О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

Борислав Гвозденовић
детаљ слике: KrkArt


 

КРСТ    

 

Свако ко шета овим градом,   

изгледом црн, смеђ или жут

на себи носи по један крст

и има свој задатак и пут.

 

Разлика је у томе што неко с лакоћом

носи оно што носити треба,

а неко тетура, запиње и ропти

и крст сматра као казну с неба.

 

Обично они што га с радошћу носе

добијају награду са небеса,

постају благи, смирени и кротки

уздигнути духом изнад телеса.

 

По тежини крста испитује се човек,

истрајност вере и душе јачина,

а све су наше муке безначајне

наспрам патње распетога Сина.


 

 

 



СТАРИЦА

 

Старица са штапом онижег раста 

сред градске вреве полагано ходи,

погнута, са црном марамом на глави

сведочанство свога живота води.

 

Ходећи тако мистично и тихо

понекад баци поглед у даљину,

из сувог лица бистре очи сјаје,

благи поглед разоткрива чистину.

 

Од људи тек неко примети да она

смирење у срцу непрестано носи,

обично мисле да је скренула са ума

и да је пошла од људи да проси.

 

Старица са штапом смела и проста

jуродива шета док прилази вече,

изгледа ко да одрекла се света

а спасeње душе од свега јој прече.

 

Док се месец иза брда бели

и јутро сванућа откуцаје броји

она сама на периферији града

склопљених руку к`о укопана стоји.

 

 

ЧУДА

 

Један је човек топлином погледа загрлио поље

и цела пољана усправно се дигла,

нестале су суве вреже

и све је некако постало меко и јасно,

поред пута никао је цвет и зазујала пчела,

са брда потекла вода којом је утолио жеђ.

А када је срцем изрекао богоугодну реч

на лицу случајног пролазника

појавио се искрени осмех

после кога је топлина погледа

засветлуцала као плави бисерни камен.

Док је размишљао о небу

у исти час слетеле му две птице

свака на по једно раме

и ту остале до дубоко у ноћ

без воде и хране.

Када је заволео као дете

пришли су му сви они

чија су срца била тврда као камен,

и сви мачеви који су потезани до тада

против њега – сваки пред њим понаособ стаде.

     

 

ТАКАВ ЈЕ ДАН

 

Такав је дан

да би требало ослушкивати море,

са кућног прага гледати сунца зраке

што се са обзорја неба пружају

у нежне дечије шаке.

 

Такав је дан да није потребно иког

срести и икоме ишта рећи,

довољно је да ти ветар шапатом

открије тајну преко којег ће моста

сада неко прећи.

 

Такав је дан да се све у некој равнотежи види,

очима док колуташ затрепери облак,

па сунце гране, и неко из даљине

кога волиш одједном пред тобом стане.

 

Такав је дан да док ћутиш све о теби прича,

исповеда, хрли, на теби је само да мирно

гледаш како се молекул у атом мрви.

 

 

КРИЛА 

 

Како је лепо птици што може да лети

тамо где јој је драже бити,

како је лепо кад крила рашири па скупи

и приђе новом гнезду

где своје ће птиће скрити.

 

Па опет тако одлети далеко

са цвркутом и лепршањем перја,

и као да је на крају увек чека неко,

чека или слути.

 

О, као да су крила треперења неба,

те слике бесмртнога стања где не постоје

сати и минути, где све у љубави и радости лети

и у славу се Творца може чути.

 

О, шта бих дао да их имам

да хрлим у сусрет оном ког желим,

онда када ми се најмање нада да загрлим

га крилима целим, онако страсно,

у дубини неба док поноћ пада

и искрама звезде вечност кроје –

да моја се недра већ једном

са нечијим недрима споје.



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"