|
|
АНА - О БОГОЧАСТИВОСТИ И ЈЕДНОМ ДАВНОМ ЗАВЕТУ | Митра Гочанин | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
АНА О богочастивости и једном давном завету
Празнично јутро беше прозрачно и угодно топло. Преображењска звона одјекивала су над распеваном Косаницом разносећи мирис тамјана из мале цркве која као да је независно о људској вољи изникла из пропланка над речном долином. После литургије спустила сам се до виле Иване. То усамљено здање, велелепно у својој једноставности, буди праисконску радост. Привучена омамљујућим мирисима не тако давне прошлости села сам за сто повише реке и препустила се уживању у домаћој кафи и старинском укусу пите од сувих шљива с медом и орасима. Читала сам један необични роман без много везе с мојим тадашњим расположењем и недавним сусретом у раданским беспућима. Часови су неосетно пролазили, сунце је досегло врх неба, Косаница је безбрижно запљускивала камените обале. У неистраженим дубинама властитог бића осетих подстицај за покрет. Кренух узводно Косаницом, земљаним путићем кроз густу шуму. Сунчеви зраци су се пробијали кроз крошње у којима су се назирали златасти пропламсаји надолазеће јесени. Природни циклуси досегли су врхунац, ваљало је свикнути се на времена понирања. У ходу сам маштала о дугом михољском лету и у тим снатрењима наиђох на Ану. Чекала ме је на обали, испод једног дрвета из кога су животни сокови незаустављиво ишчезавали. Била је одевена у црну хаљину без украса, а њену светлосмеђу косу прошарале су густе седе власи. „Знала сам да ћеш се вратити како би чула наставак моје приче.” „Зар сам могла да поступим супротно свему што јесам?”, одговорих питањем, помало збуњена. „Савини животописци, Доментијан и Теодосије, забележили су да је богочастива Ана стајала уз мужевљеве скуте и да у врлинама није заостајала за њим. Само таква Ана била је потребна човеку чији су лик скројили према начелима оног што су својом мисијом називали. А заједно с његовим вајали су и мој лик прекривен са седам монашких велова како и приличи супрузи светитеља и мајци светитеља. Саткана сам од врлина које проносе славу Светог Симеона, Светог Саве и Светог Симона – родоначелника светородне династије, првог српског архиепископа и првовенчаног српског краља. Претешко бреме за моје крхко биће у време оно, као и данас, као и у времена будућа, и тако одискона до судњега дана када ће се свачија дела открити, па и моја. Године су се низале а ја више нисам рађала, попут Лије Јаковљеве. Он је војевао битке из којих се враћао поражен или на крилима победе, склапао савезништва, подизао задужбине, изграђивао државу, обнављао палу дедовину. За то време ја сам тиховала заједно с монахињама из Богородичине цркве на ушћу Косанице у Топлицу. Деца већ беху поодрасла. Дочекала сам да видим Вуканове синове, али то што сам постала бака макар по имену није умањивало моју вољу за животом. У дугим ноћима молила сам Бога да ми га као мужа макар још једном подари. Испрва сам сневала само о њему, а онда су у сан почеле да ми долазе Сара Аврамова и Јелисавета Захаријина. По дану молитве сам упућивала Ани Јоакимовој. Мисао о чуду није ме напуштала. Једне прохладне ноћи у рано пролеће у посету ми дође Ана с малом Маријом у наручју. Навестила ми је да ће моја жеља бити услишена под условом да се, када страсти буду утихнуле, заветујем целомудреношћу. Сутрадан, у цркви, пред ликом Анине кћери, нечујно сам се заклела да ћу га по рођењу најмлађег сина с љубављу отпустити како би се посветио ономе што надилази нашу пролазност. Неколико дана касније вратио ми се из неког од похода. У тренуцима блаженства заједно смо молили Господа да нам подари сина који би отачаство испунио доброверјем и благодаћу. Знала сам да ће мојој срећи убрзо доћи крај, али је захвалност превазилазила страх и тугу. После извесног времена отишао је својим путем, више се не сећам шта је навео као разлог одласка. Моја утроба била је оживљена богомданим чедом. Девет месеци касније нечујно сам поновила завет, овог пута покрај Расткове колевке над којом су бдиле Ана, Јелисавета и Сара. Беху то тренуци непомућене среће. Ни слутила нисам да су оне мом златокосом чеду тада прорекле судбину која ће ме једног дана испунити великом тугом.” После ових речи Ана је ишчезла међу стаблима. Осетих како ме обузима преображењска радост и неочекивана нада.
|