ОДИСЕЈ У ПЛАТОНОВОЈ ПЕЋИНИ

 

            Негде у зору 1150. пре н. е. пробудио се Одисеј у пећини. Угледао је нешто што превазилази све што је до тада искусио и доживео. Призор је премашио и све што је помислио да се може догодити.

 

- Да ли је то опет нека чаролија или оптичка варка која ми отежава повратак у Итаку –помисли збуњени Одисеј, којем овога пута није могла помоћи ниједна досетка.

- Али, не, не... – викнуо је Одисеј! Исколаченим, љутим и уплашеним погледом зурио је у ТО. А ТО није било ништа друго доли прозаична стварност, свима позната и тако обична.

           

            Видео је нас људе у оковима, онакви какви смо готово увек. У полумраку пећине, један поред другог седели су ланцима везани људи. Вратови, стегнути гвожђем, били су им непокретни, те нису могли да виде ништа, осим онога што им се приказивало на неравним зидовима пећине. Њихова лица и погнута тела изгледала су као полуживотињска, док су свој посао радили једнолично и аутоматски.

            Угледао и људе који су се слободно шетали пећином. Они су у тишини преносили неке статуе испред паравана. Такмичили су се ко ће оставити статуу ближе ватри, док је она осветљавала овај чудноносни и чудима преливајући призор. На сваких сат времена чули су се звуци умирујуће мелодије. Одисеју је једино она била подношљива у овој пећини. Било је ту и позориште пантомимичара које је приказивало управо живот заточеника и њихову срећу.

            У даљини су се чуле неке песме, ни лирске ни епске. Изводили су их рапсоди, обучени у дречаве костиме. Пошто је затвореницима у пећини врат био у ланцима, нико од њих није могао да види рапсоде. А речи тих песама биле су тако заглупљујуће и скаредне, да се Одисеју учинило како у животу није чуо нешто толико срамно и понижавајуће. То су били панегирици о прекрасном животу у пећини, у којој се вредно ради и нарочито весело забавља. А речи тих песама извајане су тако да народ увек пожели да их чује.

            Одисеј је руком прешао преко очију као да са њих склања мрену, хотећи да уместо бизарног призора угледа море, брда, сунце, рибаре, чобане и друге људе како слободно живе. Али ништа од тога. Само је ватра била нешто светлија.

            Одисеј угледа своју Сенку, и обрадова се барем једном познатом призору.

           

            - Разумним речима ћу их ослободити од окова. Објаснићу им све – рече Одисеј својој Сенки.

            - Не, нећеш – одговори она.

            - Ови окови нису тако тешки као што се чини, а моје речи излечиће затворенике од заблуда – рече Одисеј.

            - Тежи су него што мислиш. Умишљен си, вешт си у лагању, а сада би требало да говориш истину – одврати му Сенка.

            - Онај ко уме да лаже и измишља, прво мора знати шта је истина – одговори Одисеј.

            - Боље немој да се опробаваш у новом занату, тј. истинољубивости – иронично ће Сенка.

             - Ти никако да ствари схватиш. Твој проблем нису Кирке, Киклопи, Посејдон, Лестригонци, ти си самоме себи највећи проблем. А сада си умислио да можеш да постанеш ослободилац,просветитељчовечанства – подсмехну се Сенка.

           

            Одисејево срце било је погођено, али не због истинитих речи Сенке, већ је оно патило због туђе невоље. Осетио је нешто што није вредело ни рећи Сенки: снажно сажаљење према људима у пећини. Када смо у грдној невољи, у рату, ропству или лицем у лице са смрћу, као по некој унутрашњој логици схватимо како смо сви ми људи слични, јер нестајемо краће од трена.

           

            - Па они су као ја, само што то не знају и не знају да то могу сазнати – рече Одисеј.

            Сенка је искривила уста у полусмех:

            -  Они нити могу знати, нити хоће да знају. Било какав чин у овој ситуацији непотребан је и опасан.

- Уосталом, не заваравај се! Ни ти то нећеш, јер си одувек био једино славољубив и довитљив себичњак и ништа више – настави Сенка. – Ти умеш да се снађеш, да превариш, да на превару убијеш и криве и оне који то нису, и то је све што ти умеш – најискреније рече Сенка.

           

            Срџба, због истине коју је чуо, могла се видети само на Одисејевим уснама што су подрхтавале. Одједном је тако јасно увидео да ће му, ако овим људима не помогне, узети Итаку. Њоме неће више никада ни моћи ни знати да управља.

           

– Не борим се за себе, драга моја Сенко, него да дођем до себе. Можда све што кажеш о мени, ја и јесам. Не разумеш ме. Ја сам недовршен човек, човек у постајању – узврати Одисеј.

            – Колико много славодобитних философема, чух сада. Па ни Хомер те није тако лепо описао, као што ти сада себе описујеш – подсмехну се Сенка.

            – И хвалисавац си, обећаваш пре него урадиш, додаде она.

            – А зашто ми све то говориш? – резигнирано упита Одисеј.

– Да бих те одвратио од филантропског надахнућа, о којем ћеш, знам те, распредати херојске приче – иронично ће Сенка, и настави: - У пећини немаш публику. Нико ти се неће дивити. Напротив, сви ћете мрзети.

            – Ако не будем успео да спасем макар једног заробљеника, не заслужујем да се назовем човеком, Лаертијевим сином и владарем Итаке – рече Одисеј.

            - Пропашћеш, ти назовимудрацу! Само те упозоравам: није у складу са твојим ликом да у невоље беспотребно улећеш, него да се из њих спретно извлачиш.

 

            Одисеј је обратио пажњу на човека испред себе. Човека са високим челом. Деловао је врло усредсређено. Без икакве станке забадао је чекићем огромне клинове у неку машину; а тај његов посао био је ритмичан и он је деловао задовољно.

            Оковани човек се ретко одмарао, а када јесте, посматрао је свет сенки. Греше они који мисле како је свет сенки монотон и досадан. Напротив, тај свет је тако разнолик и забаван. Посматрао је како неки добри људи врше сложене религиозне ритуале, носећи животиње да би их жртвовали боговима зарад добробити заједнице. Комедијашке пантомиме, које су онако изобличене, деловале су још смешније.

 

            - Говориш ли грчки? – упита га Одисеј, који је стао испред њега.

            - Говорим. Заклањаш ми поглед – жмиркао је затвореник.

- Чуј ме. Ја сам чувени, мудри Одисеј, владалац Итаке. Говорим да бих ти помогао. То што видиш није стварно. Гледаш само сенке које производе они што владају над тобом како би за њих радио ропски посао, а они се богатили. Нико од њих не носи животиње да би жртвујући их умилостивио богове. Они носе обичне кипове. Светлост долази од ватре, коју су кипоносци запалили, како ништа не би било јасно. Иза тебе је параван, а иза њега су      кипоносци и „владари из сенке“, поред тебе су окованиљуди који живе као ти и раде исто што и ти – тихо је говорио Одисеј.

            - Ја нисам роб. Слободан сам од рођења. Радим за Пећину – тргну се оковани човек.

- Владари су те навикли да тако мислиш, а стварност је потпуно другачија. Радиш за њих, а Пећина није ваша заједничка, него само њихова. То што мислиш да јесте – није, а оно што није – за тебе јесте – рече Одисеј.

            - Е сада те ама баш ништа не разумем – узврати затвореник.

            - Разумећеш све када се ослободиш окова, устанеш и погледаш око себе – каза Одисеј.

            - А зашто бих то урадио? И овако ми је добро.

- Ако ни због чега другог, да провериш да ли говорим истину. Ако лажем, пријави ме властима – рече Одисеј.Осети бојазан помешану са осећањем поноса због властитесмелости.

            - Владари, које не видиш, наређују да вас за  велике паре забављају разни назовиуметници  тако што емитују слике. Кезе се и плазе вам се њихове удворице, иза ваших леђа, а ви се забављате. Није довољно што радите за њих,     него је неопходно и да се себи самима смејете,  а да то чак и не знате. Смејете се а намагарчени           сте. Нема ничега што их више забавља. Имаш ли поноса? Јелин ли си или варварин? Устани и             погледај сâм, ако ми не верујеш – зачикавао га је Одисеј, надајући се да ће пробудити човека   у њему.

- Устаћу, досадна муво, само да бих те се отарасио, јер видим да само ти блебећеш као варварин, и да нећеш да одеш – узврати заточеник.

           

            Када је устао, осети велик бол. Заболео га је прво врат, са којег су скинути окови. Први пут у животу окренуо га је слободно. Потом су га заболеле очи, а тај бол ишао је до средишта главе, претећи да ће га потпуно уништити! Да ће се од тог бола располути! Жмиркајући је видео ватру, неке друге људе, од њега потпуно различите, како броје благо у углу пећине. Угледао је и отмене кипоносце. Нису то били свештеници, а можда чак нису ни веровали у богове. Највише га је заболело то што се пантомимичари изругују његовом раду, у којем је налазио срећу. Како се увијају, извијају, ломе од смеха.

           

- Не! Није истина то што видим. То је све због болова који ме целог обузимају. Можда сањам, размишљао је затвореник, док га је потресао снажан пламен срџбе, зато што га је тај благоглагољиви лажац навео да поверује својим варљивим очима, ненавиклим на светлост.

            - Убићу те! – викну горостасни затвореник и ухвати Одисеја за гушу, хотећи да из њега извуче последњи дах.

            - Поверуј својим очима! – простења Одисеј разгоропађеном џину, док се борио за ваздух у  мемљивој пећини.

- Ја верујем у себе, а не у твоје лагарије. Због тебе сам забаталио посао, а и све ме боли. Веће будале од мене нема. Уместо да се држим поретка, посумњах, заведен твојим обманама.

- Не обмањујем те ја, који те ослобађам од окова, него они који те држе у ланцима – закркља Одисеј.

- Поломићу те, угушићу те, будало! – узвикну полуслепи див и оклизну се. Одисеј се ослободио од његових длакавих руку, али није престао да га опседа речима:

            - Хоћу да те научим и ослободим. Слобода је знање. И оно је болно, као што је болно када  посумњаш у све оно у шта си до тада слепо веровао. Ти имаш разум, видео си истину и своје знање треба да преносиш другима, како    би сви из пећине побегли, а владари остали без својих поданика.

- Заврнућу ти та твоја прљава уста, ишчупаћу ти језик, како би престао да лажеш – бесно урликну несрећни заточеник.

           

            Вика и ударци су одзвањали пећином. Сакупљачи блага су негде нестали. Кипоносци су се окупили и договарали се око тога шта ће да раде у новонасталој ситуацији. И забављачипантомимичари и рапсоди разматрали су шта да предузму, сумњајући дубоко у кипоносце. Сви су се пак окомили на Одисеја, странца, који је довео у питање и поредак у Пећини па и саму Пећину.

            Пошто се ослободио свога давитеља, Одисеј је улетео у руке кипоносаца, који су разбијали кипове о његову главу. Сав крвав, Одисеј је бежао из пећине, стазама клизавим и мрачним. Падао је и дизао се. Био је то онај стари Одисеј који се налази у изнудици, у којој је морао да се снађе. Одјекивао је громогласни смех Одисејеве Сенке.

            Заточеник, који се налазио поред оног с којим је Одисеј разговарао, чуо је све, разумео је све и притајио се. Напокон је Одисеј успео да изађе из пећине. Угледао је сунце и море и отпловио лађом негде далеко од пећине.

            „Зар је то људски род?“, запитао се Одисеј, више се не чудећи ничему.

 

 

 И.Д.

ПЕЋИНА НИМФИ

 

Светлост је чинила да линије Итаке, њеног тла, путева, живог света и свега осталог на њој буду јасне и разлучене. Више ништа није било скривено од Весниног иИрининог погледа. Облици су се урезивали у њихове очи, са обећањем да ће ту заувеки остати. Све је било модроплаво и мисаоно. Пред њима је зелено острвце са богатом историјом. Време је превазишло малени, пошумљени простор усред залива Вати. Названо јелазарет по томе што је било карантин за путнике, који су јездили морима, да би га,након тога, претворили у затвор. У ствари, готово се ништа није променило, јер шта једруго карантин него затвор?! Напокон, земљотрес је срушио све, а на острвцу је саграђена црква као спомен на страдалнике и кажњенике, да им душе нађу покој исмирење.

Обриси лазарета нестајали су, док су се Весна и Ирина двоумиле око тога куда да крену,једним или другим путем. Решиле су да тог јутра посете пећину нимфи. Ах, нимфе, те богиње вечне младости и лепоте, замамне, песништву и мудрости вичне, очаравају мушкарце већ на први поглед. Несхватљиво је то што је њиховој сексуалности приписана маничност. Грохотним смехом на оптужбе из будућности нимфе одговарају: „Ми, маничне, то само незналица може рећи, јер смо ми бића поретка и хармоније. Брзе смо у скоку и кораку, тако да нас је тешко уловити. Само одабрани су наши изабраници.“ Већини су нимфе недоступне, но понекад, и то врло ретко, појаве се у мушкарчевом сну, залепршају увојцима и смехом и ишчезну као да никада нису ни биле.

У сусрет Весни и Ирини ишли су мушкарац и жена, модрих очију. Личили су набрачни пар, што су и били, Немци: Елке и Ханс-Ото. Љубазно су их поздравили иизгледало је као да им је драго што виде две жене на путу на којем никог другог није било.

 

- Знате ли како да дођемо до пећине нимфи? – упитала их је Ирина.

 

Најпре су били зачуђени, а потом обрадовани што им се неко обраћа на њиховом језику.

 

- Овим путем на горе. Одвешћемо вас тамо.Нажалост, пећина је затворена. У њој су започети археолошки радови пре многогодина, а прекинути су, јер није било новца – казала је Елке, не желећи да разочараВесну и Ирину давањем лажних обећања.

- Свакакве приче испредају се о пећини нимфи. Да је ту за време археолошких ископавања пронађен деоОдисејевог блага које су му дали Феачани. То благо је однето и смештено баш у ову пећину – рекао је Ханс-Ото.

- Не верујеш ли ваљда, Ханс-Ото, тим невероватним причама што распаљују машту и похлепу! Какво благо? Ако га је и било, давно је нестало – узвратила је Елке.

- Само кажем, Елке, оно што сам чуо – правдао се Ханс Ото. – У сваком случају, можемо вас отпратити до тамо. Пријатна је то шетња, а и леп поглед се пружа.

- Одакле сте? – упитала је Елке.

- Из Србије – одговорила је Ирина.

- А тако, па добро – с неверицом рекоше обоје у глас. Али је то трајало само секунду, те су опет њихова лица постала љубазна као да су одушевљени информацијомкоју су чули.

- А ми смо из Минхена. Обоје смо били професори класичних наука. ПутујемоМедитераном, откада смо се пензионисали. На свакоме месту остајемо док га не схватимо. Још нисмо разумели Итаку. Први пут смо овде – казала је Елке.

- Тешко је разумети Итаку, и ми смо из истог разлога на њој. Издавач сам и објављујем књиге о древној историји Словена – узвратила је Весна.

- Колеге смо на неки начин. Професор сам античке филозофије – весело је казала Ирина.

 

Обрадовао се и брачни пар. Напокон су после толико година путовања виделижене које познају језик и културу древне Хеладе и старих времена других народа, и сакојима могу размењивати увиде које други не разумеју. Весна је уочила да суразговарали врло брзо, као да се плаше да ће их нека неумитна сила раздвојити, тенеће успети да све кажу једни другима. Говорили су као у неком еротском надахнућу,присно размењујући мисли о појединим етимологијама, многозначности логоса, обогатствима грчког језика, о различитим рецепцијама Одисеје, о томе како човека обузима неко чудноусхићење када разуме оно што испрва није разумео, али и када разуме оно што већина неразуме. Сложили су се и у томе да је после прве реченице јасно да ли неко чита књиге или не. И напокон су се вратили на нимфе, јер када им већ пећина није била доступна, нимфе јесу или барем на неки начин јесу.

Разговарали су о Одисеју и нимфи Калипси. Боравио је дуго код ње. Обећала му је бесмртност. Вечери је проводио гледајући у сутон и море што се додирује са небом на том рајском месту, сувише љуп-ком да би га сматрали лепим. Чезнуо је Одисеј за домом, из чијег оџака се вије дим, где се живи, стари и умире; за мудром Пенелопом и њеним лицем, које се бора и на којем се виде бразде брига, претварања, туге и протока времена.

 

- Одисеј није пристао да за бесмртност мења Итаку и Пенелопу. – рекао је Ханс-Ото.

- Какав изазов?! Његова одлука је врло промишљена. Човек никада не треба да заборави да је ограничено и коначно биће, те да је обећана бесмртност само лажна нада, празно обећање. На то никада не смемо заборавити, иначе смо жртве властитог хибриса – казала је Елке.

- Та трансформација Одисеја из смртника у бесмртника значила би да се он одриче свега другог што је коначног Одисеја чинило Одисејем – наставио је мисао своје супруге Ханс-Ото.

- Итака и Пенелопа! Па то је његово, тако блиско, тако топло. Бесконачност је несагледива, као неки хладан концепт – рекла је Весна.

- Ако Одисеј и смера да постане бесмртан, њему не треба „дарована“ бесмртност једне лепе нимфе. Одисеј својим довитљивим делима, добрим или лошим постаје бесмртан – казала је Ирина,премда је видела да се све њене речи распршују у јасним призорима Итаке.

 

Како су се, разговарајући, спуштали, угледаше Мелину како им иде у сусрет. Поздравили су се као да су сви они на неки начин Итачани, иако су брачни пар и две пријатељици само путници који истражују ово острво.

 

- Ишли смо да видимо пећину где је Одисеј оставио дарове које је добио од Алкиноја, краља Феачана – рече Весна.

 

Мелина се гласно насмејала и рекла:

 

- Ишли сте на погрешно место. То није Та Пећина. Одисејева је пећина Лизос. Налази се на северу острва.

 

Ирина и Весна су се погледале у чуду. Одисеј их је опет преварио, а Итака је још једном показала да је тврда, затворена и неприступачна. И не само то, него их је упутила према погрешноме месту.

 

- И та пећина је недоступна. Срушена је за време земљотреса. У њој су се налазили значајни предмети из микенског времена, који су, Богу хвала, спашени и налазе се у Археолошкој колекцији северне Итаке у Ставросу – казала је Мелина.

 

А Весна је помислила: „Да ли ћемо икако моћи да закорачимо на место где је Одисеј оставио дарове? Или то није баш толико битно? Хомер нам је оставио причу о томе која траје и трајаће“.

 И.Д.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: