ПАВЛОВИЋЕВА ГРОМАДА

Громада, роман Ранка Павловића - Прометеј, Нови Сад, фондација Бранка Ћопића - 2017

 

 Илија Шаула

 

Узети у руке приповједачку громаду коју је аутор Ранко Павловић објавио у форми романа, прави је изазов за читаоца. Роман носи наслов „Громада“ помало необично, као што ће нам се показати необичним и кад започнемо читање. Покушавамо да допремо до ликова, исто као и до мјеста радње. Након прочитаних неколико страница увиђамо да ћемo  се дружити са безименим ликовима у безименом граду у канцеларији једног партијског секретара. Величина и снага овог романа јесте управо у безимености ликова и града јер се таква слика могла видјети у свим нашим градовима и мјестима, као и препознати у ликовима људи који су били вјерни тоталитарном режиму који је владао на простору Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Асоцијација је врло снажна за све нас који смо рођени и који смо живјели под тим режимом. Али, исто тако сваки онај грађанин свијета који је живио у режимском систему гдје је доминирао култ великог вође ако прочита овај роман доживјеће га на свој начин, јер ће препознати једнообразно размишљање великих вођа, као и послушне масе понесене страхопоштовањем.

Аутор вјешто дотиче све сфере диктатуре, разобличава је. Не сврставајући се ни на једну страну, већ нам вијерно приказује, осликава ништавне вредности које такав режим доноси. Многе прилике описује кроз односе са  самољубљем, подмитљивошћу, корупцијом,  политичком бахатости и друштвеном незрелости.

Овај роман је поуздана читанка која третира култ личности у којој се истиче богатство језика, са јасном артикулацијом и стварним мотивима градских партијских  секретара у жељи да  опчине великог вођу и на тај начин учврсте своју позицију.  Сваки друштвени слој има своје вредносне љествице, које су носиоци системских правила али и оних елемената који нагризају систем и чине га привидно повољнијим и занимљивијим. Непобједиви су мито, корупција, подилажења и остале интересне сфере лажног симболизма. Онај ко нема никог да је неко, ствара га! Павловић сјајно приказује како у тим приликама руководиоци каналишу енергију намењену за радне задатке. Све је подређено страху од великог вође, небројени примјери у књизи о томе говоре. Кроз призму сагледавања прилика у друштву упознајемо и дух народа у којем столује страх од постављања питања и евентуалних прохтјева, народ се труди да му свеједно буде добро и прихвата да зло произлази из њих самих, а не из неког другог извора о којем не смију ни размишљати. Ако се нешто смије рећи то једино може да буде у складу са режимом, а о личним проблемима и потребама се разговара код куће. Човјеково знање је основни елеменат развоја сваког друштва, затим капитал, односно новац који се доживљава најважнијом споредном ставри у друштву, али у рукама владајуће класе. Сусрећемо се и са моделом како хуманост постаје елеменат самоизградње, јер створити књижевника од неког локалног пискарала, подржати његово стваралаштво је стварање јавне подршке себи самом, јер тај ће преносити идеју система и прохтјеве руководиоца директно на народ.

Павловић ликом Вајара продире до најсложенијих структура друштва у којима се преламају алтернативни ставови који могу да доведу до промјена, које чак не иду у прилог режиму. Вајар одлично познаје односе у друштву, друштвене формуле, осликавање сваког сегмента друштва,  прилагођавање култу личности као и ослобађање од истог. Ни мало случајан лик, вајар, који врло успешно синхронизује између своје умјетности, система и владајућих моћника, а упоредо позанје прилике и у другим системима у свјетској политици. Павловић нам кроз вајареву виспреност, природну интелигенцију и слободу говора, дочарава начин како се у свјесном грађанину буди смисао за промјене и отказивање непослушности великм вођама, али и свјесно повлачење кад се осети да би то истрчавање мисли могло да придонесе посљедице властитој сигурности.

Ранко Павловић је кроз ликове секретара, активисте  и вајара успио и њихове различите идеје довести у смисаон однос, а то је могуће уз одлично познавање прилика у друштву из тог периода  и кориштењеу језика у популистичкој форми тог времена.

Те три прилике које у највећем дијелу тумаче овај роман, а израсле у машти аутора, показују у својим међусобним мисаоним сударањима колико је простора у људима и међу људима, за напредовање. Партијски секретар својим идејама, да удовољи врховној власти, машта о свом успјеху на хијерархијској љествици и драматизује (не)важна дешавања да је просто за очекивати да ће доћи до неуспјеха.

Претјерано обожавање вође, до размјера властитог занемаривања, да напусти пут у стварању породичног гњезда и остане заробљен у идеји и вољи великог вође.

Може се помислити да у неким дијеловима има и претјеривања као што је идеја око сјечења руке „громади“, али ако то узмемо као симболику, онда то схватамо као врхунац лудости режимских секретара који су у стању газити и преко мртвих другова само да би дограбили што више власти и остали вијерни владавини великог вође.

Павловића познајемо као писца који у својим радовима умије додати психолошку ноту, тако и овдје у појединим дијеловима романа осјећамо као да читамо психо драму прожету неизвјесним тренуцима, док се дешавања могу сагледати као да се дешавају без разлога, односно само са једним циљем, удобровољењу вође, у увом случају, Заменику.

      За роман Громада се слободно може рећи да је заиста приповједачка громада, драматизован, сценски уоквирен, технички изводив у позоришту и довољно инспиративан да би се остварио као занимљиво драмско дјело.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: