ВИДЕО САМ ИНДИЈУ

 

Др Симо Јелача

Био је месец јануар, са доста снега и прилично хладно, док смо зимовали у Бовцу на Канину у Словенији. По повратку у Нови Сад, у Агроиндустрији, где сам радио, дочекао ме је налог да већ сутрадан морам путовати у Индију. Супрузи Боси сам телефонирао да ми пакује одећу, док сам  припремао пројектну документацију. Авио-карту су ми обезбедили у фирми, прво сам морао ићи у Београд на Медицински факултет да бих примио вакцине против маларије и амбасаду Индије да добијем визу, све у једном дану пре полетања авиона. Рекли су ми да се регуларно вакцина прима у три дозе током три дана, али како сам ја имао авио-карту за исти дан, дали су ми ''коктел'', све одједном. Морао сам само чекати један сат ради провере да нећу имати реакцију. Визу сам добио одмах, готово са врата. Након тога одјурио сам на аеродром Сурчин и укрцао се у авион за Франкфурт, одакле сам имао лет за Њу Делхи. У Франкфурту је те вечери температура била  -25°С.

Када сам стигао у Њу Делхи, било је око 2 сата ујутру, чекао ме је Нуне Бурзевски, представник ''Технометал Македонија'', са уговореним знаком распознавања. Одвео ме је у свој стан на спавање, где сам упознао његову супругу Љиљу, специјалисту за тропску медицину, и синове, дечаке, Ванчу и Мишу. Нуне је био син Ванча Бурзевски, првог послератног председника македонске владе и касније југословенског амбасадора у Лусаки.

Сутрадан ме је Нуне сместио у хотел Интерконтинентал, а затим смо заједно имали пријем код председника компаније TATA, која је обједињавала конзорцијум индијских челичана, извођача капиталних пројеката. Компанија ТАТА такође је власник авио-компаније Ер Индија. Сврха моје посете Индији била је учлањивање Агроиндустрије у конзорцијум за изградњу силоса за жито у Индији. Председнику компаније TАТА изложио сам профил Агроиндустрије и изведене објекте у свету, на основу чега је постигнут договор да Агроиндустрија, у случају добијања послова на тендеру, буде носилац технологије, а ТАТА извођач грађевинских радова. Председник TАТА фирме, млад човек веома лепог изгледа и импозантне фигуре, са турбаном на глави, предао нас је после договора своме техничком директору, са којим смо детаљније разговарали о свим нашим активностима и патентним решењима у домену силоске технологије. Он нас је водио на ручак, а за кратко и у приватну посету својој кући. Одавао је утисак веома пословног човека интернационалног искуства. Још истога дана Нуне ме је одвео у посету локалне опсерваторије, у којој су се индијски научници у стара времена оријентисали према звездама.

У непосредној близини главне канцеларије фирме TАТА неописива гужва многобројног света, пролазника и сервисних услуга. Бербери обављају своје услуге испод дрвећа, са огледалом окаченим на дрво. Други продају одевне текстилне предмете на провизорним тезгама, док велика већина гласно нуди прехрамбене производе. Ту се повремено нађе и по нека крава ''луталица'', коју овде сматрају ''светом кравом'' и сви јој се склањају. Чак се и целокупни саобраћај зауставља да крава лагано пређе улицу. А већина превозних услуга обавља се у рикшама. Њихову брзину кретања диктира онај ко се вози.

Уговорена нам је и посета код министра пољопривреде федералне владе Индије. Моја је част била да седим непосредно поред министра, на подераном седишту столице од бамбуса.

Једнога дана Нуне ме је одвео до стуба Кјутб Минар, направљен од нерђајућег челика, који треба обухватити са леђне стране, па ко то успе биће посебно срећан. Свакако, готово ником то не успева. Посетили смо и Врата Индије, као и локалну тврђаву, те споменике Махатма Гандиа и Џавахарлала Нехруа. Свратили смо и у кућу Нехруа и Индире Ганди. Нехруа и Индиру сам иначе лично видео, са Титом и Јованком на трибини партизановог стадиона, приликом њихове званичне посете Југославији, којом приликом сам ја био учесник слета у њихову част.

Једне прилике возио ме је таксиста, а како је саобраћај левом страном, стане возач испред семафора, када ми просјак покуша угурати руке у ауто отворених прозора, са којих му је формално од лепре отпадало месо. Ја сам вриснуо од страха, а возач ми је сталожено рече: -''Не дајте му ништа, Индију не можете спасити''. 

Њу Делхи ми је оставио први утисак да је доста прљав град и свакако са премного становника. Домаћини су нам рекли да током месеца априла падају монсунске кише, у огромном количинама, да формално спирају све прљавштине, у којима се повремено могу видети и лешеви животиња, па чак и људски.

Индија је током моје посете, 1978. године, имала 635 милиона становника. Толико је писало у званичним информацијама. А данас стигли су Кину, удвостручили се бројчано.

Нунетов возач ме је за викенд возио у Агру да посетим Tаџ Махал, удаљен око 220 километара од Њу Делхиа. Љиља ми је спаковала сендвич, а за шофера јабуку. У успутне ресторане нисам се усудио да свраћам, изгледали су ми сувише прљави. А Tаџ Махал, споменик љубави владара Шаха Jaхан својој жени Mумтаз је феноменалан споменик, препун безброј драгог камења свих боја и величина, уклесаних у зидовима и саркофазима. Туристима се дозвољава да разгледају детаље споменика колико год дуго желе и да фотографишу све што им је драго.

Службено смо имали посету граду Чандигар на северу недалеко од Хималаја. То је град који је пројектовао Корбизiје,савремен у његово време, претежно од бетонских блокова, али без икаквог зеленила између зграда, због чега делује аветињски. У Чандигару смо имали посете у два министарства. У згради једнога од њих незапослени људи ложили су ватру на бетонском ходнику, па смо ми, приметивши огроман дим, помислили да је зграда у пожару. Испред зграде тог министарства провозао сам се у рикши, тек за успомену и платио уредно возачу рикше. На повратку из Чандигара навратили смо у једну челичану, негде после поноћи, када смо сви били поспани па нас процес производње није ни интересовао. Запамтио сам да су радници имали на себи огрнуту ћебад, која им служе уместо одеће, а ноћу као покривач. За дивно чудо нису им спадала са рамена док су се вешто окретали око кокила које су прихватали и преносили.  

За Бомбај смо летели Aирбасом 300 компаније Ер Индија, где нас је прво примио представник Привредне коморе Југославије, један Словенац, и одвео нас код себе на 25 спрат. Како је у то време у Бомбају било веома топло, +28°С, одвео нас је одмах на базен, са кога смо са уживањем имали диван поглед на непрегледни Индијски океан. Из његовога стана посматрали смо и поступак сахране индијских Јевреја, који су умрлога изложили кондорима да га током пола сата поједу, након чега су они сакупили кости и однели их у капелу. У Бомбају домаћини су нам били двојица инжењера фирме TАТА, од којих је један спавао са нама у кући чувеног филозофа Махатме Гандија. 

У Бомбају сам имао пријатан сусрет испред хотела Шератон. Ту испред хотела окупила се група грађана, а ми нисмо знали због чега. Не питајући никога, ми улазимо у хотел и ја отварам врата, задржим их госту који је управо излазио из хотела и поздравим га са наклоном. Он ми пружи руку и рече да је он председник Ирске. На то се ја окренух својим колегама и упитах их: - Видите ли ко мене поздравља?

У Бомбају сам доживео и готово непријатност, која ме је могла скупо коштати. Када нам је такси стао испред семафора, а ја седео сасвим на левој страни задњег седишта, опет са отвореним прозором због врућине, жена пролазник покушала је да ми угура своју бебу у крило. Једва сам је успео спречити затварајући прозор, а рекли су ми домаћини да то раде мајке које имају више деце па жртвују једно да би од алиментације, добијене судски, прехрањивали остале. Домаћини су нам испричали да је амерички амбасадор у Бомбају погазио једно дете својим колима, а пошто је он знао за закон Индије по коме ће он бити свакако осуђен да доживотно плаћа алиментацију, он је одмах продужио на аеродром, оставио ауто и укрцао се у први авион који је летео било где, пре него је полиција стигла на увиђај.

Сазнали смо, такође, да у Бомбају, где хиљаде радника раде у фабрикама TАТА, обезбеђују топле оброке од својих кућа у шифрованим конзервама које се достављају свакоме тачно на време. Сигурно је да такав систем код нас не би никада прорадио.

У Бомбају, испред хотела Tаџ Махал, у коме смо ручали, посматрали смо острво Eлефантина, које гледано из ваздуха има облик слона, по чему је добило име, а о коме је писао Швајцарац Eрих фон Деникен.

Вративши се у Њу Делхи, примио нас је тадашњи југословенски амбасадор, чија је дужност била да зна ко и због чега пословно посећује Индију, а за случај добијања послова они су ту да се нађу у помоћи првенствено по питањима локалног законодавства и привредних прописа. 

По повратку из Индије стављен сам у карантин због провере на маларију, али све је протекло добро, без икаквих симптома.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: