СЕБАСТИЈАНОВ САН, БУЂЕЊЕ И ОБРНУТИ ТОК
Себастијан је мирно спавао, чак превише мирно. Спавао је дубоким сном. За тај сан само је он знао, други то нису примећивали.
Између снова одвијао се живот, такозвани живот који је живео такозвани он, Себастијан. То су били низови поновљених радњи, слика са изгубљеним и додатим ликовима, позадине у којој су се смењивале боје годишњих доба.
Мора да је прошло много година, можда и деценија. Он би то примећивао тек када би, с времена на време умивао лице у оловној води, огледајући се у лименом огледалу... Тек када би препознао неку нову бору која би се појавила. Ништа необично јер сенке, људи који су ходали, лебдели крај њега никада нису показивали да примећују промену.
Било је пролеће, можда и није било... ко зна које годишње доба и ко зна која година у низу незапамћених бројки, ништа у ничему, јер није ни постојао покрет лица, који би показао емоцију. Да, само је затворених очију, жмурећи уживао у покретима љуљашке на крову зграде и сањарио. Данас је дан одређен за сањарење.
Осети да га неко, нешто или ... посматра. Иза стегнутих капака осећао је силину пријатне ватре. Отварајући очи, назирао је разигране жеравице! Све више и више, отварајући очи, жеравице су постајале очи, непознате очи, све очи познаје, али ове не памти, никада поглед са овим очима није укрстио, плесао или скривао га.
Будио се, са буђењем контуре сенке постајале су... Замагљено ништа, постајало је ОНА. Жена птица, жена лабуд која крилима грли га, буди из сна. Сан би уплашио , јер лепо не постоји, као ни ружно, ово је сан или буђење ???
Скоро потпуно будан, покушавао је да дотакне усне... Измиче се, лево, десно, игра се, осмехује се, буди га... Себастијан пожеле да сања, да се не распрхне ...
Себастијан се будио. Био је будан. Ускоро треба да крене. Рутина је пред њим. Али, иза њега је сан, буђење, испред њега је сан, буђење... Погледа своје лице, било је стварно. Покваси руке, лице. Није осећао мирис олова, била је вода, чиста, будио се, будан је, то је БУЂЕЊЕ?
