ОБРАЗ

          - Шути синко, не хули! Све је боље од безвлашћа кад свашточини загосподаре. Далеко било! - говорио је стари  Етем, подсјећајући на вријеме послијератне смутње у пограничним забитима.

           Учестало грактање врана над плавско-гусињском котлином бијаше сигуран знак надолазеће кише. Муње бацаху убојита копља пробадајући Наилу право у срце. Свака бачена стријела ју је све више удаљавала од родног села и топлог мајчиног загрљаја. Небо се затвори и са земљом састави. Над селом се надвише црни облаци, испуштајући крупне капи кише, које немилосрдно пробијаху стару шиндру, сливајући  се право на њихову брачну сламарицу. Удар грома у орах у дворишту, тргну је из полусна. Она скочи, и прво што угледа је вир у леђену, који се ширио од  капи кишнице. Дохвативши га, прескочи преко чељади која су спавала једно до другога, на душеку који је донијела у спрему из рода. Просипајући кишницу са балкона, уз бљесак муње указаше јој се шћућурене, мокре вране, које су гмижући, правиле дуги, црни ђердан низ путељак. Осјетивши туп бол у грудима од  помисли да су оне предсказање несреће, врати се у собу и поново постави леђен да се пуни. Опрезна попут зеца, није се вратила у хаљине гдје је њен Авдо, уморан од посла, хркао, већ се згучила у буџаку као клупко, које се неповратно може скотрљати низ брдо.

       - Престаће, ако Бог да, до сутра. Само да ме мој Авдаш пусти. - шапутала је сама са собом, надајући се изуну да посјети мајку. Данима је за то молила свог чоека.

       Њени лаки кораци у нека доба, ипак пробудише Авда. Знала је да је воли и поштује, због оданости којом му пази кућу, дјецу и све што чини, али је осјећала да гори на двије ватре: између мајке коју поштује и жене коју воли.

     - Спаваш љи?

     - Не, валахи - проговори жена. 

    - Ево, видиш, ни ова кишурина ти није од разилука за пут. Довотке до садек нијесу ишље саме у род. А знаш как'а је хићаја код нас. Ђеца су још мала, крава на тељење...- споро, испрекиданим гласом је говорио - Мајка не може сама чињет' свему чаре', стара је и уморна.

       Приподиже се, узе кожну духан-кесу, у којој се руменио скадарски духан, поче да савија цигару и настави:

     - Чим стане ова слота, три дана, с путом те пушћам. И да хој више, не могу те пуштит'. Ну, де, śедни ту поред мене.

         Обрушен један ћошник од куће, који му се појавио у сну, увртио му је сумњу да ће се нешто лоше десити. Запаливши цигару, загледа се у жену. Са толико љубави у очима, одавно није имао времена да је посматра. Немајући обичај да је гледа право у очи, учини му се љепша но икада. Она спусти главу, као да се постидје њежности свога мужа, који је помилова истом оном толином као оног дана, док је била за Бајрам у посјети тетки, и када га је први пут срела испод трешње, пуне бехара. Пуштајући опојне мирисе, трешња је мамила и момке и дјевојке да направе хопаљку за Ђурђевдан, на којој би момци до поноћи хопали дјевојке, размјењујући кришом чедне погледе и уздахе, шаљући им ишарете од којих се распламса руменило на  дјевојачким образима. Не знајући до тада за тако снажна осјећања, обли је хладан зној док јој се Авдо приближавао, стријељајући је зеленим очима, покушавајући да је додирне за руку...

        - Знам, Авдо. Но, пуно је вакта прошло, а ја моје не видо'. Мајка није добро. Ако умре, послен немам рашта ис' тамо. Ова' пут не знам да л' ће зиму дочекат'. А и зажељела сам се свега...

        Авдо је погледа и ништа не рече, само испусти сиви дим из уста, покушавајући да споји колутове, али не успје. Облачић дима се развуче по соби.

         - Они катиљи су бабу даљи бесу, да никет нико наш нејће више страдат' пролазући преко Боловаче. Ти знаш, ми другога пута немамо ки граду, но путом кроз њихно имање. Аљ', ко ји може вјероват, никак'а миљет су!

       Авдо уздахну дубоко, јер му кроз главу прођоше слике из дјетињства о зулуму који су његови трпјели од тих погани.

        Дуго година његова мајка Абида и отац Ибро нијесу имали дјеце. Приче су почеле да круже по селу да је Ибровица јаловеша, да ће кућа остати без насљедника."Благо Камбовој ђеци, она ће насљедити имање и свога аџа."- говоркало се по селу. Ибро је важио за угледног домаћина, а у његовој кући могао си мед са пода лизат', тако је кућа била уредна. Као дугогодишњи кмет села, само је могао да помогне сељанима, никако да одмогне. Тјешећи жену да ће и њих  Милостиви погледати, Аллаха је молио да му напуни крило, јер је знао да није заслужио да му се лоза угаси.

          Иброво најљепше парче земље, Губоśема, иза шуме и Глухог потока, међило се са Боловачом Хаљковића. Нетрпељивост између ових породица настала је оног тренутка када је халобитност Цана Хаљковића толико порасла, да је и пут преорао. Није Ибро марио што су му сваке године, помјерајући међу, отимали по бразду земље, али пут, којим се пролазило и прије турског вакта, није могао да опрости. Упрегао је волове и са буковим влакама прешао преко тврдог бусења од пута да га поново обиљежи. Истрчали су Хаљковићи и у крвничкој борби Ибро је тешко ранио Цановог брата Зака. У замјену за просуту крв, мировњаци су пресјекли да Иброва њива Губоћема припадне Хаљковићима. Знајући да од „међе нема јеђе“, стари Ибран је пристао, уз дату бесу, да његови потомци и други намјерници могу  пролазити путем преко ових имања за вазда. Тако и би.

                                                                        ***

        Срећна, што ће напокон, послије дуго времена, осјети мирис родног краја, рано је устала. Помузла је и намирила стоку, проциједила варенику, испекла погачу, опрала портик и стубе, посула из ибрика чељадима да се умију, нахранила максуме и са неким чудним осјећајем у стомаку, кренула на пут до главне џаде. Туда пролазе Димићи што камионим превозе народ до сусједног града, а оданде ће часком, пјешке до бихорских селишта.

         Муж уведе нејач у собу, како не би плакала за мајком. Док је стављала на раме замотуљак у којем је грчила гурабије и шамију за мајку, чула је како њена свекрва кроз зубе цикеља, увијајући танким уснама:

        - Кољко одовут стопа, тољко отут годинааа!!!

       Са свекрвином клетвом у ушима, она спусти главу и похита куда је наумила, да се Авдо не  предомисли.

       Јесењу кишу смјењивале су прве пахулљице, слијећући са већ бијелих врхова планина. Надовезујући се једна на другу, почеше прекривати стазу којом је ходила. Траг који су остављали њени опанци на кривудавом путељку, полако су се почели губити у бјелини, затирући и посљедње кораке које је пружала ка роду.

      - Валахи, бојим се да ће ме ова' снијег и лапавица омести да стигнем до Иванграда - стријепила је. У том размишљању, прошла је кроз шуму и преко Глухог потока, убрзавајући корак да што прије прође и преко Боловаче, кад испред себе угледа незнанца умотаног у кожух и са чалмом обмотаном око чела.

        Не чекајући, приђе јој ближе, погледавши је, грубо је ухвати за руку, и поче режати:

       - Ммм... куд љи си то кренула по оваком кијамету?  Ааа...?! -просикта. Раскрилио се ђовдурином, као да је међед испред ње. Очи су му биле крваве као у гладне звијери, а лице грубо и црвено као храстова кора. Да је могао, истог трена би је згњечио. Наили се одсјекоше  ноге и као укопана остаде на мјесту гдје је заустављена, не помакавши се. А и да је хтјела, није имала куд. Ни лијево ни десно, нигдје никога. Хтједе да врисне, но, гласа није било. Кроз главу јој прође мисао: Куку њој, ово су ти Хаљковићи. Опет је покушала да врисне, али јој лице прекри огрома шака.

         - Ииииś... Како те пушти саму, језћк му било?!

           Проциједивши те ријечи кроз зубе, грубо јој скиде атку с главе. Њена љепота га ошину као муња и помјери уназад за корак, јер до тада никада из близине није видио тако лијепо, женско лице.

            - Ти си та Авдовица, је љ' де? - мумлао је, кривећи испуцале усне. Окренуше се брда око Наиле и она се затетура, а овај је скопа око паса и пребаци преко рамена, као врећу шужбине.

          Освијестила се у мраку неке хизбе или трапа, назирући танку зраку свјетлости кроз пукотине дрвених врата. Цвилила је и вриштала дуго, док у нека доба угледа двије силуете огромних глава. Отимала се као мачка у џаку, али је грубе руке ишчупаше и однијеше у малу просторију и спустше на простирку, налик душеку.

       - Ти ћеш први. Ти си ју довео овамо. Посљен тебе Ахмо, па Јука. По ној ви је доста, и пуштите роспијетину, нека иде! - чула је заробљеница, неки старачки глас.

        Чула је несрећница за многа зла која су ови несоји чинили. Знала је да су и Цано и његова три сина чувени по злу. Својим поганлуцима су затворили врата на све стране, те их народ избјегава као губавце. Нема коме зијан нијесу направили у оближњим селима. Живе са старим лисцем, оцем, који је од њих направио силеџије, и са мајком, коју је њихово насилничко понашање учинило суром од инсана. Нијесу се женили, а прекласали већ одавано. Дјевојке их се плаше и бјеже од њих, чим им чују глас.

         Крену да устане са крпаре на којој је лежала, кад неко дрмну врата и као мећава их отвори. Она се тргну, згучи и скобрља до сламарице, тражећи спас у мајушној мазгали да препозна зрачак свјетлости и ваздуха. Кроз магловити одсјај светиљке фитиљаче, примијетила је силуете мушкараца у соби из које се повремено чуо разговор старца са синовима о болесној намјери.

        Груба рука је ухвати за врат и привуче обијесно к себи. Она врисну колико је могла, што изазва у силнику већи нагон и жељу да је има. Њени узалудни вапаји нијесу могли спријечити животињски нагон, који се крио у његовој природи. У мраку се могла чути грчевита борба за спас образа и преклињање несрећне жене.

        - Имана ти...немо'. Авдо ће ти дати још земље... Све ће ти дати, само ми образ не дира'... Имам децу...

         Не обазирући се на њене ријечи, халапљиво је гњечио њено крхко тијело, сисајући из њега сокове, као из зреле крушке, избацујући у заносу пљувачку из отворених уста из којих је излазио јак задах од кога се сваког трена могла онесвијестити. Његови нокти на њеним једрим бутинама су се заривали као канџе, остављајући за собом дубоке бразде.

          - Моја си...! Мојаааа...!Иииииих! - биле су задње ријечи које је чула.

          Згњечио ју је као трухлу вишњу. У зли вакат пробуди је пљусак воде по обешчашћеном лицу. Изнад главе угледа мушкарца средњих година са зараслом брадом, дугих бркова, испод којих  се једва назирао по који, климав и од духана пожутјели зуб.

          - Де, узми! Мораш да ијеш! Снага на уста улази!

          Понуди јој сахан подропца и сједе поред ње. Смрвљена, једва пружи руку и гурну сахан, погледавши у врата иза којих је као испод земље допирао болешљив женски глас:

        - Пуштите ју! Е, ками мене. Бојите љ' се Бога?

         Поглед јој прекиде дубоко дисање незнанца. Гњеван због одбијања хране, спопаде је као да жели да из њеног измрвљеног тијела истисне и оно мало живота, што је остало послије његовог брата. Грубе, од балвана отупјеле руке, није ни покушавала да скине са себе. Тресла се у грозници од помисли да је њен, а и образ њеног Авда, окаљан за тиси вијек, те јој није било важно хоће ли се још неко сладити њеним тијелом.

         Пред зору се извукла испод омлитављеног мушког тијела, које је баздило на јак воњ људског зноја и овчијег руна. Његова брада, натопљена масноћом и пљувачком, коју је испуштао хрчући отворених уста, изазвале су гађење од којег је избацила и оно мало течности из утробе.

          Огрну се вуненим прслуком и, мислећи да незнанац спава, у бунилу промрмља:

         - Куд овак'а... ка тебе... мајко? А ни ка деци...

        - Ииих! Ту је и Аго... И он хоће... А тебе има, божара, доста! - чкиљио је на једно око и блентавим смијешком показивао задовољство.

         Треће ноћи се несрећна жена и не сјећа. Бол који је доживјела је био прејак за једно крхко биће, каква је била она. Сумануту и разваљену од махнитог пира, изнијели су је близу џаде у току ноћи и оставили да смрзне...

                                                            ***

         Док је Авдо испред хизбе цјепкао љушчице за подлагање шпорета, тетурајући по утабаној стази, рашчупана, изгребаног лица, носећи замотуљак који је нанијетила мајци, створи се ниоткуда. Никада никоме неће бити јасно како је успјела да дође до своје куће. Престрављен, Авдо баци косијер из руку и повика:

       - Бесаааа, бесааааа!!!

        Данима је несрећна жена лежала на постељи, бунцајући и скачући из кревета, често изговарајући неразговјетне ријечи, хистерично се бранећи као да хоће из коже да се извуче: "Мај... мај... ко!"

        Почеше шапутања да се Авдовица на смрт разбољела, да јој је неко мађије потурио. Цијелу зиму Авдо је то ослушкивао и ћутао. У непроспаваним ноћима само је смишљао како да се освети. Ишао је у дрва, орао њиве да лакше претури дан и тако му мину прољеће и комад љета. Чекао је прави тренутак. Опрезно је уходио кретање непомениковића, чинећи се као да на њих нема никакву сумњу. Два љетња дана гледао је кроз Рамков ратни трофеј - швапски дурбин - како се Хаљковићи размећу косама по ливади. Најстарији брат у улози кособаше. Остали за њим. Учинило му се да осјећа и зној са њихових лица што је падао на тек покошену траву. Опојни мирис мајчине душице заголица му нерве њежношћу и он самом себи прошапута: "Могу ли ја то? Морам!" Стресе се и хитрим корацима кроз шуму стиже изнад ливаде на којој су поганци косили. Занесени фијукањем оштрих коса, ни примијетили нијесу кад им се приближио и назвао: "Колајђене, косачи". Чули су само: "Можда вам је доста!"

            Од ковитлаца жениних бунцања и запомагања, које је слушао ноћима, знао је ко је згазио образ његове жене и породице, па му се учини као да се небо нарогуши, настаде тама, а киша као из кабла поче падати.

        - Видиш љи, псето погано! Лако ти је удрит' на жену! Удри на чека!

         Јуљо, сав мокар, није успио ни да проговори ни једну ријеч, само је зинуо и кренуо косом да замахне, али га пресјече врелина посред груди.

       - Сељами ве Наила! Пи, хрђе љуцке! - врисну као поклич, и пуцњима заустави  разгоропађене немани.

         Посљедњи јауци и смртни ропац устријељених звјери, сретоше се са лелеком старца који је хитао да види шта то би на његовој ливади. Помијеша се врела крв са мирисом траве и жедне земље. Крупне, кишне капи нијесу могле да зацијеле њихове ране, нити да сперу муку и бруку коју су нанијели Авдовој кући.

          Непомичан, Авдо је стајао гледајући час у старца који се приближавао, час у непомична тијела. Крв га је заковала за земљу, а шејтан му се разиграо у души и тијелу, ликујући што је тек сад, осветом уништио свој дом.

         Олакшање је трајало колико камен падне и скотрља се низ брдо, а онада су кренули гласови: "Ти си катиљ, ти си гори од њих!" Забоде цијев пушке у земљу и крену своме ватану стазом, коју му обасјаше сунчеви зраци.

          Одзвањало му је у ушима нарицање старца, оца убијених, о његовим „јунацима“ и празној кући без иђе икога:

            - Зар је ово правда за погажену бесу!? Је љи вреднији образ од моја три сина, које сам погрешно учио, кукала ми мајка и овога и онога свијета? - ређао је старац.

            Као да је схватио да је почињени злочин његових синова неопростив. Јер се у овим крајевима одвајкада живи за образ.

Прича је написана по казивању мог рахметли оца. Инспирисана је истинитим догађајем који се десио у Плаву у 20. вијеку. У њој су очуване све језичке особине плавско-гусињског краја, као и обичаји, традиција и култура једног народа. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: