детаљ слике: KrkArt

 

КРСТ    

 

Свако ко шета овим градом,   

изгледом црн, смеђ или жут

на себи носи по један крст

и има свој задатак и пут.

 

Разлика је у томе што неко с лакоћом

носи оно што носити треба,

а неко тетура, запиње и ропти

и крст сматра као казну с неба.

 

Обично они што га с радошћу носе

добијају награду са небеса,

постају благи, смирени и кротки

уздигнути духом изнад телеса.

 

По тежини крста испитује се човек,

истрајност вере и душе јачина,

а све су наше муке безначајне

наспрам патње распетога Сина.

 

 

 

СТАРИЦА

 

Старица са штапом онижег раста 

сред градске вреве полагано ходи,

погнута, са црном марамом на глави

сведочанство свога живота води.

 

Ходећи тако мистично и тихо

понекад баци поглед у даљину,

из сувог лица бистре очи сјаје,

благи поглед разоткрива чистину.

 

Од људи тек неко примети да она

смирење у срцу непрестано носи,

обично мисле да је скренула са ума

и да је пошла од људи да проси.

 

Старица са штапом смела и проста

jуродива шета док прилази вече,

изгледа ко да одрекла се света

а спасeње душе од свега јој прече.

 

Док се месец иза брда бели

и јутро сванућа откуцаје броји

она сама на периферији града

склопљених руку к`о укопана стоји.

 

 

ЧУДА

 

Један је човек топлином погледа загрлио поље

и цела пољана усправно се дигла,

нестале су суве вреже

и све је некако постало меко и јасно,

поред пута никао је цвет и зазујала пчела,

са брда потекла вода којом је утолио жеђ.

А када је срцем изрекао богоугодну реч

на лицу случајног пролазника

појавио се искрени осмех

после кога је топлина погледа

засветлуцала као плави бисерни камен.

Док је размишљао о небу

у исти час слетеле му две птице

свака на по једно раме

и ту остале до дубоко у ноћ

без воде и хране.

Када је заволео као дете

пришли су му сви они

чија су срца била тврда као камен,

и сви мачеви који су потезани до тада

против њега – сваки пред њим понаособ стаде.

     

 

ТАКАВ ЈЕ ДАН

 

Такав је дан

да би требало ослушкивати море,

са кућног прага гледати сунца зраке

што се са обзорја неба пружају

у нежне дечије шаке.

 

Такав је дан да није потребно иког

срести и икоме ишта рећи,

довољно је да ти ветар шапатом

открије тајну преко којег ће моста

сада неко прећи.

 

Такав је дан да се све у некој равнотежи види,

очима док колуташ затрепери облак,

па сунце гране, и неко из даљине

кога волиш одједном пред тобом стане.

 

Такав је дан да док ћутиш све о теби прича,

исповеда, хрли, на теби је само да мирно

гледаш како се молекул у атом мрви.

 

 

КРИЛА 

 

Како је лепо птици што може да лети

тамо где јој је драже бити,

како је лепо кад крила рашири па скупи

и приђе новом гнезду

где своје ће птиће скрити.

 

Па опет тако одлети далеко

са цвркутом и лепршањем перја,

и као да је на крају увек чека неко,

чека или слути.

 

О, као да су крила треперења неба,

те слике бесмртнога стања где не постоје

сати и минути, где све у љубави и радости лети

и у славу се Творца може чути.

 

О, шта бих дао да их имам

да хрлим у сусрет оном ког желим,

онда када ми се најмање нада да загрлим

га крилима целим, онако страсно,

у дубини неба док поноћ пада

и искрама звезде вечност кроје –

да моја се недра већ једном

са нечијим недрима споје.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: