детаљ слике: КРК Арт

ШАНСА КОЈА СЕ НЕ ПРОПУШТА

Небојша Крљар је млади српски књижевник и привредник из Мајамија, САД. Дипломирао је на Факултету педагошких наука у Јагодини. У издању Књижевне радионице Кордун и издавачке куће АЛМА Београд, 2018, године објављен му је веома хваљени роман „Златни крст". Рођен је 1991. у Краљеву, а од 2016. живи у САД.

Небојша Крљар са старијом ћерком Исабелом Фото, Урпи Крљар

''...улога Књижевне радионице „Кордун“ је била кључна за моје досадашње стваралаштво. Као што сам већ напоменуо, господин Шаула је директно одговоран за мој књижевни рад од доласка у Америку, па надаље...''

НЕБОЈША КРЉАР

Небојша, можете ли подсетити наше читаоце, како се развијало Ваше књижевно стваралаштво? Када је све почело и на који начин?

         За мој интерес према књижевности, а затим и стваралаштво, најзаслужнији је одабир Факултета педагошких наука у Јагодини. На трећој години студија сам се придружио литерарној секцији факултета и кренуо са писањем песама, есеја и приповедака. Више људи из те групе студената је до сада објављивало своје радове, међу којима се посебно истакао Стефан Лазаревић, такође члан Књижевне радионице „Кордун“. Ја сам био не тако вичан писању у тренутку приступања литерарној секцији, али сам био решен да то променим. Већину раних, поетских радова, можете наћи на сајту Књижевне радионице „Кордун“ и код скоро свих можете приметити моје незадовољство ситуацијом у којој се друштво налазило. Када сам након неколико радова приметио да моје песничко стваралаштво полако прелази у шаблон, престао сам да пишем песме и своју пажњу преусмерио на текст који је касније постао мој први објављени роман.

Одрасли сте у селу надомак Врњачке Бање, завршили студије у Јагодини, како се јавила идеја да се преселите у САД?

          Одрастао сам у селу Грачац, надомак Врњачке Бање, чак и након селидбе и неколико година живота и рада у Америци, то место и људи који тамо живе су једна од ставки која ми највише недостаје. Нажалост, као и већина села у Србији, све више младих напушта Грачац и сели се у веће градове или иностранство. Медијска слика о просперитету у Србији која се сервирала нама као свршеним студентима била је поприлично далеко од стварности. Економија „економског тигра“, како то људи блиски тадашњој (садашњој) власти воле с поносом да кажу, личи на тигра из јагодинског зоолошког врта. Јадну животињу не бих описивао. Тако се јавила идеја за одласком у Америку.

Многи људи, нарочито млади, желе да се иселе из Србије, па с тим у вези, с обзиром на то да нисте тако давно напустили Србију, шта младе очекује када из Србије дођу у Америку?

          Одговор на ово питање је једна једина реч. Шанса. Очекује их шанса да се напорним и посвећеним радом, идејама, жељом, дође до апсолутно свега што се чини тако апстрактним и немогућим у домовини. Посао, кућа, ауто, егзотична путовања, каријера за које вам не треба „веза“, ни чланска карта, већ само предани рад. Иако социјална и имиграциона политика за време претходног председника није била наклоњена имигрантима, велики број наших људи је ипак успео да се снађе у отежаним околностима и пронађе комад свој неба и са ове стране океана. Висока стручност, жеља за сталним учењем и напретком, веома се брзо примети од стране америчких послодаваца. Чудно ће звучати, али таквих радника нема пуно и јако их је тешко наћи, што амерички послодавци врло добро знају. Најтеже је одлучити се и ставити тачку на године одрицања и борбе у Србији. Ко са тим рашчисти на прави начин, на пола је пута до успеха у „Обећаној земљи“.

Како уметник усклађује време за стваралаштво са осталим обавезама? Шта је ваше примарно занимање?

          Нисам сигуран како то раде прави уметници. Ја, који још увек покушавам да се сврстам у тај кош, јако тешко успевам да ухватим корак са редовним писањем, породичним и пословним обавезама. Моје примарно занимање је тешко дефинисати. Школовао сам се за учитеља, али тај посао је одавно иза мене. Тренутно радим на два, тзв. „старт-ап“ пројекта. Један је компанија „Уник Импорт“ која се превасходно бави увозом и пласманом српког меда на америчком тржишту, а други је компанија „Муња Транс“ која се бави пружањем услуга карго превоза. Неки оквирни план за будућност је обједињавање ова два „старт-апа“ у стабилну и профитабилну дистрибутивну компанију која ће моћи у периоду од пет до десет година да прошири асортиман својих производа и услуга. Још пуно је миља преостало на том путу, али одустајање никада није била, нити ће бити једна од опција.

Породица Крљар, Фото, селфи

Недавно смо завршили објављивање делова Вашег романа 'Златни крст' – како је он настао? Одакле инспирација, а шта би требало да је главна порука романа?

          Идеја за роман је настала испред цркве Светог Саве у Грачацу на дан постављања златног крста који је и дан данас тамо. Након жустре дискусије радника (који је тврдио да је златни крст по први пут на грачачкој цркви) и непознатог старијег господина (који је тврдио да је пре Другог светског рата црква имала исти такав златни крст), почео сам размишљати, како би било направити неку краћу, фиктивну причу, у вези оног што сам тог дана чуо. То се све некако и поклопило са мојим ангажовањем у литерарној секцији факултета и неколико месеци касније, прича о златном крсту је била на столу. Тада је уследио и мој одлазак у Америку, а недуго затим и познанство са господином Илијом Шаулом, оснивачем Књижевне радионице „Кордун“. Након пар вишесатних разговора са господином Шаулом, одлучио сам да се посветим тексту, дорадим, довршим одређене делове и до краја те 2018. године, текст романа је био у потпуности завршен. Уследило је представљање на Београдском сајму књига исте године, а до данас је роман дошао у руке преко хиљаду читалаца. Главна порука је да тежња према узвишеном идеалу се никада не завршава. Чак и онда када се чини да је крај и пад у заборав једини исход, истинска борба заправо тек предстоји.

Активан сте члан Књижевне радионице Кордун. Колика је њена улога у афирмацији аутора и да ли сте задовољни подршком коју уживате?

          У мом случају, улога Књижевне радионице „Кордун“ је била кључна за моје досадашње стваралаштво. Као што сам већ напоменуо, господин Шаула је директно одговоран за мој књижевни рад од доласка у Америку, па надаље. Са „Еснафом“ који је у настајању, господин Шаула заокружује причу стварања и објављивања дела под једном јединственом платформом. Стварају се услови за још успешнију сарадњу и стварају се нове прилике за младе ауторе који стварају на српском језику да кроз „Кордун“ и „Еснаф“ финализују своје књижевне пројекте и представе се светској читалачкој публици.

Пред нама је још један Ваш књижевни подухват, односно, припремате нови роман. Можете ли нам открити о чему ће бити реч? Какви су Ваши планови за нови роман након што завршите рукопис?

          Нови роман је знатно већи и захтевнији пројекат од „Златног Крста“. Обимнији по садржају, обрађује знатно комплекснију тему, људску психу. За време „ковид паузе“ сам интезивирао рад на тексту, али сам сада изнова због пословних обавеза мало то запоставио. Надам се да ћу оквирно рукопис завршити до краја ове године, а господин Шаула је упућен да ће ускоро имати пуне руке посла око едиције. Зар има смисла мењати тим који побеђује?

Какви су Ваши лични планови за наредни период, с обзиром на још увек нејасно стање ствари због пандемије коронавируса?

          Планова нема, јер нема ни времена, а ни сврхе за то у овој ситуацији. Сви смо некако у периоду прилагођавања на ново „нормално“ овде у Америци, а друштвена и пословна правила игре се мењају практично на дневној бази. Трудимо се да очувамо сопствени мир и здравље до даљњег, јер је то једино важно у времену у којем се налазимо. 

Разговарала: Душица Мрђеновић

22. април 2021. Пригревица - Мајами  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: