ЦИПЕЛЕ ЗА ПЛЕС
"Како су лепе" чежњиво их је гледала, стојећи испред обућарске радње.
Милица је била млада, лепа девојка од свега 17 година. Радила је код госпође Мире, бринући о домаћинству. Мајка јој је била куварица у тој кући а онда је довела и Милицу.
Кад год би ишла у куповину намирница Милица би застала испред излога и гледала у предивне ципеле за плес, иако је знала да никад неће моћи да их купи. Јако је волела да плеше и у њиховом месту, петком увече правили су игранке у школи. Одлазила је понекад са другарицом да гледа, али било је срамота да плеше у старим, пробушеним ципелама.
Преко пута обућарске радње била је месара. Месар је имао сина Милана од 18 година који је радио са њим. Услужујући муштерије често је гледао кроз излог кад ће Милица да наиђе. Она му се јако допадала али није имао храбрости да јој приђе. Његов најбољи друг је одлазио у кућу Миличине другарице Софије. Милан га је замолио да се мало распита о Милици. И тако је од друга дознао да Милица понекад оде на плес, али само гледа.
Данима је пратио шта Милица ради испред излога. Једном је ушао у радњу да упита продавца, зна ли он шта та девојка гледа. Продавац му рече за ципеле. Каже да је свраћала и распитивала се колико коштају, чак је и пробала али нема пара да их купи.
Следећег дана кад је видео испред излога, истрчао је из радње и упутио се ка њој.
"Добар дан, госпођице! Управо су ми јавили да је госпођа Мира наручила месо, па сам упаковао и ево, можете да понесете." Говорио је брзо, плашећи се да не направи неку глупост.
"Али нису ми рекли да треба и месо да купим." Збуњено ће Милица.
"Заборавили су да Вам кажу, зато су и звали." Насмејао се, сад мало сигурнији у себе.
"У реду, хвала" рече она и настави ка кући.
Срели су се још пар пута, као случајно на улици.
Милан је имао неку своју уштеђевину. Пребројао је и схватио да има довољно за оне ципеле. Одмах ујутру, чим је радња била отворена, отишао је да их купи.
Продавац се насмејао и другарски га потапшао по рамену.
Милица је и тог дана, као и обично, дошла до излога. Изненадила се кад је видела да ципела нема. Тужна лица, спустивши главу, окренула се да крене кући, кад је испред ње стао Милан држећи у руци кутију упаковану у украсни папир.
Стидљиво јој је пружио кутију.
"Ово је за тебе"
Погледала га је збуњена и полако је почела да отвара кутију.
Само што није вриснула кад је видела ципеле. А он, гледајући је благо погнуте главе, тихо је изустио:
"Хоћеш ли са мном на плес?"
Насмешила се и потврдно климнула главом.
