детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСНИЧКЕ ОДАЈЕ ЉУБИЦЕ ЖИКИЋ

 Мср Милица Миленковић

Једна реч се из душе истргла

И у писани редак уврстила.

Песникиња Љубица Жикић отвара своје поетске Одаје од маховине песмом „Скамењени белутак“, каменом темељцем завичаја и завичајног о којем ће нам у овој збирци певати: „Претресају ми душу/ Из ње кану песма завичајна“. Та „песма завичајна“ која из душе кане попут сузе у оку, попут гласа у грлу, попут млека из дојки и плетенице спуштене низ леђа, у наредним циклусима књиге растакаће се у речима и трајати у немиру.

Изузетним метафоричким сликама, између лирског ја и дома који више „није мој“ песникиња покушава „да довољна себи“ буде, стихом да надмаши оно што је окружује и „Сунцу на уранак“ крене. Она је некада са вољеним боравила у одајама од маховине, у сеновитој шуми борова и чемпреса, „с украсима од јантара“. Само је љубав изнад поезије, сведочи из тих одаја сметнувши са ума да је „ико икада/ Песме певао и стихове писао“, али било је и оних тренутака, неких година „самовања и ћутања“ када су „само песме имале крила“... Између заборава и сећања, између лепоте и болног тренутка, онога што памти душа и онога што памти срце, испеване су песме које налазимо у Одајама од маховине, одајама сеновитих скривених места у којима се мистичност исписује посебним жаром живота и смрти. Мотив маховине призива северну страну света, ону страну на којој нема сунца, али којој је маховина покривач, живот и топлота, симбол трајности, наталоженог времена, а самим тим и мудрости и смирености. Такве су и песме Љубице Жикић, јединствене у складном изразу којим се показују таленат, литерарни сензибилитет и искуство пера песникиње. О трајност и повезаности у времену сведочи и идеја коју ишчитавамо у стиховима:

„Делови садашњости отимају се

Од дана свога настанка

И одлазе у прошлост

Да буду сведоци угашеног дана.

Сахрањени у историји

Засијаће сјајем очију

Које их из заборава пробуде.“

Лајт мотив ове збирке је камен. Већ самим спомињањем маховине у наслову књиге и стиховима песама, подразумева се присуство стене. На почетку су „празне шаке у белутак скамењене“. Затим се овај мотив појављује у имену Петера Хандкеа коме песникиња Жикић посвећује песму „Петер значи стена“. Песникиња даље пева како су људи у зло време између „четири камена“ били заробљени, али и како су „Кренули у планине/ Да у пећинама пронађу/ Изгубљено семе живота“... Њени градови имају „птицу од камена/ крилом ломним наткрилила/ на хиљаде сањалица“. Са истим мотивом срешћемо се и у песми „Моја сенка“ где камен постаје црн, онај камен испод кога ће на крају спавати „загрљена с вечношћу“.

Стварање историје, и индивидуалне и колективне, тако изгледа: има свој камен почетка и свој камен краја, од камена граничника и камена у зиду куће до пећине, или обрнуто. Камен је и овде симбол чврстине и постојаности, онај који држи маховину на себи. У камен се претвара од велике туге (споменици), камен је штит, али и последња кућа након смрти. Али пре вечне куће, у нечијим животима постоје и оне завичајне или туђе: „Завичајна туга грли нас/ У туђим кућама и градовима“ – овим стиховима песникиња Жикић сведочи осећање којим исписује своје песме. Она није у свом завичају, у страдалним просторима бивших ратова, већ пева из угла оних који и дан данас понављају историју колона, миграција и напуштања својих домова.

Ова поезија испуњена је олтарима, иконама, храмовима, молитвама и корацима људи, речима које долазе из душе и у писани редак се претварају док Ресава жубори... Кроз ову поезију дефилују Римљани, Варвари, Атињани, она је саграђена на темељима великих старих библиотека, али памти и одаје савремених страдања на Балкану: „Из крви борови“, „Ани Петровој“, „Моја лука“ и „Рођенима далеко од овог града“.

Песме Одаја од маховине структурално су различите, сем у циклусу „Трајање у немиру“ који се састоји од минијатура које имају по пет стихова и у којима такође препознајемо исти идејни слој дела.

Поетика Љубице Жикић заснована је на фолклорном наслеђу симбола и идеја које читаоца враћају природи, архетипу и аними, дозвољавајући да се догоди унутрашња катарза и унутрашњи преображај током читања. Лепоти песама које су пред нама не треба ништа придодати нити одузети. Песникиња Жикић један је од оних наших женских гласова који својом песмом исписује најлепше стране српске поезије. Њене песничке одаје пригрљују читаоца дубоком осећајношћу и осећајем да на прави начин пренесу лепоту израза, стиха и стиховних конструкција онима који у њих ступе. Својим високим квалитетом испеване речи, Одаје од маховине Љибице Жикић заслужују пажњу наше јавности, а читаоце и тумаче остављају у уверењу да постоје простори душе у којима се вековне литерарне сензације, кроз фолклор, традицију и православље, претварају у миомирисне храмове духовности, борове иглице или тек редак исписан у песми, док Ресава жубори...

Књига песама Љубице Жикић, Одаје од маховине, објавио Књижевни ЕСНАФ Београд и Удружење писаца Крагујевца, јуни, 2021. Фото: КРК Арт дизајн

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: