детаљ слике: у позадини планина Радан, Катарина Митровић, КРК Арт дизајн

АНА

Украс дома топличкога и рашкога

            Беше топло августовско рано поподне баш око Преображења у беспућима тајновите планине Радан што данас, као и у далекој прошлости, одваја две жупе – Топлицу и Дубочицу. Од недоба око нас скривала сам се у топличким странама високе горе, ходајући долином Косанице, узводно. Река је весело жуборила доносећи свежину из утробе земље и дубине шуме. Њен хук надјачавао је тутњаву лоших вести које су ме у стопу пратиле, данима и седмицама уназад. Беху то вести о болничким собама без много наде. У једној од њих лежала је моја Н. Веровала сам да ће Преображење ипак донети добре вести, да ће Н. устати из кревета и напустити болницу, да ћемо ускоро наставити тамо где смо стале претходне јесени. Застала сам за тренутак и чучнула покрај распеване реке која се није обазирала на моје присуство. Учинило ми се да међу дрвећем видим сену. Уобразиља! Превише сам напета! Видно узнемирена седох на оближњи камен и загледах се у воду. Сена је наставила да се креће међу стаблима и ниским гранама. Окретох се ка њој. У једном тренутку попримила је обличје средовечне жене блиставог лица и светлосмеђих увојака одевене у тамнозелену хаљину посуту златовезом. Недуго потом угледала сам монахињу. Тај ме је лик подсетио на једну студеничку фреску. Ана! – помислих. Пронашле смо се украј Косанице. Какав благослов! Ипак, била сам свесна да ће за мене остати неухватљива једнако као што је то била за генерације историчара, богослова и уметника који су покушавали да о њој дознају више од онога што су забележили њени синови, Стефан и Сава. Првовенчани краљ и први архиепископ српски у житијима посвећеним очевим владарским и монашким подвизима открили су мало тога о жени која их је донела на свет. Начинили су од ње загонетну сену по образу владарске идеологије очевог дома коју су стварали у ходу, наизглед лако, свагда доследни у верности себи. Чудном магијом понесена ухватих се за танану нит њеног бића што се у два лика пројављивало међу раданским стаблима. Неколико тренутака преда мном су се смењивала обличја супруге Ане и монахиње Анастасије. Напослетку, обратила ми се Ана. Скрушено је стајала на камену тик уз разиграну Косаницу која се није обазирала на нас. „Била сам двадесетак година млађа од њега. Пошла сам за човека чврста карактера, одлучна, понекад прека, снажног тела и још крепкијег духа. Пред његовим очима увек је стајао циљ који се морао досегнути. Немој ме питати одакле сам дошла, ко беху моји родитељи, ни да ли сам му била прва супруга, ни да ли су се сва његова деца зачела у мојој утроби. Давно сам се зарекла Растковом колевком да ћу ћутати о свему што би могло бацити и најмању сену на његов лик небеског човека и земаљског анђела. Бејах она која угодна дела твори пред Господом у дому мужа свога. Премда још увек беше пуно страсти међу нама у дане оне док смо боравили у Топлици, он је донео одлуку да се посвети изградњи задужбина, на спомен себи и нашем породу. Честити девери моји, Тихомир, Страцимир и Мирослав и њихови потомци, беху изван мојих видика. Знала сам да ће његови самовољни поступци довести до сукоба са старијом браћом и до рата с царем Манојлом. Много више стрепела сам за наш супружански однос. Слутила сам да ћу за њега ускоро постати тек она која сваком послушношћу и добром нарави извршава заповести свога господара и супруга, јер је уистину стремио да постане моћан владар. Ја бејах вероватно најмањи од свих залога његовој амбицији. Ону која се из дана у ноћ радује спајању после кога следи пуноћа рађања ускоро је требало да замени часна и богољубива супруга. Стремио је висинама пред којима сам једино могла да погнем главу. Постајао ми је све даљи. Молитве Богомајци и страстотрпцу и непобедивом војнику Ђорђу нису ми биле од помоћи у беспућима мог још увек крепког тела. Ћутала сам што сам тише могла све његове пламсаје док је он био заузет бојевима и градњама. И тако се једног дана у срцу Топлице пред мојим очима указао велелепни призор храма посвећеног мирликијском чудотворцу. Саздан је по узору на Цркву Светог арханђела Михаила Манастира Христа Пантократора у далеком Константинопољу. Његова је задужбина личила на маузолеј славних Комнина. А мени се понекад чинило да ме само још Свети Никола и предводник небеских војски Михаило Арханђел могу разумети и утешити. Зато сам се овој цркви ипак обрадовала у срцу. А онда је мало ниже од места на коме стојимо никла Богородичина црква, тамо где се Косаница улива у Топлицу. У тој цркви окупили смо монашки збор који ми је с много љубави поверио на старање. Брига о Христовим невестама давала ми је снагу, испуњавала је моје дане смислом другачијим од оног који сам налазила у подизању његове и моје деце. Заглушујућа бука догађаја који су нам долазили у сусрет ипак ме је испуњавала надом да га могу задржати за себе, као мужа и оца барем још једног детета премда већ бејах загазила у четрдесете...” Села је на камен. Ретки сунчеви зраци претварали су њене светлосмеђе увојке у златне нити. Приметих више срцем него оком да се једна суза кроћена вековима сурвала у равнодушну Косаницу.

на Радану, фото: Катарина Митровић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: