве и поцепане до неукуса.  Ове панталоне највише носе богати људе који ништа у животу нису радили. Многи сматрају да је манир откаченијих модела наша слика и (не)прилика и да све мање открива укус, а више простоту. Можда је то само пролазна масовност. Па ипак, у томе има доста маниризма, односно извештачености, неприродности, усиљености.  Рецимо и то да већина Американаца не пегла фармерице, носе их згужване, са рупама. Између пропуштених прилика и изазова урбане усамљености, структура јавног живота постала је театрална: треба се показати, интригирати, па и скандализовати. Фармерице које на поцепаним отворима вуку погледе на облине бутина промениле су женски ход таман толико колико се мења њихова форма, дизајн и облик. У име нове и аутентичне женствености, модни креатори су у израду фармерица увели и елементе радничке, просте, мушке одеће. Започела је аскетска и елегантна ера, феминистичка или женствена, висока или улична, пролетерска или гламурозна. И такве фармерице, не знајући шта их је снашло, постају немуште, ћутљиве, послушне, без гласа и покрета. Дакако, не треба изгубити из вида ни чињеницу да фармерице рачунају на време, на трајност и јединственост, због чега се непрестано обнављају, иновирају и преображавају.

Све донедавно мушка мода је била једноставна, чак и досадна у поређењу са женском, јер су класични модели били основ њиховог одевања. Међутим, последњих деценија настале су промене и тренд је кренуо у феминизираном смеру, а све захваљујући познатим светским дизајнерима, који су и сами феминизирани. Један чувени модни дизајнер каже: Тамо где остале разлике нестају, зашто би још била пресудна разлика међу половима? Фармерице које се данас носе толико су неприродно уске и неприкладне мушкости и физиономији мушког тела, без снаге, моћи, мужевности и доминације мушке фигуре. 

Фармерице су подложне сталном утицају моде и без функционалног и естетског побољшања. Поред елегантних, лежерних, пословних, постоје кратке, широке, плитке, дугачке, уске, везене, шарене, дубоке, цветне, врећасте, поцепане, накићене, обојене, украшене, закрпљене, блатне, лепе, ружне, чипкасте, лоше, укусне, звонарице... у свим могућим верзијама, облицима: фармерице страха, дилеме, неизвесности, очаја, радости, весеља, раскоши, па симетрично и асиметрично, исцепане, са уврнутим ногавицама, са високим струком, са равним кројем. „Само опуштено“, понављају данашњи клинци своју животну филозофију. У ствари, какве год нам затребају, оне су ту да се уклопе у жељени стајлинг. Био чупав, мусав, клемпав, тужан и несрећан, богат и познат, са фармерицама човек дели многе тајне: знају што нико други не зна и са много радости и насладе уживају у томе.

Фармерице имају и своје скривено лице: памте сурове истине, носе дубоко потиснуте патње и тајне, подсећају на сумануте намере и немире, откопчавају душу и срце, скривају стварност и снове, поседују маску друштвене позе, пуне су индивидуалног присуства и карактера, скривају отмену дозу илузија и фантазија. Оне су својеврсно огледало наше стварности, реалности и аутентичне индивидуалности: од различитости ка сличности, од себе ка другоме, од издвојености ка целини; успостављају равнотежу са човеком и светом. У њима младост и старост, снага и нежност, раскош и скромност изгледају као опасна снага и мистерија сачињена од неочекиваних асоцијација и сеновитих призора. Оне покрећу притајену унутрашњу човекову подсвест и интиму. Фармерице су наше упориште; оне могу бити застрашујуће дискретне, поверљиве, ћутљиве, одане. Имају сопствене снове, потресе, своју осаму, беспомоћност, страх, сопствене ране, радости и омразе. На њима се често одвија мимоход времена и емоција, шапутања и ћутања, суза и уздаха.

Фармерице су велика тема дизајна по питању естетике, квалитета, удобности, функционалности, моде, цене. Са њима можете радити шта вам је драго: гужвати, пеглати, скраћивати, бојити, цепати, без обзира на то да ли су потпуно избледеле, згужване, скоро у целости поцепане. Оне су некоме мерак и драгоценост, другима заштита – постале су есенција модерног дизајна, његова суштина и смисао.  На њима се могу кршити сви табуи, забране, конвенције. Колико само успомена чувају! Оне су увек, кроз невербални језик артикулисан унутар система традиционалног костима као друштвеног феномена, имале комуникацијску улогу, маску друштвене позе. Немогуће је носити одећу, а да се преко ње не преносе друштвене поруке, тврди Дезмонд Морис, познати публициста широког спектра занимања. Фармерице, које прекривају тело, невербално комуницирају са околином у виду визуелних кодова и перцепције.

Као творевина популарнокултурног тренда, између високе и ниске културе у околностима агресивног конзумеризма и бескрајне опседнутости селебрити културом, психолози, социолози, културолози и цели низ других струка не могу објаснити психологију купаца овог романескног комада одеће. Иако су несумњиво постале више од материјалног предмета масовне културе, моћније и од саме моде, оне су друштвени феномен и сведочанство времена у којем живимо.  Данас у фармерицама можеш да се родиш, да растеш, да уживаш, да упознаш себе, да мерачиш, да учиниш многа добра и зла, да постанеш познат, да изгубиш све, да другима узмеш срце и душу, да изгубиш себе, да остариш, да умреш. Мода јако забавна, захтевна и провокативна, и кад год се појави дилема узалудности трошења времена и недоумица око избора гардеробе, фармерице су ту да све то скрате, пониште и убрзају. Један пар фармерица може заменити велики број сукњи, хаљина. Оне су одбрана од сиромаштва, штит од популарности, лошег укуса; бришу многе стереотипе о начину облачења на венчањима, свадбама, гламурозним пријемима, у позоришту, па чак и у црквама. Оне су данас нешто обично, подразумевајуће, неважно, што и јесте снага и магија фармерица.

Творцима и ауторима џинса треба исказати дубоко поштовање и истинско дивљење због тога. Снага фармерица није снага преврата, револуције, већ трајна провокација и изазов за оне који такав тренд форсирају зарад своје и туђе отмене раскоши и комоције.

Фармерице су мењале људе, они су им остављали свој печат; оне су оно што је човек изабрао, или су оне изабрале човека. Монументалност феномена фармерица, којима је човек даривао вечну младост, може бити једна велика цивилизацијска тајна са збиром неслућених могућности, јер имају потенцијал да крену даље, занемарујући и прошлост и садашњост. Фармерице нам пружају неорочену илузију да иза стварности у којој живимо тражимо неку другу, комфорнију и бољу, према којој се меримо и прилагођавамо. Било како, фармерице чине живот лепим, пристојним, комотним и узбудљивим. Немају богату прошлост, али имају обећавајућу будућност.

У моди је одавно све виђено и превазиђено, али је џинс вечан.

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: