ДОБОШАРИ, аутентични сведоци свог времена

 

Живимо у дигиталном и интерактивном свету где се информације широм планете крећу брзином светлости. У таквом систему глобалног села и универзалног склада, где се милиони порука шаљу и отварају једним кликом, савремени човек се налази у искушењима како сачувати себе и личну слободу. Од стиска руке, димних и светлосних сигнала, добошара, аналогне мреже, дигиталне мобилне телефоније, преко интернет конекције до мултигигабит брзине, техника је достигла такву тачку у свом развитку да се њена трансформација дешава готово без пресудне људске интервенције.  Досадашња линеарна јасноћа аналогних технолошких матрица уступа место тренутне људске свеприсутности у јединственом и свеобухватном електронском пољу. Дигиталне технологије постају кључна компонента свеукупног друштвеног живота. Ново техно-когнитивно доба отвара пут за безброј иновативних производа и апликација што ће изменити свакодневни живот на планети до граница научне фантастике.

У тако брзом и агресивном развоју човек живи без довољно времена, блискости, емоција и свакојаке комоције. Без намере и жеље да поредим предности и недостатке прошлог и садашњег времена и да дајем етичке и естетске судове о томе, сем чињенице да сам и сâм део ове техничке цивилизације и да је њена историја и моја властита, морам признати да сам принуђен да скоро свакодневно будем радознао за све што се дешава око мене. Код оваквог технолошкоиновативног развоја радозналост помаже да нешто научимо, да нечим овладамо, да не заостанемо, да не „застаримо”. Начини комуникације између људи масовно се мењају стварајући нове рутине, нова правила и нове путеве кроз поља неизвесности. Руковањем паметним телефонима и компјутерским програмима живот постаје мање компликован, али и мање досадан, дочим  ми старији покрај миленијалаца постајемо из дана у дан све млађи. Тежња да се завири у непознато, да се открије неки нови смисао, пружа нам садржајнији, лакши и квалитетнији живот. Та неутажива људска радозналост преиспитивања сопствених могућности постаје битан састојак животног полета, елана и животне енергије. Ајнштајн је за себе рекао: „Дебелокожац сам као магаре, али радознао као јаре.” Промена ритма свакодневног корака мера је човековог психо-физичког здравља и покушај преиспитивања сопствених граница. Уосталом, није случајно настала изрека: Радозналост је убила мачку.

Из ове актуелне димензије личне и колективне перцепције радозналости изместићу ову драгоцену људску склоност према једном архетипизованом обичају, правећи тако својеврсну спону са оновременим судбинама наших предака, јединствене и непоновљиве друштвене драматике. Људска радозналост има своју дубоку симболичку и метафоричку асоцијацију на феномен добошара. Ова тема има потенцијал једнак многим другим причама које чекају да буду испричане једноставно и с емоцијом.

Потреба за преносом порука, информација, између просторно удаљених људи стара је колико и они сами. Мотиви за пренос информација могу бити врло различити: сроднички, пријатељски, економски, културни, политички. Поруке могу бити и индивидуалне и јавне, дискретне, односно колективне. Развојем друштва и убрзањем темпа живота контакти постају интензивнији, бројнији и благовременији. Бројност порука односно информација које треба разменити увећава се, а брзина преношења се повећава. Појавом државе, размена информација постаје нужност и неопходност. Друштвени услови живота и интеракција појединца и државних институција услов су за ефикасније функционисање државе, али и за измирење обавеза које има сваки грађанин. Породици која не користи благодет електричне енергије, или не поседује имовину, није потребна никаква информација, дочим у обрнутом случају јесте. Дакако, свака информација има своју актуелност, односно валидност, само је пожељно да буде уручена на време.

Трагиком свог постојања као ограничени капацитет људског ресурса и универзални институционални и културолошки феномен који има богату и дугу митску и стварну историју, добошар се јавља у времену када су информације путовале данима, па и месецима, преношене од уста до уста.  У потпуно другачијем амбијенту, незамисливом данашњим генерацијама, без путева, аутомобила, телефона, радија и телевизије, интернета, наши преци су међусобно комуницирали и живели лицем одговорног живота и људског поноса. И, у таквим условима, свака вест је била драгоцена, поготово ако су биле важне и радосне. Временом, тај ритуал постаје навика и мења се у складу с развојем технолошких достигнућа и животних околности. Људи су за добошара, телала или гласника, како год га звали, знали пре него што су му дали име. Који су то догађаји утицали на то да добошар израсте у културолошки одговорну форму, која се уз обичајне и друге ситне разлике примењивала код многих народа на планети? То су, пре свега војне, породичне и државне потребе.

Етимолошко порекло речи добошар налазимо у мађарској именици добош, или бубањ, које се често користе као синоними. Дуго се на нашим просторимаа користила и реч телал. Та реч је код нас дошла из турског језика са значењем гласник, објављивач. Корене ове речи налазимо у арапском појму далал, што значи ширење гласина, препричавање. Телали су за своје објаве користили већи бубањ, који и данас служи у оним срединама које баштине овај вид архаичне и романтичне спознаје у време верских празника. Овај феномен се појавио као егзистенцијална потреба у војсци и у војничким ритуалима. Оног момента када је ушао као инструмент у војне оркестре, бубањ бива издвојен за најаву одређених ритуала и потреба и постаје пратилац војног мозаика, ритма и живота. У средишту ове приповести која враћа достојанство причи и причању, са дубоким разумевањем времена у којем је егзистирала, постаје стожерни информативни обаразац једне посебне и елабориране војне, а касније цивилне конвенције, са јасним правилима и тврдим принципима.

Из касарне и ратних попришта добошар се преселио у средину у којој је дочекао дубоку старост. Уочавајући његове вредности и врлине, почетком осамнаестог века појединци, а потом и државне институције, омогућавају да добошари постану део свакодневице обичног човека у свакој насељеној средини. У својој појавности постају аутентични и посебни, таман онолико колико су и људски карактери различити. У условима неписмености и велике удаљености сеоских насеобина од центара моћи и власти, добошар је нашао своју функцију, свој смисао и улогу, своју драж и лепоту. Виталне енергије, господске лежерности са техником фокусиране нарације, дефанзивним шармом, где је доминирао дух отворене, комотне, изазовне и проницљиве импровизације, изазива од почетка позорност свих генерација и слојева друштва. Управо у оваквој поставци која признаје ту незаобилазну компоненту, крила се сва снага, дух и шарм добошарске службе.

Као основна спона, конекција и комуникатор између власти и народа, добошари постају општински службеници са сталном платом. Да би неко обављао тај посао, пожељно је да буде писмен, да има изражајан глас, чисту и јасну дикцију, да добро памти објаву и да буде комуникативан, духовит, сналажљив, отмен. Поред тога, добошар треба да буде добар психолог, мудрац, познавалац природе и менталитета сваке средине у којој се појављује.  Једном речју, своје навике и карактер треба претворити у свакодневне обавезе. По потреби говорили су језик средине у коју су одлазили. Па ипак, све те врлине нису биле довољан разлог да тај посао буде и адекватно верификован: у хијерархији општинских, градских и среских власти добошар је био један од најниже рангираних и најмање плаћених службеника.

Сваки добошар имао је свој реон који треба обићи и места на којима саопштава вести.  Били су униформисани, са окаченим добошом на раменима, који има карактеристичан, снажан, оштар и кратак звук. Најбржи и најпродорнији, са својом аутентичном појавом, имао је устаљени ритуал, попут религиозног обреда: дошавши на „своје место”, ударио би неколико пута у добош и сачекао да се окупе мештани. Број окупљених је зависио од важности информације. Потом би, уз обавезно: Чујте и почујте, даје се (грађанству) на знање (пажња, пажња; сваком се јавља; сваком газди даје се на знање), гласно и јасно, напамет изустио објаву или је прочитао.  Дуже објаве су се читале и по потреби понављале док свако не би разумео смисао. После објаве лупио би још трипут удараљком у добош и завршио са – јављено. Сваки од њих поседовао је написан материјал који је служио као подсетник и сведочанство за радознале и неповерљиве грађане. Ако објава није била обавезујућа, била је зачињена неком шеретском досетком.  Очекивано, све то није могло функционисати без учешћа деце. Зато не треба да чуди што су деца била најчешћи весници порука, понекад и власници лепих муштулука. Дечје присуство доприносило је атмосфери и утицало на објаве какве год биле: На точку лагано се вози добошар, за њим трчкарамо ми, боса дјеца, да чујемо новости и да ли је вашар, као сваке године, на истог свеца. Мали добош на свој трбух намиче и снажно добује, згужвани папир вади и тешко сриче, а из свег гласа, огласе виче нама, забележи поета Бранимир Томлекин. Без њих је било незамисливо ширење вести по селима, посебно о порезу и другим обавезама.

Човек загледан у празнину, заљубљен у свој радни минимализам, заклет на парадоксу, ослоњен на власт, био је увек активан – и кад је горело, и кад су беснели ратови, и кад је све било по вољи и човека и природе, и кад је изгледало безначајно. Није се трудио да препозна сопствено време, а камоли будућност, јер је свако време за њега било исто. У таквом поретку ствари свака новост се посебно издваја, истиче, или као вредност, или као злослутна најава. Добошар једино признаје себе за аутентичног тумача, без обзира на то у којој се средини налазио. Објаве су биле персоналне, фамилијарне, локалне, опште. Објаве могу бити: молба, упозорење, препорука, заповест, опомена, директива, одлука, савет, најава, предвиђање, поука, незадовољство. Осим државно-административних објава, они су најављивали: вакцинисање деце, упис ђака у школу, регрутације, ветеринарске прегледе, разна окупљања – од игранке до вашара, долазак циркуса и друге комуналне обавезе. Постојале су објаве са високим степеном обавезности, које је најтеже објављивати, и оне са лакшим и релаксираним садржајем. Иначе, ниједан садржај који се уручи добошару на објаву не може се скраћивати ни мењати – објава се морала прихватити и пренети као света прича. О њима се, наравно, не одлучује, не гласа, не расправља – све је у објави речено одучно и веома јасно.

Свако окупљање око добошара резултат је симултано побуђене жеље мештана да сазнају најновије вести, будући да је свака његова појава згушњавала збивања и увећавала драматичност. А време оскудно, трошно, земно, где рурални изоловани свет поставља огољено људско постојање у први план. Сáмо ударање у добош има у себи древну мистику са многоструко симболичким значењима која дубоко кореспондирају са природом и њеним манифестацијама. Очекивано, сваки ритуал најаве радосних вести имао је карактеристике театралног наступа. Тада су добошари потенцирали атмосферу духовитости која није извирала из баналности, настојећи да шеретском, духовитом, па и поетском објавом увеселе скуп како би и други узели учешће: Највећу пажњу народа убирао је добошар који је имао дара да наредбу преточи у стихове.

У урбаним срединама добошари су саопштавали вести на најпосећенијим местима: испред зграде општине или градске куће, на трговима, пијацама, пред црквама, џамијама, на раскршћима. Свака средина је имала своја локална правила и посебности, које је добошар добро знао, строго поштујући традицију тла, навике и потребе, и њима се прилагођавао. Наш менталитет је саткан од чудне мешавине достојанства, ината, поноса, упорности и тврдоглавости. Осећање добра и зла у толикој је мери део наше свести да нико до данашњег дана не може да буде у миру са самим собом. Преко оваквих објава се сазнавало нешто што је карактерно, неморално, племенито, прихватљиво, нешто због чега су наши преци били поносни, али и забринути, збуњени, уплашени, нешто што се, најчешће, могло исправити и кориговати.

Као државни службеници, добошари су били укључени у пописе становништва, у преглед бирачких спискова. Обављали су дужност узбуњивача у случају већих непогода (пожари, поплаве, земљотреси, епидемије), били су директно укључени у процесе пленидбе и лицитације имовине пореског дужника. За имовину која је на тај начин отуђивана од власника говорило се отишла на добош. Поред тога, позивали су регруте у рат, уручивали разне пошиљке, присуствовали изрицању пресуда. Кад нису на терену, обављали су разне административне послове у општини. Будући да су имали најмању плату у управи, били су принуђени да додатну зараду остварују оглашавањем приватних радосних догађаја у својој околини. Таквим начином допунске зараде добошари су остваривали контакт, дијалог и комуникацију пролазне лепоте којој су дали снагу трајања, лепоте и памћења, отварајући суштинска питања радосне и слављеничке егзистенције људи чије су објаве казивали, али и оних којима су такве поруке упућене.  Поред таквих објава, они су рекламирали занатлије, трговце, задруге, предузећа, производе сеоских домаћина. Посебан ангажман су имали са верским заједницама у оглашавању секуларних ритуала, празника и других догађања.  Добовало се сваког дана, суботом и недељом, зими и лети, најчешће у поподневним сатима када су сви у својим кућама. Да не би прекидали одмор или посао, старији су на добошарске објаве слали млађе чланове фамилије, док су у градским срединама таква задужења имале служавке или неко од послуге.

Као сведоци, добошари носе искуства из ратних и окупационих времена. У великом раскораку с разумом и са жалосним презиром, као понижени људи, где свака људскост неподношљиво лако умире, били су приморани да у злослутним тренуцима објављују наредбе са много суровости и зла. Трагиком властитог посла и постојања, многе речи су им остале у грлу неизговорене.  Свака њихова појава била је злослутна, јер осим језивих вести, у рату је мало другачијих било. Поред одмазде, биле су наредбе, забране и ретко нека најава културних и спортских догађаја.

Нико боље од добошара није осећао народне муке и болове, њихове сузе, уздахе, радости. По природи свог посла, они су важили за најинформисанија лица, као ходајуће новине, због чега су имали велики ауторитет у народу. Били су, што би млађи рекли – праве фаце. Како службено, тако и приватно, били су презаузети. У удаљена насеља ишли су пешке, касније и бициклом. Очекивано, у зимском периоду великих хладноћа и дебелог снега најтеже је било пренети објаву. Добошар је био интерактивнији од данашњег интернета будући да је након објаве могао пружити шире информације и одговорити на питања присутних: Добошар не лаже, а данашњи медији се углавном тиме служе.  Први су на својој кожи осећали расположење народа, спремни за сваку неприлику. У великом раскораку разума са стварношћу, посебно у оним ситуацијама где је поремећена равнотежа између човека и његових обавеза, из добошара је често исијавала стрепња, бесмисао и туга. Трагиком свог посла они су откривали карактер и природу нашег човека, интимно гајећи емпатију за његове драме и судбине; искуснији су пре обајава имали стратегију како да умире незадовољне и да се из свега извуку. Као велики посвећеници свом послу, били су брзи на језику, духовити и отмени, цењени, поштовани и уважени; волели су да попију. Лепо су дочекивани и гошћени по селима. Као државни службеници који најбоље познају прилике у свом реону, очекивано је да у повратној информацији детаљно реферишу властима о многим аспектима безбедносно-политичког расположења становништва.

Добошарско занимање ушло је на посредан начин у говорни језик, у песму, књижевност, усмено предање, митске приче, бајке, на сликарска платна. Остале су пословице и афоризми: Истина никад није била на добошу; Са добошем се зец неће уловити; Коза ојари двоје јарића па једно на добош јеванђелије; Оде на добош; Бубњеви рата; Откад смо отишли на добош, по нама ударају палицама; Тендер је страна реч, а на српском значи добош. У архивама су остале добошарске објаве, драгоценог значаја, које на најбољи начин сведоче о прошлим временима.  И данас у појединим крајевима могу се чути добошари. Најчешће су то традиционалне културне и туристичке манифестације, са циљем да се од заборава сачува овај аутентичан обичај. Добош се могао чути и на масовним митинзима и демонстрацијама.

Половином прошлог века, у нашим градовима и варошима монтирају се на бандерама звучници преко којих се емитују разна саопштења, преносе се фудбалске утакмице и говори Јосипа Броза Тита, који замењују добошаре. Будући да тај технички изум није могао покрити села, добошари настављају свој посао све до појаве радија и локалне штампе, уз једну малу промену: да не би носили добош, многи су користили мегафон. 

Брз темпо живота узима душу, оставља празнину. Технолошка револуција из темеља мења живот руралних средина затирући старе обичаје. Раскошно културолошко и семантичко здање и историјски дериват обликован начином живљења, дуго грађен и драгоцен, није имао више снаге за трајање и тихо се урушио под налетом нових технологија. Овај оновремени дамар, обичајни рукопис и потпис многих генерација, као вековна појавност која нас повезује са прошлошћу, многим тајнама и чудним занимањима, тихо је нестао са својим аутентичним, занимљивим и јединственим концептом саопштавања разнородних вести и информација. Колико год то изгледало претенциозно, овај феномен је са етнолошког, културолошког и социолошког становишта идентификациони маркер информатичке традиције и културе сећања.

Бивши добошари, још увек живи и остављени у прошлим временима и у некој својој причи, док посматрају свет око себе, и даље најчешће сањају и неки свој иза себе.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: