детаљ слике: КРК Арт дизајн

Завичај у песнику

Поезија Милана Марковића

            Читајући Миланову поезију, засветле речи, најважније: завичај, традиција, пејзаж, родољубље. Миланова поезија тематски припада оном кругу који је далеке 1963. објавио своје стихове у збирци „Орфеј међу шљивама“.

На први поглед то је дескриптивна поезија у којој рустикалност богатог пејзажа обузима својојм осебујношћу. А у ту дескрипцију уденути су завичај, родољубље и традиција. Када пева о њима, он пева о себи. Завичај је Миланов опсесивни мотив, а осећање природе русоовско. Пејзаж је сликовит,  богат, снажан, пун, као са живописног платна сликара наиваца – прелива се лепота завичаја из сваког стиха. Младом песнику читалац верује због очигледног јединства са земљом, верује његовој исповедној завичајној лирици, његовој љубави према селу и сељаку. То је поезија младог човека који се враћа свом пореклу, корену и претку, који их осећа и промишља, дубоко уроњен у родни крај, отуда толико локалних топонима у стиховима. Семедраж, Дичина, Стражевица, Деспотовица, Рудник, Шумадија, Опленац, Топола, Морава – не говори ли нам песник: то сам ја!  Мотиви природе појављују се као знаци унутарњег доживљаја, док се креће стазом песника широког одјека, које поимамо народним, нашим – стазом Десанкином и Добричином.

Лирски запис о родољубљу је локално-завичајан, ширина свеобухватног националног родољубља почиње од породичног, локалног и појединачног, па у истој песми, „Бријег“, сусретну се епски јунак од Прилепа и Миланов Вујан, воћњак и сокак. Осећање завичаја идентификује се као суштинско родољубље, као свест о припадности народу и свест о историјском трајању. Евоцирасрпску прошлост и епског јунака, заштитника Српства, Марка Краљевића, симбол непокорности, али и предачку чатмару, ђеда у војничком оделу. То је исконско родољубље малог човека, српског сељака на чијим плећима почива вековна борба и опстанак народа. Песник-потомак је тога свестан осећајући дуг према прецима и обавезу да истраје у истом идеалу. Родољубива нит повезује великог и малог човека. Традиција живи у стиховима кроз мотиве православља, Васкрса и Распећа, молитве и тамјана, који се спајају са историјским – спајају се огњиште и поприште, ђед и Солунац, унук и аманет („Србинова молитва“). Завичајно родољубље огледа се у љубави према ливади, воћњаку, потоцима, родној Дичини и Семедражи. Песник не одваја традиционално и национално, они живе у нераздвојивом јединству. Он није „ништа друго до Србин“ – домаћин, родољуб и човекољуб: „Не тражим од овог суровог света ни силу нити славу!/Већ само љубав, срећу и здравље и веру православну!“

Врлина је комуникативност поезије, њена непосредност и директно допирање до читаоца јер извире из исконског у човеку и обраћа се његовој суштини – корену. Лексика је завичајна, говор једноставан, речник села - Милан пише језиком родног краја. Просине архаични говор предака, дијалекатска ијекавица задржана у селу: сијено, одијела, орове гране, лужњак, обрамача, ђед и ђеца кроз идеализовани простор завичаја и његовог пејзажа. Слике прошлости, другачијег, заборављеног живота, као у песми „Сенке“, чине га песником идиле као што његов земљак јесте. Контрастирани су прошлост и садашњост („а сад се све некуд отуђило, умрзло и заборавило“), прошлост је идилична, садашњост разљуђена. Млади песник тежи да сачува вредности традиције. Читајући Миланову поезију, неминовно се намеће снажан утицај земљака, поезије Груже, Рудника и Шумадије – Добрице Ерића, оног за ког рекоше да је „генски песник“.

Не замерите ми на личном ословљавању младог песника по имену, а не по презимену – то датира из оног времена када је средњошколац одрастао у песника. И још ће расти.

Сања Перовановић

професор српског језика и књижевности

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: