детаљ слике: Кордунашко вече

СЕОСКЕ ИГРАНКЕ, забава допуштене слободе

 

Село, узданица и највећи учитељ живота, његов најпоузданији ресурс, некада пуно обичаја, традиције, сећања. Свет питомих брежуљака, цветних ливада, шумских потока. Школе пуне ђака, оранице вредних ратара, куће брижних и вредних мајки. Свакодневно се рађала деца, тражио муштулук и колевка на зајам. Живело се уз огњиште и софру, срећно, радосно, са мераком, понекад и патно, али без жалбе; мобе, комишање, сетве, косидбе, жетве, вршидбе. Извори и чесме пуни младости са тестијама за воду. Веридбе и свадбе са богатим миразима. Испред воденица џакови жита, трапови кромпира, креденци и шпајзи пуни зимнице. Жамор, дозивање, док добошари наизуст рецитују неку службену објаву. На стогу сена, који је служио као тобоган, на десетине деце. Пчелињаци пуни пчела и меда. На обронцима села и у недалеким катунима безброј стада. Народни, верски и државни празници, повод за окупљања свих генерација уз петровданске лиле и понеки усамљени дерт и дернек. Гостинске собе пуне гостију: сродника, пријатеља и комшија из других села. Ашиковало се тајно, у акшамлуку разговарало и тихо певало, градиле се успомене. Бистри потоци, речице и реке пуни рибе, а шуме дивљачи. Била је то светлост пуна људске спонтане и искрене радости, док се живео стваран живот.

Додуше, свако село је имало своје архаичне садржаје и форме живота. У мањим насеобинама живели су углавном братственици, сродници, са још неколико породица са стране. Већа села имала су другачију социјалну структуру и живот налик на урбану форму. У најудаљенијим селима, која су била најмања, живот је био најтежи. Ниједна варијанта ни близу идеалној, али свака има своје вредности и недостатке. Био је то оновремени дамар и супстрат најдубље друштвене седиментације са наглашеном патријархалном романтичарском традицијом. Временом судар традиционалних сеоских и новопридошлих градских образаца постаје присутан у сваком важнијем сегменту сеоског живота, а посебно код омладине. То се нарочито показује у сфери задовољавања културних потреба: игранке, вашари, свадбе, славе, одласци у војску и слично. Прихватање масовне културе постаје све више жеља за урбаном средином како би се компензовала или ублажила једноличност властите егзистенције.

Покушајмо отвореним срцем да укажемо на још једну појаву тврдокорне традиционалне културе. У нашој конструисаној патријархалној матрици жене и мушкарци нису равноправно делили овај свет; одувек су били одвојени и различити друштвени актери, почев од породице до институционалних форми. Сеоски фамилијарни патријархати, под утицајем историјских и друштвених услова, омогућили су мушкарцу доминантну улогу као храниоцу породице, истовремено исказујући конзервативне ставове према нежнијем полу. У породицама које су заробљене таквом реалношћу одбијала се било каква равноправност. Мушкарац, отац, син, брат, одувек је у свему имао ексклузивно право и привилегије. У таквој матрици схватања мушкарци су имали сву слободу овог света, док су девојке биле под строгом контролом.

Породични дом и село у ширем смислу били су коначиште за изгубљене девојачке душе. Неостварена женска бића лишена ваљаног избора и излаза, скучена на ограниченом простору, изолована од спољних утицаја, окренута себи, усменом предању, обичајима и веровањима, гушила су се под окриљем и надзором заједнице, сродничке пре свега. Затвореност у кући, унутрашња напетост, а жеља за простором, за небом, за месечином, за певањем. У пределима драме и непролазне чежње све постаје жудња. Притворна патријархална идиличност; таложење и гомилање разарајуће емоционалне енергије која растаче и тешко уклања свакодневну журбу, нервозу.  Чудна је та алхемија емоција, која се доима као привид живог сна, са доста набујале животворне енергије. Обузете сумњом да се код њих животна узбуђења и срећа разилазе, да су неповратно заглављене у свом простору тамног вилајета породичних односа и патријархалног схватања, у времену и у некој причи из којих нема излаза и пута, у којима живе и одатле посматрају свет око себе, сваки излазак из куће, а посебно игранке, били су својеврсни катализатор чишћења ума и средство енергетског повезивања са другим светом, једнако као подизање свести на виши ниво.

Из обичаја мобе, сијела, прела, вашара, омладинска дружења се селе у сеоске и задружне домове, у школе, национализоване дворце , читаонице, велике куће, просторије поште, кафане или на погодне отворене просторе (гумна, пољанче у центру села, на раскрсницама), где се организују игранке. Одржавале су се током целе године, двапут седмично, а ударни термин је био викенд. Као ритуализовани поредак живота, игранке су имале своју вредност, меру, свој стил, своје естетичке и културне садржаје; то је прича која дира људе на прилично универзалан начин, а музика је одувек била средство да се изразе замршени сензибилитети, покрене добра енергија. Откривале су знамење самог живота, уносиле провокацију, шириле видике, оживљавале свет ограничених егзистенција, патријархалних обичаја. Била је то аутентична нота романтичарске рафинираности, емоционалне раскоши, која је обичном људском животу давала посебан смисао и значење, али и танак плићак по коме су девојке могле да газе без свакодневних стега, без скривања и претеривања.

Прве игранке, организоване поводом верских празника, државних јубилеја и краљевске породице, личиле су на мешавину стварности и игре, реалности и фикције, зрелости и способности, уз наглашену дозу велике личне скромности. Имале су фини дефанзивни шарм, а нагони, тело и пожуда, моћнији од пуких снова. Та нејасна слика пространог девојачког царства била је само делимична представа знатно сложеније реалности, кад је тело знало шта му треба док је разум другу меру снивао. У тим дружењима са хиљаду доживљених и неиспричаних прича, сједињавала се поноситост с иронијом, радост са меланхолијом, утеха са срећом, самообмана са задовољством. Била је то прилика не само за забаву већ и за дружење, разговор и међусобно зближавање. Девојке су долазиле у пратњи мајке, тетке, сестре, брата. Тада су се девојке удавале а младићи женили доста млађи. Било је битно лепо се понашати и пазити на углед породице. Каква је то девојачка радост била, где се сав стрес и нервоза изгубе. Дом је био тесан да прими све посетиоце. Насмејани, опуштени, безбрижни, играли су заврзламу и локална кола – кукуњеш, чачак, моравац, Жикино, уз своје музичаре фрулаше, усне хармоникаше, дипле и свирале.

После Другог светског рата, у скоро сваком већем селу изграђене су, понајвише народном мобом, нове школе, задружни домови, поште, библиотеке, у којима су се окупљали и старији и млађи. Били су то својеврсни симболи новог времена и социјализма. Оваква инфраструктура омогућила је почетак деметрополизације културног живота, развој елементарне културе и подстицање аматеризма. У свакој заједници и њеном поретку стварности дубок је смисао и велика важност весеља, празника и радости. Омладинска организација, уз подршку других друштвенополитичких страктура, почела је организовати игранке поводом државних празника (Дан жена, Празник рада, Дан младости, Дан борца, Дан устанка, Дан Републике, Дан Армије, Нова година, локални празници, партијски, борачки, омладински јубилеји). Ови празници су имали своју посебну иконичност, која се манифестовала у декорацији простора за игранке и у садржају програма, где је било заступљено више различитих музичко-поетских и рецитаторских сегмената. Сва окупљања имала су своју едукативну и социјалну компоненту инкорпорирану у идеолошкој матрици тога времена. У том периоду владао је антифашистички победнички ентузијазам, радне акције и изградња земље. Уз народну и класичну музику, слушале су се револуционарне и партизанске песме. Тих педесетих година музика се емитовала преко радија, а мало ко је имао грамофон и могућност да набави грамофонске плоче.

Мимо ових јубилеја, омладина је постепено и спонтано организовала игранке у свим селима која су имала могућност за такве манифестације, с једним циљем: културно уздизање и социјално зближавање. Окупљање је дошло као симултано пробуђена жеља и могућност да свако нађе своје зрно радости у оваквом виду забаве, а музика је била врхунско и најексплицитније везивно ткиво између стварног и измаштаног, могућег и немогућег. Било је то време када се, током целе године, викендом живот од сеоских кућа, дворишта и авлија, уливао у огромне колоне младости које су се кретале према одредишту забаве. Младост пуна снаге, жеља, снова, очекивања, радовања; повратак човека у пуноћу свог бића. Не виде ни небо ни земљу док их нешто не дотакне својим утицајем. Грабећи за свој простор интиме, млади су се пре изласка трансформисали из једне у другу стварност: из стварне у пожељну и мало сценску, где се људи телесно самоисказују, са алхемијом која је тежила неком другом свету. Ревија лепотица, здравих сеоских девојака подигнутих пунђица; мушкарци пристојно обучени, са уредним фризурама. Сви као да не живе на селу. Додуше, било је и дугог пешачења, мокрих ногу, по киши. У летњем периоду многе су ишле босе или у јапанкама, да би пре одредишта биле на штиклама. Била је то комплексна природа доживљаја и компликовани сплет емоција које су следиле своје жудње.

У балканској варијанти мушког принципа окошталих убеђења, тврде догме и живота укоченог у бесмислу, девојкама су игранке веома важне јер је то био њихов једини мало дужи излазак из куће и авлије, где су веселе слике славиле живот. Посматрајући читаву појаву на симболичком нивоу, био је то бег од самоће и досаде са надом и жељом да у том простору слободе пронађу своје зрно радости које ће понети у нови дан. Разбокорен и разигран полигон уздрхтале емоционалне расцветалости, дубоке емотивне неиспуњености и меланхолије, уводио их је у смиренији и другачији поредак ствари где се крије потреба да воле и да буду вољене. У празном простору јефтине забаве игранке су имале снагу и моћ да од обичног направе привлачно, интимно и инспиративно. Био је то заокрет који мења судбине, лавиринт емоција, сензуални додир полова у коме се одвија заносна игра девојака и опседнутих мушкараца. Халуцинантна звездана ноћ екстазе када заведена ноћ и сама заводи. Био је то летњи кабаре пун еротике, једнако колико и бизарне забаве, које у човеку буде оно ђаволско. Док се игра, мало се говори, а много више гледа. Сваки поглед је био притајен, плах, полуотворен, миран, али директан, фиксиран, усмерен. Игранке су имале високе драматуршко-сценске оквире и потенцијале, а човек као друштвено биће игре и простора одувек је тежио да буде део играчког, сазнајног или емотивног процеса. Овај феномен је свима давао руком, срцем, душом. На њему се манифестовала спонтаност, ослобођени разгоропађени либидо, дрскост, отменост, хедонизам.

За разлику од градских забава сличног садржаја, сеоске игранке су имале своју посебност, на којима се осећао изразити дух трагања, иако је био велики раскорак између разума, стварности и могућности. Био је то свет доброте, истине и лепоте, где се рађала врлина, сублимирала моћ емоције и емпатије. Иако једноличне по свом садржају, нигде се као ту није могла осетити стидљивост, чулност, сензуалност, додир, топлина и потиснута осећања. Све је то покретала музика, која је, да будемо искрени, била у другом плану – ту се гледа ко је кога до’ватио у колу, док су будне очи пратиоца све то регистровале. У једно коло хватало се и по неколико стотина играча, док вешти коловођа уз тактове музике води хипнотички ланац младости. То је било толико лепо да сада имам осећај да смо у тим младалачким данима само за то живели. На оваквим забавама скупљало се и по хиљаду учесника, како мештана, тако и комшија из других, суседних села.  Играчки репертоар је био састављен од тридесетак игара, односно кола. Званично, сви су се окупљали ради музике, док је истина нешто другачија: сви снови и наде били су усмерени према новом познанству које ће учинити да наши немири нађу своје спокојно уточиште.

Са стране, до зидова, стајали су необуздани, бунтовни, пркосни момци – кибицери, у којима су се надвијали облаци ускогрудости и недостатак визије, која не дозвољава превише различитости и слободе у свом окружењу. Својим будним оком држали су све под контролом, оцењивали моделе, уметнички дојам, лепоту, стајлинг, корак, наступ. Као покретни номади, гладни и сити свега, имали су свој језик и стил. Свако је имао своју „бусију” – тачно се знало ко где стоји. Кицоши, ловци на женску лепоту, трагали су за тренуцима сладострашћа и лепоте. Знало се ко су фаворити, аутсајдери, почетници, ко је моћан, јак, одважан, леп, духовит, ко су најзгодније девојке, ко најбоље игра, ко је у кога заљубљен, ко су главни фрајери. Био је то масовни језик жудње са намером освајања првих девојака као тврдо брањених тврђава. Све је функционисало симпатично, безазлено, без простаклука лоше намере, иако је било сукоба и свађе због претеривања у шали или због љубоморе. Свака прича је губила смисао – побеђивала је игра дискретног завођења док се држе за руке у колу. Игром и додиром се више говорило него речима. Све присно, са поетиком реалног живота, интимно, препознатљиво, али и помало сустегнуто, због присмотре са стране. Тај феномен, који је био свачији и ничији, неговао је природни склад, едуковао перцепцију, развијао и промовисао личну стратегију, изоштравао пажњу, стапајући све у реалност живота и илузија. Било је доста загонетки и дилема у којима су се чињенице, збиље и жеље чудно укрштале и повезивале, доводећи понекад до сасвим неочекиваних исхода.

Рађале су се пролазне и трајне љубави, велики и мали планови. Када, зашто и како су се љубави завршавале, тешко је одредити, али знам где су почињале. Ове забаве су свима давале руком, срцем, душом. На њима се стварала и манифестовала спонтаност, ослобођени разгоропађени либидо, дрскост, отменост; попуштале су забране, стеге, комплекси, сујете, нарцизми, са енергијом која мобилише, уобличава и раставља, носи и оставља, мења и прекраја људе и судбине. На отвореној сцени сви су настојали да додирну истину која је пленила и испуњавала разумевањем за све присутне разлике. Био је то простор допуштене слободе. Дешавале су се плиме и осеке са доста неуспелих и непосустајућих покушаја удварања девојкама. Игранке су биле неукротива нарација где су се укидале многе дистанце, укрштале занимљиве приче које припадају свима подједнако – без обзира на садржај и форму, лепо и ружно, старо и младо, сиромашно и богато, различито и далеко, мало и велико. На тој сцени сви су проверавали своју природу, свој карактер и своју судбину. Био је то ритуал саткан од наде и вечности и емоционалне размене енергије; поетика стварности и остварености; конкретан живот; регулација живота и конкретна свакодневица пуна освајања, запоседања, повлачења, стратегије и тактике, тренуци успоравања и одустајања, наношења рана и озледа.

Функционалне биоскопске и фискултурне сале са углачаним патосом или паркетним подом, који се уочи игранке посипао парафином, неке и декорисане, те просторије у задружном, односно дому културе, биле су најпогоднији простори за ове фолклорне забаве. У недостатку поменутих, омладина је налазила решење у другим просторима. Сваки празник, између викендâ, у почетку државни, а касније и традиционални народни и верски, био је неизоставни део тог слављеничког штимунга. Поред агилних појединаца, најчешћи организатор је била омладинска организација, која је путем плаката најављивала ове скупове. У почетку су свирали локални музичари, мада је за добру забаву била довољна и једна хармоника. Без овог инструмента није било праве феште и дернека. Касније, с појавом радија и грамофона, жива музика одлази у заборав.  Грамофон, плоче, појачало и звучници били су довољни за добар дернек. У новонасталим условима најтеже је било доћи до нове грамофонске плоче.  Временом, млади прихватају нове музичке трендове: забавна музика и плес постају легитимни садржаји.  То је допринело хомогенизацији градских и сеоских културних образаца, чиме се отварао пут одласку младих у веће урбане средине. Уосталом, игранке су један од канала комуникације сеоске и градске омладине.

Прихватање тренда масовне културе од стране сеоске омладине може се тумачити и као захтев да се компензује и ублажи једноличност и оскудност властите егзистенције. Овај судар традиционалних сеоских и новопридошлих градских образаца евидентан је и у овом облику социјалног понашања. Било је лепо живети у отвореној представи сеоске омладине, која временом прераста саму себе прелазећи у ванвременске просторе оностраног. Оптимизмом испуњене и озрачене, веома младе особе имале су потенцијал да открију и препознају могућност како да сопствени идентитет остваре. Њихова истина се крије у кратким уздасима и дугим ноћима, досадним годинама и грешним мислима, у малим склоностима ка великим пороцима. Овај девојачки романтични наратив изражавао је широку лепезу доживљаја света око себе, будући да су игранке и музика омогућавали да изразе скривени аспект свог бића, са мостовима преко којих су се пружале и додиривале руке пуне снажних осећања, бујног и кипућег живота.

Срасле са народом и његовим обичајима, са лицем одговорног живота и његовог поноса, не може се порећи друштвени значај ни аутентично сведочанство ових забава. Данас у отуђеном и уморном друштву људи немају времена да се друже ни са својом децом, а камоли међу собом. Човек је пригрлио усамљеност, што је далеко од људске суштине и смисла живота, и ушао у време нарцизма, самоопседнутости, самопромоције и опсесивне валидације. Зашто смо упркос свему што нам доносе и дарују наука и цивилизација толико усамљени, напуштени, сувишни, комични и тужни, до лудила и блесавости? Зашто свако шета за себе и гледа своја посла, зашто се млади не окупљају у току вечери већ после поноћи? Уместо младих окупљају се старији, присећајући се времена кад су били млади, кад су правили игранке, концерте великих рок бендова, када их је било више, кад су били сложнији, богатији, безбеднији и жељни изласка у било које време. Технолошка револуција је из темеља изменила живот руралних средина затирући све старе обичаје.

Овај обичај треба сагледавати и кроз призму емоционалне егзистенције, наде и љубави, које представљају својеврсну оду достојанству неопходном сваком нараштају и времену који су показали своју релевантност и неопходност у формирању човековог индивидуалног и колективног идентитета. Тај феномен ослобођене младости неговао је природни склад, едуковао перцепцију лепог понашања и културних манира, развијао и промовисао личну стратегију, изоштравао пажњу, неговао присуство и чулност, стапајући све у реалност живота и илузија; био је пун загонетки и дилема у којима су се емпатије и емоције, збиље и жеље чудно укрштале и повезивале. Поседовао је страст самооткривања и поштовања добрих намера, веселио, тешио, опомињао. Било је то не само очување и неговање разних облика наслеђа и традиције, него и трагање за аутентичним културним изразом.

Овај друштвени и културни образац забаве помаже да проникнемо у друштвени и духовни амбијент једног времена, у његов смисао, културну, духовну и емотивну баштину. Као огледало друштвене стварности, иако ограничених могућности, поседовао је снагу и моћ да разбије нарацију патријархалне декаденције, дремајућег духа и менталитета и имао важну културолошку димензију, иако створен као хибрид за људе који су имали потребу да буду модерна бића. Онај ко није живео у време ове романтичне појавности никада не може разумети његову нарацију. Можемо га описивати унедоглед, али ће његова физиономија остати недовољно јасна и незавршена јер је настао из етно и фолк културе и маште, из духа и нагона за игром, додирнут и осенчен као представа за сваког кога живот као неочекиваност и авантура опседа. Био је то феномен колективне свести и слојевите тајновитости и узбудљиво искуство за све који су се бавили откривањем себе, своје мисаоне фантазије, игре и слободе покрета, као једне од најмање залудних дисциплина под капом небеском.

Надам се да ће нам ново време даровати другачије обичаје и веселу наду.

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: