|
|
|
УЛОГА БЕНЕДИКТИНАЦА У ЕВАНГЕЛИЗАЦИЈИ ДУКЉЕ - I ДЕО  | Митра Гочанин | |
| |
детаљ слике: Самостан Св. Марије Ратачке, фото Википедиа, дизајн Крк Арт
Улога бенедиктинаца у евангелизацији Дукље (друга половина IX – XII век) - I део
Др Катарина Митровић
У раду је предочена могућа реконструкција процеса евангелизације Дукље у периоду од IX до XII века, када су бенедиктинци интензивно деловали у крајевима између Котора и северноалбанских планина. У првом делу говори се о појмовима христијанизације и евангелизације илустрованим примерима из европске историје, с посебним освртом на улогу бенедиктинских мисионара у описаним процесима. У другом делу реч је о Дукљи. Размотрена су сва досадашња релевантна сазнања о христијанизацији јужнословенских племена, посебно Срба и Хрвата. Услед недостатка писаних сведочанстава, као главни извор за постављање хипотеза послужили су материјални остаци манастирских комплекса, сакрална топографија и култови у компарацији са траговима (јужно)словенске/српске митологије и народне религије. Напослетку разматра се питање језика који су бенедиктинци користили у богослужењу и свакодневној комуникацији.
Процеси евангелизације су дуготрајни, понекад веома болни и често праћени повратком традиционалним верским и друштвеним обрасцима јер се улазак у свет хришћанске Цркве не исцрпљује једноставним приступањем светотајинским обредима крштења и миропомазања, већ подразумева суштинско прихватање хришћанског поимања васељенског устројства и човекове улоге у њему. Тиме се задире у начин мишљења и доживљаја реалности, породичне односе укључујући трансгенерацијске везе и моделе, свакодневни живот и социјално функционисање појединаца и ширих заједница. Реч је о сегментима личности који се тешко мењају будући да су у великој мери детерминисани дубоко укорењеним уверењима која порекло воде из архетипског света колективног и фамилијарног несвесног, што за последицу има пружање свесног али и несвесног отпора, суштински далеко жилавијег будући да га субјекат не препознаје као таквог. На уму посебно треба имати то да су келтски, германски и словенски народи, који су у V, VI, VII и VIII веку изграђивали своје државе на рушевинама Римског царства или у крајевима до којих оно никада није досегло, хришћанство примали одозго, свесном одлуком поглавара којима је била изразито пријемчива хришћанска идеја о божанском исходишту земаљске власти. Један владар и његов народ постајали су легитимни у очима цивилизованог римског света Средоземља тек ако би постали хришћански, јер је то значило потврду од стране највишег ауторитета, самог Бога, исказану чином крунисања праћеног миропомазањем. Довољно је сетити се примера франачког владара Хлодовеха (481–511). Њега је епископ Ремигије крстио у катедралној цркви Ремса у необично свечаној атмосфери која се из храма пренела на градске улице. Према једној верзији, Хлодовех је одлучио да се крсти након победе над Аламанима између 496. и 500. године. По другом тумачењу крштење се догодило на Божић 508. после победе над Визиготима из јужне Галије у бици код Вујеа у лето 507. којом приликом је изгинуо цвет визиготског племства на челу са краљем Аларихом II, а Толосатска краљевина уништена. У основи приче о Хлодовеховом крштењу лежи крилатица Inhocsignovinces – франачки владар приказан је као скромнија реплика цара Константина Великог. Добар је и пример Етелберта (580–616), краља Кента, на чији позив је 597. године у Британију, с благословом папе Григорија I Великог (590–604), стигло четрдесет бенедиктинаца предвођених Августином, који су одмах започели изградњу мисионарског центра са седиштем у Кентерберију.
Овим народима хришћанска вера није била сасвим непозната. Римски limes више је представљао средокраћу, место сусрета римског света са народима неправедно називаним варварским, него што је чинио непробојну границу. Римски мисионари су у Кентерберију наишли на остатке древне Цркве Светог Спаса, коју су убрзо претворили у манастир, што је тек један од мноштва примера ране христијанизације у удаљеним крајевима некадашњег Царства. Штавише, многи германски народи су пре прихватања правоверног хришћанства прошли кроз фазу аријанства која је трајала дуже или краће време. Визиготи, Остроготи, Вандали, Бургунди и други германски народи започели су процес христијанизације у време аријанских царева Констанција II и Валенса. Средином IV века међу Готима на доњем Дунаву деловао је мисионар Вулфила, аријанац. Он је саставио готски алфабет и превео Библију на готски језик што је имало далекосежне последице. Становништво Западне Европе било је подељено на мањинске Германе аријанце и већинске Романе правоверне хришћане. Верске прилике доприносиле су, уз низ других чинилаца, нестабилности германских краљевина. У Толедској краљевини Визиготи су правоверно хришћанство прихватили тек 589. године у време краља Рекареда.
Хришћански мисионари су се свакодневно суочавали с различитим искушењима и задацима које су околности пред њих постављале. Пре свега требало се обрачунати са паганским култовима наслеђеним из далеке прошлости. Реч је била о религији Грка и Римљана, чији су храмови или њихове упечатљиве рушевине на прелазу из позноантичке у раносредњовекову епоху још увек доминирали европским пејзажима, посебно у средоземним зонама, али и о веровањима и обредној пракси германских, келтских и словенских народа. Хришћани су повремено испољавали изузетну нетолеранцију, чак обест према паганским знамењима. Скрнавили су храмове, разбијали статуе тенденциозно их сакатећи откидањем глава и удова, урезивали крстове на паганска обележја сматрајући да на то имају право будући да је Христос својим страдањем и васкрсењем заувек уништио царство демона. Царска власт је благонаклоно гледала на такве поступке. Премда су хришћани истицали да је политеизам најобичнија superstitio, празноверје, у IV и V веку још увек је било много поклоника традиционалне религије посебно међу сенаторском аристократијом и интелектуалцима. Посете пророчиштима практиковане су дуго времена. Многобоштво је одолевало притисцима одишући извесном заводљивошћу на коју нису били имуни ни поједини хришћански писци попут Јеронима који је себе доживљавао као цицероновца (ciceronianus) упркос строгој аскези којој се подвргао у сиријској пустињи. Повремено се дешавало да се наизглед христијанизоване заједнице у тренуцима животних недаћа попут ратова, материјалне оскудице или елементарних непогода макар за тренутак врате традиционалној религији убеђени да се невоље које су их снашле не могу објаснити никако другачије доли гневом богова од чије су заштите и милости својевољно отпали. После тродневног пустошења Рима које су 410. године извршили Визиготи предвођени Аларихом I, пагани су оптужили хришћане да се дотад незамислива несрећа обрушила на Вечни град због изневеравања древних божанстава, док су хришћани пагане корили због истрајавања у заблудама. У оба случаја несрећа је тумачена као последица божанске освете, као казна за отпадништво. Св. Августин је дело О држави Божијој написао управо у циљу одбране хришћанског становишта од напада поклоника традиционалних култова. Око 1000. године христијанизовани Ислађани, настањени на Гренланду, суочили су се са великом глађу, што је био повод да на сцену иступи пророчица Торбјорг којој је пошло за руком да закључа духа. У томе јој је помогла млада Гудрид, која је у почетку, будући хришћанка, одбијала да изговара бајалице.
Понекад су разлике између предачке вере и хришћанства биле тако велике да је било потребно неколико генерација да би појединци и шира заједница изградили психолошке структуре неопходне за прихватање нове религије. Процес је подразумевао интернализацију, на личном и колективном плану, хришћанског система вредности што је за последицу имало постепену изградњу животних навика у складу са новим моралним нормама. Циклус легендарних приповести о прослављеним јунацима Фенијама и њиховом вођи Фину преноси сећање на отпор који је патријархално ратничко друштво Ирске пружало процесима христијанизације. Фин и Феније припадају старом поколењу које је уживало у војничким подвизима, лову, раскошним гозбама, песништву друида, лепим девојкама и природи дубоко поштујући строги морални кодекс у који је спадало и доброчинство. Финов син Ојсин припада млађем поколењу принуђеном да по цео дан слуша јеку црквених звона и непрестану псалмодију уз загушљиви дим тамјана уздржавајући се од хране и других телесних задовољстава. Ојсин своју судбину последњег Феније доживљава трагично. Он је човек лишен сваке наде будући да је од хришћанских мисионара много пута чуо да се Феније налазе у пакленом огњу јер нису никад спознали истинитог Бога. Занимљиво да је Св. Патрик, дубоко поштовани патрон Ирске, у овим причама приказан као изразито негативан лик, лишен милости према било коме ко здушно не прихвата нову веру. Према предању, Радбод, краљ Фризије, иступио је из крстионице када је од франачког епископа чуо да се стари фризијски краљеви и племство налазе у паклу. Желео је да заувек буде у њиховом друштву независно од рајске перспективе загробног живота која му је предочена ако се крсти. Ови примери показују да је инсистирање на потпуном прекиду с предачким традицијама у патријархалним келтским и германским друштвима, која су много држала до трансгенерацијских веза, заправо било контрапродуктивно са становишта успеха хришћанске мисије.
Други комплекс проблема односио се на магијско тумачење хришћанских феномена и садржаја укључујући светотајинске обреде. Премда су себе доживљавали као хришћане, појединци и мање групе су хостију, освећену водицу, честице светачких моштију, крстове и свете сасуде често користили у околностима које нису имале никакве везе са богослужењем. Бројни примери таквог понашања забележени су у свим деловима Европе. Сељаци су хостију, на превару изнесену из цркве, држали у кошницама и торовима како би пчеле и животиње сачували од урока, у разним приликама су себе, животиње па чак и предмете помазивали светим уљем, крали су честице светачких моштију односећи се према њима као према амајлијама које треба да обезбеде добру срећу у неком подухвату, урезивали су крстове на непримереним местима, поливали се светом водицом како би осигурали крепост тела и сл. Чак су и само учешће на литургији и примање свете тајне евхаристије доживљавани као магијски ритуал који треба да обезбеди сигурност и напредак у свакодневним активностима. Епископи су у много наврата од парохијског свештенства и монаха тражили да хостију, свету водицу, освећено уље и богослужбене предмете држе под кључем како би се спречиле злоупотребе. Овакви облици магијског мишљења и праксе били су посебно штетни јер су жилаво истрајавали будући да их они који су то чинили нису видели као светогрђе. Чак су и поједини свештеници били укључени у трговину освећеним уљем! Сеоски амбијент био је нарочито пријемчив не само за претрајавање већ и за развој магијске праксе засноване на древниим култовима.
Раносредњовековни градови, премда епископска седишта, били су захваћени процесом рурализације, што је такође погодовало цветању различитих празноверица. У несигурним временима сеобе народа антички градови се прилагођавају новонасталим околностима – одбрамбена функција постаје примарна. Стара градска језгра бивају опасана јаким зидинама како би се лакше бранила, док се периферне зоне препуштају властитој судбини. Преживело градско становништво сабија се унутар нових фортификација или заувек напушта урбане центре тражећи спас у осиромашеној сеоској средини која није била толико привлачна завојевачима. Некадашње градске четврти претварају се у аграрне зоне, које насељава становништво чија се егзистенција заснива на пољопривредној производњи.Тешке околности прелазног доба нештедимице су погађале све сегменте људског живота производећи индивидуалне и колективне страхове, чему су знатно допринели и ставови појединих црквених отаца који су се на моменте готово опсесивно бавили феноменима демонологије.Занимљиво је да црквени оци, укључујући Августина Хипонског, нису негирали постојање античких богова, чак су сматрали да они располажу извесном моћи. Међутим, таква potentia била је злокобна, срачуната на то да људе, посебно хришћане, одвоји од вере у јединог истинитог Бога. Стога су античка божанства сматрана за daimones. Хришћански писци су порекло зла у свету тумачили под снажним утицајем јудаистичких традиција, док су природу демона често објашњавали појмовима преузетим из хеленске филозофије. Универзум је био пренасељен злим силама које су на готово сваком кораку вребале хришћане са жељом да им науде, пројављујући се у различитим обличјима, обузимајући њихове мисли и осећања и управљајући њиховим поступцима. Савременицима је било тешко разумљиво како су силе, којима су се они до јуче обраћали како би их заштитиле од животних невоља и обезбедиле напредак, преко ноћи постале извор греха, есенција самог зла. Хронично осећање егзистенцијалне угрожености од видљивих и невидљивих сила представљало је погодно тле за развој свих облика сујеверја.
Хришћански проповедници су се са предоченим изазовима суочавали на различите начине. Према остацима паганских храмова и предметима култа односили су се двојако: прибегавали су њиховом беспоштедном затирању или су их вешто интегрисали у хришћански систем веровања. Св. Мартин († 397), епископ града Тура у Галији, прославио се уништавањем локалних светилишта око којих су се окупљали поклоници традиционалних култова. У катедрали у Утрехту чувана је као посебно поштована реликвија секира Св. Мартина. Веровало се да је светац њоме уништавао свете гајеве по Галији. Реч је заправо о углачаној каменој секири из млађег каменог доба. Св. Бонифације, евангелизатор Фризије и Германије, посекао Торов храст у Гајсмару 723/4. године. Ратујући против Саксонаца Карло Велики је 772. наредио да се у Ересбургу уништи храм и посече света шума у којој се налазио чувени irmensul. Реч је о светом дрвету за које су Саксонци веровали да представља universalemcolumnam, стуб који придржава све што постоји, целокупну творевину. Његовим уништењем запретила је опасност да се небо обруши на земљу и да да дође до општег изокретања поретка. Оваква уверења била су реалност за њихове носиоце, што објашњава честе неуспехе или тек делимичне успехе првог таласа христијанизације. У Саксонији је чак уведен обичај да се кум на крштењу одриче сатане и његових помоћника који се експлицитно наводе као Водан, Тунор и остала божанства.Св. Бенедикт Нурсијски је на врху једног брда у области Беневент над остацима незнабожачких светилишта, која су наизглед христијанизовани становници околних насеља по навици походили, подигао знаменити манастир Монтекасино око 530. године. Св. Роман, епископ Руана, открио је на подручју своје дијецезе још увек активне храмове посвећене Меркуру, Јупитеру и Аполону и сместа их претворио у хришћанске цркве. Када се Коротик, британски краљ-ратник, дрско понео према Св. Патрику, светац га је претворио у лисицу која је побегла у шуму, дивљи свет коме је незнабожац припадао. На другој страни, Св. Синфоријан је поворку која је егзалтирано прослављала једну божицу зауставио крајње мирољубиво – знаком крста. Опата Фурсу из Каунти Лаута на источној обали Ирске прогонили су демони који су узвикивали бојне покличе старих ирских ратника. То се збило око 630. године.
Инсистирање на оваквим визијама, у којима су главни носиоци демонских сила били некрштени преци, често је у душама појединаца, изданака патријархалног друштва, изазивало дубоку патњу и конфузију, о чему је већ било речи на примеру Ојсина.Поједини прелати су тога били свесни. Тако је Данијел, епископ Винчестера, своме пријатељу Св. Бонифацију саветовао да се многобошцима не обраћа на увредљив и иритирајући начин, већ смирено и са великом одмереношћу.Мисионари су јасно уочавали да је тројични хришћански Бог, премда отелотворен у личности Богочовека, за пагане и новопокрштене био превише трансцендентан. Требало је пронаћи одговарајуће посреднике и помоћнике у свакодневним животним потребама. Приступило се христијанизовању древних пантеона тако што су хришћански светитељи постепено преузимали улоге које су у прошлости припадале паганским боговима. Упоредо са култом светаца развијало се веровање у бестелесне анђелске силе спремне да у сваком тренутку посредују у односима између Бога и Човека, Неба и Земље. Међутим, народна побожност је често светитељима и анђелима придавала својства несагласна хришћанском учењу. Склизнуће у нове облике сујеверја представљало је додатни проблем за мисионаре. Тако је Св. Мартин Турски посумњао у оправданост поштовања култа извесних мученика које су верници прослављали подигавши олтар на месту на коме се тобоже одиграло њихово страдање. Пошто се усрдно молио да дозна истину, епископу се јавио дух покојника који му је признао да је он био обичан разбојник праведно кажњен због својих недела. Св. Мартин је олтар одмах разрушио забранивши даље ширење празноверица.
У очима следбеника традиционалних култова време и простор поседовали су сакрални карактер. Пред мисионарима је стајао задатак да протоку времена и појединим просториним категоријама дају хришћански смисао. Хришћанско време започињало је чином Постања и завршавало се другим Христовим доласком – Страшним судом предоченим линеарном временском перспективом. Хришћани су од Римљана прихватили соларни календар, али су због начина рачунања Васкрса, прописаног на Првом васељенском сабору одржаном у Никеји 325. године, били принуђени да воде рачуна и о лунарним циклусима. Под утицајем јеврејског календара прихваћена је седмица (septimana, hebdomada). Међутим, сваки седмични дан био је посвећен неком римском божанству, што је обичај који су Германи здушно прихватили –DiesLunae (Месечев дан, понедељак), diesMartii (дан бога Марса, уторак), diesMercurii (дан бога Меркура, среда), diesIovis (дан бога Јупитера, четвртак), diesVeneris (дан богиње Венере, петак), diesSaturni (дан бога Сатурна, субота), diesSolis (дан Сунца, недеља). Код германских народа среда је посвећена богу Водану, док је петак дан богиње Фреје, заштитнице љубави и рађања. Христијанизовани становници неких делова меровиншке Галије одбијали су раде четвртком, јер је то дан посвећен Јупитеру, док су недељом мушкарци нормално излазили у поља а жене преле и ткале код својих кућа.DiesSolis, дан бога непобедивог Сунца (SolInvictus) постао је diesDominica (дан Господњи, недеља), стожер у односу на који су рачунати сви други дани као secunda, tertia, quartaferia..., тј. према редоследу наступања.
За хришћанске проповеднике посебно је било неприхватљиво празновање јануарских Календи. Првог јануара почињала је нова година. Тога дана бирани су конзули по којима је наступајућа година добијала име. Био је то празник бога Јануса чије се једно лице налази зароњено у прошлост, док је друго окренуто према будућности. Тим поводом широм Царства приређиване су раскошне гозбе, размењивани су поклони, а у појединим крајевима организоване су и маскераде. Многи хришћани су узимали учешћа у овим светковинама не сматрајући да тиме крше правила своје вере, због чега су епископи, свештеници и мисионари грмели са предикаоница цркава, посебно се устремљујући против обичаја маскирања тумаченог у смислу недопустивог первертовања устаљеног Божјег поретка.Једне године на јануарске Календе Блажени Августин је у Картагини два и по сата држао проповед без прекида како би паству одвратио од помисли да се приклони општем празничном расположењу. Ови напори нису дали резултат. Неколико векова касније муслимански писци у северној Африци забележили су да су јануарске Календе хришћански празник! Слично је било и са другим паганским светковинама. У Риму су побожни хришћани, изданци старе сенаторске аристократије, 15. фебруара 495. организовали Lupercalia, церемонију очишћења током које су luperci („млади вукови”), тј. голишави младићи јурцали градским улицама. Рим се претходних година суочавао с епидемијама заразних болести и лошим жетвама. Био је то начин да се град очисти од несреће упркос протестима папе Гелазија I.
Једини начин обрачуна с древним традицијама било је њихово христијанизовање. Празник Рођења Господњег везан је за 25. децембар, 1. јануара се светковало Исусово обрезање, а недуго потом 6. јануара прослављала се Епифанија, празник Богојављења. На Западу се инсистирало да хришћанска нова година започне неким од великих празника као што су Васкрс (по овом калкулу година никада није могла имати 365 дана), Благовести или Божић. Напослетку је преовладао Styluscircumcisionis – почетак нове године подударио се са празником Обрезања. Млечани су нову годину дочекивали 1. марта (што има везе са старим римским календаром и неким локалним традицијама), док је свет источног хришћанства доследно био опредељен за 1. септембар. Слично је било и са другим светковинама, посебно оним које су биле везане за сезону пољопривредних радова (сетве, жетве, бербе) и смену годишњих доба, тј. кулминацију природних циклуса. Празник бога Вулкана (Volcanalia), светкован 23. јуна, замењен је празником рођења Св. Јована Крститеља (24. јун). Слично је и са келтским календаром који представља комбинацију соларних и лунарних циклуса. Четрдесет дана након зимског солстиција прославља се Imbolc (2. фебруара), 40 дана после пролећне равнодневнице пада празник Beltaine (1. мај), 40 дана после летњег солстиција слави се Lugnasad (1. август), док се 40 дана након јесење равнодневнице слави Самхаин (Samhain), бог смрти (31. октобар – 1. новембар, данас чувена Ноћ вештица, Halloween). Велики Христови и Богородичини празници замењују старе светковине, док поједини свеци и свети арханђели постају задужени за напредак и добробит појединаца и заједница, њихових прегнућа и напора. Премда је веома поштовао Св. Мартина, свог далеког претходника на епископској катедри Тура, епископ Григорије био је против насилног рушења остатака паганских светилишта. Сматрао је да је довољно пошкропити их светом водицом. Уместо насиља о празницима хришћанских светитеља треба организовати велике гозбе под дрвеним шатрама, свакако на пристојној удаљености од црквених здања, током којих ће верници бити у прилици да осете присуство светитеља који бдије над њиховим свакодневним потребама. Светотајински обреди постепено замењују некадашње обреде преласка, дајући хришћански смисао догађајима као што су рођење, стицање зрелости, ступање у брак и сл.
Култови вегетације, обредно прослављање појединих животиња и обожавање водених површина и токова (извора, река, мора, језера) практиковани су од давнина. Средњовековни човек живео је складу са природним циклусима који су се ритмички одвијали пред његовим очима и од којих је његов опстанак зависио, стога није било могуће одузети сакралност просторима који су представљали позорницу егзистенције. У Египту се атрипски игуман Шенуте (385–466) вајкао да чак и када би уништио све идоле никако не би могао да сасвим заклони сунце и вечно стражари над обалама Нила како би спречио хришћане да се клањају залазећем сунцу или врше обреде на речним водама. Григорије Турски приповеда како су становници крајева око језера Еларија пред крај зиме у његове воде бацали свакојаке драгоцености (храну, одевне предмете, накит, покућство, животиње) и организовали тродневне светковине. Локални епископ није могао да овај обичај искорени никако другачије осим тако што је на обали језера подигао цркву и у њу сместио мошти чувеног светитеља и црквеног писца Хиларија из Поатјеа. Празновање светитеља одређено је за 28. фебруар, а ствари које су некад завршавале на дну језера сада су доношене у цркву како би послужиле у добротворне сврхе.
Дивљи свет природе, који се простирао изван људских насеобина и манастирских комплекса, изазивао је у најмању руку нелагоду, а често је био поприште деловања злих сила. Овладавање великим пространствима хаоса и њихово претварање у пријатељски микроуниверзум било је могуће искуључиво уз Божју помоћ посредовањем светитеља и анђела. Према предању, Св. Марцел је помоћу јеванђеља успео да савлада змаја што је за последицу имало култивисање до тог тренутка дивљег и опасног места, на којем је временом изникао париски кварт Сен Марсел. Свештеници су приступали благосиљању и шкропљењу светом водицом узораних и засејаних поља како би осигурали њихову плодност, дајући на тај начин хришћански карактер древним обредима лустрација чији је циљ био идентичан. Мисионари су јасно увиђали да је веома опасно допустити временски и просторни вакуум након уништења паганских храмова и идола. Стога папа Григорије I Велики саветује Мелита, епископа Кентерберија и евангелизатора Британије, да по уништењу многобожачких знамења одмах приступи освећењу воде, шкропљењу рушевина храмова, подизању хришћанских олтара у њиховој близини и доношењу реликвија на таква места. Древна светилишта често су уграђивана у темеље хришћанских цркава, чиме се обезбеђивао духовни континуитет преко потребан у одржавању психолошке стабилности заједнице.
Веома важан сегмент евангелизације било је давање хришћанског смисла феноменима смрти. У IV и V веку хришћани су сахрањивани заједно са осталим грађанима на гробљима изван зидина римских градова. Испраћај покојника представљао је дубоко интимни породични чин, а на надгробним споменицима је сромно истицано да је преминули био хришћанин (знаком крста или речима). Постепено се изграђивала идеја о стварању хришћанског гробља уз цркву, у близини светачких моштију и гробова епископа и других угледних клирика који су сахрањивани унутар црквених здања. Гробље постаје campussanctus, парче свете земље у коју некрштене душе немају приступ. Под окриљем монашких заједница изграђивао се нови однос према чину умирања. Монаси су умирућег сабрата припремали за прелазак тако што су над њим читали молитве, док га је духовник помазивао светим уљем, исповедао и причешћивао. Било је важно уклонити нечисте силе од самртничког одра. Временом се усталио обичај служења заупокојених литургија, на којима су помињани како монаси и клирици тако и лаици, посебно они који су за живота били везани за конкретну цркву или манастир. У првој половини XI века на иницијативу Одилона, опата Клинија, 2. новембар је установљен као дан молитвеног сећања на преминуле хришћане. Занимљиво да је спомен на мртве обележаван дан након празновања Свих светих (1. новембар). Међутим, прастари обичаји сахрањивања мртвих са предметима које су користили за животаи њиховог храњења изношењем послужења на гробове одолевали су свим евангелизаторским напорима. Многи добри хришћани су издвајање честица за мртве доживљавали као својеврсно давање хране покојнику, због чега су настојали да за потребе евхаристије обезбеде најквалитетнија вина.
С временом хришћански проповедници, углавном епископи, писци најстаријих историја германских народа попут Јорданеса, Беде Венерабилиса, Павла Ђакона, Григорија Турског одустају од негативног става према народним предањима. Штавише, они су забележили легендарне повести о боговима и херојима. Историјски краљеви и династије, које они живо приказују у својим делима, потицали су од древних божанстава. Тако је Меровеј, полулегендарни родоначелник династије Меровинга, рођен из натприродног споја извесне принцезе и морског чудовишта, док су краљеви Источне Англије потицали од самог Водана. Међутим, сумрак богова био је давно предсказан, божанства су једноставно устукнула пред Христом, богочовечанским симболом нових времена, а заједно са њима потонуо је и читав свет германских ратника са својим аутентичним моралним кодексом. У VII и VIII столећу о древним божанствима могло се говорити без зазора као о неком давно прохујалом поколењу које живи још само у магловитом сећању потомака. Цар Лудвиг Побожни (814–840), понет верским жаром, ипак је наредио да се уништи збирка франачких спевова и легенди брижљиво бележених по наредби његовог оца Карла Великог. Био је то номинални тријумф хришћанства, али једног још увек веома рањивог хришћанства које се и надаље морало суочавати са наизглед савладаним архетипским световима.
Наставиће се...
Оригинални научни рад је објављен у: Улога бенедиктинаца у евангелизацији Дукље (друга половина IX – XII век), У спомен и славу Светог Јована Владимира VI‒1. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање (1016‒2016)”, Бар 15‒17. септембар 2016. године, Митрополија црногорско-приморска, ИИУ Светигора, Цетиње 2018, 131‒171.  Катарина Митровић, Academia.edu
|
