детаљ слике: Сократова смрт, Давид Џекс-Луис, Метрополитен музеј у Њујорку

 

Анализа драме ,,Одбрана Сократова“

 

,,Без ваше пресуде ја бих имао само још коју годину да проживим до смрти своје.“, говори Сократ онима који су га оптужили. Он се својим крвницима захваљује. Његово погубљење било је последње велико дело Сократово. Он се руга окупљеном народу, питајући се да ли спасење лежи у смрти, или у животу. Ипак, Сократ и пре него што ће попити отров остаје миран, достојанствен и мудар- одлази у смрт онако како је ишао кроз живот.

 

Сократ је ,,кварио омладину“ и ,,уводио нове богове“. Био је проблем читавој Атини- сувише мудар да би му требало дозволити да ту мудрост шири, а опет сувише цењен и утицајан да би му се за њу судило... одмах. Он није ни политички ни друштвени противник. Ништа није писао, цело његово учење заснивало се на разговору са грађанима Атине.

 

Водећи се тиме ,,да зна да ништа не зна“, Сократ је схватио да што више размишља, то мање зна. Сусреће се с рупом без дна, где нова сазнања доводе само до још више питања. Ова његова реченица чини да се осећамо тако мало и неважно. Ми смо пасивни посматрачи којима су дати тек неки наивни, дневни задаци које испуњавамо како бисмо сакрили своје мисли од унутрашњих патњи. Плашимо се сусрета сами са собом, са знањем унутар нас, јер бисмо онда упали у амбис питања без одговора. Човеков апетит за сазнањем никада не може бити задовољен. Зато решавамо да не стављамо ни први залогај у уста, у страху да нећемо ми појести своју радозналост, већ она нас.

 

Невероватно је колико је Сократ модеран човек. Не, не модеран Стари Грк, већ крајње урбан тип, са ,,старкама“ и телефоном на тачскрин. Он је врло савремен аутор, ако мене питате. Ко су Сократи данас? Је ли то бесна опозиција, која пије вино с влашћу иза сасвим довољно отшкринутих врата? Или је то неки студент, који је трећи пут пао испит на правима јер одбија да к/лаже како је власт председника у Србији ограничена Уставом? Можда је Сократ онај просјак на Зеленом венцу, што увек има нешто паметно да каже, али га нико не разуме јер му пиво везује језик? Свакако, сигурна сам да је тај Сократ потиштен и разочаран светом око себе, али опет жели да га открије до последњег атома. Отров пије сваки дан, некада га удише кроз загађен београдски ваздух, некада му улази кроз ноздрве у виду сузавца, а некада га директно, баш тамо негде где је душа, убризгају људи својом злобом и пакошћу.

 

Уз све дужно поштовање господину Сократу, смешан ми је. Требало је да васпитава своје синове у некој скромној кући у Атини и да ћути. Погинуо је као и сваки велики човек - храбро и бесциљно, уз ликовање оних које не учимо из филозофије, нити се било где спомињу у историји. Ипак, они су тада одлучивали о Сократовој судбини. Они су били његов Бог, а Сократ обичан, бедни осуђеник.

 

Сократ је цео живот покушавао да дође до знања. И сами погађате да је то било безуспешно. Коначног знања нема, зашто бисмо се онда замарали питањима о духу и суштини? Уколико некога можда занима који је циљ постојања човековог, предлажем да се запосли у оближњој фабрици. Можда то није лек за сумње које га муче, али свакако неће имати времена за размишљање, па ће ствари бити под контролом.

 

Крајње циничан есеј девојке од осамнаест година, написан на лаптопу од сто хиљада динара, покривене топлим ,,дормео“ ћебетом док једном руком покушава да врати сребрну минђушу у рупу у уху. Много читам и волим да слушам људе који лепо говоре, посећујем ове мало музеја што имамо, па чак и Југословенско драмско позориште, где се играла ,,Одбрана Сократова“. Планирам да баталим све то, јер знам да ништа не знам и да што је већа радозналост, то је већи и проблем. Сложићете се да је Сократ био интелектуалац и видим колико му је добра то донело.

 

Позивам све велике главе да око ње обмотају уже. Свакако је безболније него бити пребијен до смрти. Можда је приличан клише, али барем ћемо тако уштедети који динар нашем напаћеном државном буџету. Мислим да је фер да испаднете поштен грађанин и сами сносите трошкове сопственог убиства. За крај, смислила сам за вас паролу коју можете да ставите на улазна врата, поред телевизора или на надгробни споменик:

 

,,Не гледај оком, не слушај ухом,

не треба ти знање сократовско.

Блажени сиромашни духом,

јер је њихово царство небеско.“

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: