СЛОВА ИЗ УГАРКА

Штала се налазила на врху брега, покрај пута који је повезивао неколико заселака. Била је сва од дрвета. Таван висок, да би у њега стало што више сена, наткривао је кров од шиндре, а „зидови“, стране заправо, биле су од букових тесаних дасака, ужлебљених једна у другу, да не би између њих зими продирали језици мећаве, а и те даске биле су ужлебљене у четири усправна храстова стуба, на којима су почивале таванске греде, такође прекривене ужлебљеним даскама. Стубови су били повезани дијагонално причвршћеним гредама, званим пајванте.

Ако ме сећање добро служи, штала је припадала Недељку Јанковићу, Неђељку Папоњку, како га је народ звао, доброћудном мамином ујаку, који никада није свратио у нашу кућу без бомбона у џепу, слепљених у оном папиру у какав се некада у сеоским продавницама паковала „ринфузна“ роба.

У недељним преподневним часовима, са разних страна, стазама су се „Неђељковој кошари“ примицале девојке и младе жене у свечаним белим хаљинама које су ткале од лана што су га саме узгајале. Уз њих је, некако стидљиво, погнуте главе, корачао понеки дечарац, прерастао за школу, а недорастао служењу војног рока. Онај што је прошле недеље задужен, већ је наложио велику ватру, са доста тањих букових огранака, па их разгрнуо, да се полако гасе.

Када би пресушили бели поточићи што су узбрдо вијугали, пред шталом би испред придошлих стао сељанин који је знао слова, а онда се још мало усавршио на једнодневном курсу водитеља аналфабетских течајева (они који су имали четири или који разред више основне школе већ су постали чиновници у општинским и среским писарницама) и – час је почињао. „Учитељ“ би узео угашен угарак и на шталским даскама написао неко слово, а онда су полазнице и ретки полазници аналфабетског течаја узимали угарке, па покушавали да напишу исто такво слово. Било је ту подсмехивања, пригушеног кикота, гуркања, али је строги „учитељ“ одмах почињао да пише друго слово. Угарака је понестајало, а понеко би донео и комад негашеног креча, па се ситнио на мање комадиће и њиме исписана слова деловала су некако господски, била су елегантнија, свечарска.

Нисам знао да читам и пишем, тек ћу за две године кренути у школу, па сам све из прикрајка посматрао. Највише ми се свиђало слово Ж, некако ми је личило на раскречену жабу, чинило ми се да сам га виђао у вировима потока Миклеуша. Слово Ђ ми је личило на замку за зечеве, Д ме подсећало на ујака ковача, јер је личило још незавршеној коњској потковици, Ш на ограду, Н на мердевине… Тако сам их некако памтио и учио.

Девојке и младе жене журиле су кући после завршеног часа не би ли нашле какву кесу или друго парче хартије, да вежбају писање научених слова. Ако се овако настави, ускоро ће саме моћи својим момцима и мужевима писати писма у војску и неће се црвењети ако пред неким „писмописцем“ искажу какву нежност, као – једва чекам да прођу те две дуге проклете године.

Све што сам испричао своди се на једно – на аналфабетским течајевима у српским крајевима учила се искључиво ћирилица!

У првом основне и ја сам учио ћирилицу, а тек у другом латиницу. Касније смо, и у основној и у средњој, једну седмицу писали једним, другу другим писмом. На факултетима, зна се, одувек је, изузев на филолошким и неким катедрама филозофских, коришћена искључиво латиница, па тако и данас.

У време аналфабетских течајева у мањим градовима с већинским српским становништвом само се изнад понеке трговинске радње могло прочитати DELIKATESE или KOLONIJAL, бар у оним крајевима где су то трговци K und K монархије у аманет оставили својим наследницима, а није касније сметало ни бановинским властима Краљевине Југославије.

А данас? Шта би се могло написати што већ безброј пута није поновљено. Убише нас латиницом исписани називи фирми чије значење често ни власници не знају. (У једној бањалучкој уличици не тако давно налазио се ресторанчић брзе хране KANIBAL, па се у шали говорило да се не зна да ли у њега свраћају људождери или се служи људетина.) У службеној преписци, нарочито између приватних предузећа која сада помодно зовемо привредним субјектима, односно – гле чуда – реалним сектором, латиница је доминантна.

Зашто је потиснута ћирилица, то најлепше писмо на свету, како су говорили неки страни лингвисти и књижевници, „једно од најсавршенијих и графички најлепших писама света“, „одмор за очи“, по речима из 1937. године немачког доктора Вернера Вебера? Не морају се ћирилска слова писати само угарком, данас се лако уносе и у рачунар. Није наш човек толико неписмен да не може прочитати назив фирме исписан ћириличним писмом. Па, добро, нико неће замерити ако се ситнијим словима, због странаца, испише и на енглеском.

Па онда, из мноштва питања која се сама намећу, да издвојимо само ово: Ако смо законом регулисали да у фармерској производњи свако говече мора имати идентификациони (или не знам какав) број увучен у уво и да куче мора носити огрлицу, зар не бисмо могли (и морали) донети закон о употреби ћирилице? Он би могао да буде врло кратак; после преамбуле која би могла да гласи На основу аманета који нам оставише преци довољна би била два-три члана. Свима нам је јасно шта би они требало да садрже.

Учинимо то док у оном ипак неугаслом угарку још тиња макар мало запретаног жара.

Извор: НОВОСТИ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: