детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ЈЕДНО МАРТИНБРОДСКО СВИТАЊЕ

 

Колона коњаника сретно стиже на своје одредиште. Милан је са својом групом, обишавши око шиљатог брда, дошао на договорено мјесто и сада је мотрио на пут. Марко је са једним младићем из своје групе остао поред пута, сачекујући извидницу. Са остатком људи, Стојан и Иван су били на своме мјесту, спремни да у сваком моменту изиђу на пут чинећи бусију.

Чекали су. Благ повјетарац повремено је доносио шум слапова са Уне, а повремено га пригушивао.  Плавичаста измаглица је постајала свјетлија. Зора се осијецала. Доносила је нови дан, пун неизвјесности. Захладњело је.

Праменови магле изнад Уне почели су да плове и смичу се, па се између њих понегдје указивала вода. Љепотица Уна, једна једина, јединствена и непоновљива, почела је зором раном да провирује и да се указује. Шум је долазио са низа степенастих слапова, пјенушавих и чисто бијелих завјеса што њежно падају низ седрене бране, а изнад њих вода опет мирна и прозирна попут огледала. А огледало боје смарагда или тиркиза, бистра и јасна, како само овдје могаше и бити. Ко би остао равнодушан пред овом љепотом?

    - Погледај ово, Иване. Када си задњи пут тако нешто видио? Мислим да се таква љепота још једино може видјети на Зрмањи и Крупи. 

Иван је ћутао.

Тек када га погледа, Стојан примијети да Иван спава. Док је он обилазио брдо, распоређивао људе, утаначивао план и док су остали Маркови људи били заузети око везања коња, Иван је на одабраном мјесту подсјецао стабло, будућу препреку на путу. Буково стабло је било дебело скоро као човјек у струку и прилично високо. Сада је подсјечено на два прста и привезано јаким ужетом за горње стабло. Поред коријена подсјеченог стабла налази се подубока рупа од изваљеног другог, већег стабла, које је вјероватно пало под притиском снијега. Средину рупе прекрио је шушањ, дубок до кољена. На ивици рупе, испод затегнутог ужета, лежао је Иван, са пригрљеном пушком, да је при руци и да се случајно не ороси. Мач лежаше на боку, а слободна рука је клонула поред дршке кратке пушке, за пас задјевене. У том шушњу и иверју спавао је мирно, као у најмекшој постељи. Након такве бесане ноћи и јутарње журбе, умор га је савладао.

Стојан одлучи да га не буди до акције. Одложи бисаге, које је отворио да би извадио храну. Није желио ни да доручкује без Ивана. И тек што поново утону у своје мисли, зачу се пригушен шум корака...

Повишом чобанском стазом долазио је Миланов курир. Видјело се да у журби настоји бити што тиши. Био је то Данило Мајсторовић Дане, црномањаст, мршуљав и окретан момак, најмлађи међу Милановом дванаесторицом.

    - Стижу Турци! Осматрајући са врха овог бријега, издалека сам примијетио како им је претходница од два јахача на триста метара испред њих. Војнике и кола нисам могао пребројити, али по слободној процјени, изгледа ми да је у колони троје кола и око тридесет јахача... Крећу се лагано и стићи ће сваког часа. Милана сам већ обавијестио.

    - Пренеси Милану хитно, да смо спремни. Стабло ћемо оборити када га Турци из колоне могну видјети.

Курир је журно отишао, а Стојан је пробудио Ивана и по договору бацио каменчић према Марковој групи, која је одмах тихо пришла. Ову је групу сада, по старом плану, предводио Михајло. Са њим их је било деветорица, од којих су двојица иза брда чували коње а двојица, Марко и још један, били су клопка за турску претходницу.

Овдје са Милхајлом, било их је петорица, па је са Стојаном и Иваном, предња бусија бројала укупно седам људи.

Сада су сви били спремни, према утаначеном плану, и настао је тренутак ишчекивања. У свачијој глави мотала се неизвјесност и трема, проткана дозом нервозе коју овакав тренутак доноси. Руке су се, саме од себе, знојиле, док их је дашак лаког повјетарца сушио. Доносио је топлину у ово ведро и олистало, тек грануло мајско јутро. Све утиша, као да зна за овај трен. И шум тишине у уху надјача шум слапова са Уне. Некако стадоше и птице са својом раздраганом јутарњом пјесмом. Изненада настаде тајац у коме је само нервозна и ознојена рука грозничаво стезала, кундак пушке или дршку сабље.

Какав ли је ово дан?..

Тишина не потраја дуго. Неколико птица изнад пута прхну увис. Зачу се додир коњске потковице о камен... Извидница је већ стизала.

Ових седам људи повише пута, скрило се иза двије велике заваљене букве, које је некад давно, низ ову западну стрмину извалио снијег. Стабла су већ иструлила, а бедеми од великог коријена још су ту.

Кроз добро олистале гране букове шуме и онај уски појас жбуња изнад обале пута, на бјеличастом пјешчаном коловозу појавише се два јахача. Десни јахач је испред лијевог за једну коњску дужину, а исто толико су размакнути. Јашу под пуном ратном опремом, сваког момента спремни дјеловати, ако затреба. Крећу се лагано, истом брзином као и запреге иза њих и непрестано се огледају мотрећи на све стране. Сваки у десној руци држи дуго и усправно копље, док му је лијева на поводцу  и у близини кубуре.

Како ћутке дођоше, тако и прођоше. Наставише према Марковој засједи, а овима, што чекају иза заваљених букава, ваљало се усмјерити на главнину колоне.

Иза благе окуке, још се није појавила, али су њени надолазећи звукови све јаснији. Ритмична звоњава прапораца, шкрипа дрвених точкова и повремено њиштање коња све су гласније одјекивали у шуми преко уне. Коначно се и појавише. Најприје се појави барјак, па испод њега коњаници. Запреге су се једва примјећивале иза погусто збијених копаља и калпака.

Нешто мало напријед, испод обале, јаше један крупан црномањаст човјек са богато украшеном опремом и одјећом. Очигледно је на гласу и положају, а и његово држање и позиција у колони упућује на помисао да се ради о њиховом заповједнику. И остали имају охоло држање и стално се огледају на лијеву и десну страну, без обзира што ту мало шта имају видјети, осим лијеву, горњу високу пјешчану обалу и изнад ње само прво жбуње, а доље, стрму, камениту обалу и кроз кржљаво грање модри и помамни брзак Уне.

Ни овдје, из овог угла посматрања, нису се могли пребројати, већ само грубо претпоставити да је на прочељу око двадесет коњаника. Према потреби обезбјеђења и чувања конвоја и на зачељу је требало бити приближно толико.

Михајло је остао поред ужета што држи подсјечену букву. Ту он чека Стојанов знак. Да би био потпуно сигуран у ток овог дијела задатка, желио га је лично и обавити..

Када први коњаници колоне приђоше на педесетак метара до мјеста будуће препреке, Стојан се кратко обазра и  покретом руке Михајлу даде знак, овај удари по ужету на на затези, пресјече га и стабло крену...

Након што је кренуло, као да на налеглој косини подсијецања мало застаде, зачу се звучно тргање оног непресјеченог дијела стабла, потом као да мало  поскочи и, уз велики тресак, сурва се веом брзо, најгушћом крошњом тресну по сред пута.

Први коњи надолазеће колоне, од изненађења се пропеше и док их јахачи смириваше, онај крупни, вођа пута, високо подигнутом руком осталима даде знак да стану. Већ му је и пушка била у рукама. Сви се изненађено ускомешаше и стадоше. 

У том чудном трену, док се још не прибраше, зачу се кршење и одјек пада стабла и на зачељу колоне. То изазва ново комешање и коњаници се још једном у чуду упитно згледаше...

Наступи тренутак тишине у ком се чуло само пригушено дисање људи и коња. Горе изнад обале, у шуми, преко шушња и сувих грана, заћуше се кораци као да се примиче стотину људи...

По оној пастирској стази курир Данко је одрађивао свој дио задатка. С пањевима, каменчићима и својим кретањем по шушњу, стварао је звукове као да се креће мноштво људи. Није било свеједно оним доље под обалом.   

Како потраја и други тренутак тишине, код заповједника  колоне наступи нелагода. Све очи бијаху упрте у њега и он грлено повика:

    -  Ево, ми смо стали, хоћете ли нам рећи ко то и због чега нас овдје зауставља!?

Стојан је и претпостављао да ће Турци сада реаговати учтиво, јер овако опкољеним, ништа друго неће ићи наруку. Одлучи да се и сам покаже и започне разговор. Иступи испред обореног дрвета и стаде на пут.

Чим се иза гране појави, предњи јахач из колоне подиже пушку. Али прије него је нанишанио, заповједник је ухвати цијев и повуче земљи, јасно стављајући до знања потпуни опрез и без непромишљених потеза.

Како је заповједник реаговао на вријеме, Стојан се није морао враћати у заклон, само је проговорио:

    - Ко се пушке лаћа, од пушке и страда! На вашем мјесту ја не бих ни помишљао на такво нешто. Па зар мислите да сам комедијаш и да покушавам сам себи извести посљедњу представу? Не би било добро лаћати се оружја, јер сваки ваш непромишљен потез, у трену би вас збрисао са лица земље. Како видите, ми вас заустависмо и не потежемо оружје јер желимо договор.

    -  С ким имамо част договарати?

    - Када бих намјерио први приупитати, онда бих се из пристојности први и представио...

    -  Колико видим, ви сте овдје први започели и ред је да се представите и да кажете шта хоћете, ако хоћете, а ако нећете, онда ћете нас натјерати да изгубимо стрпљење и да вас као обичне и биједне бунтовнике уклонимо исто као и ваше препреке...

    -  Ово је само одговор на јучерашње догађаје горе код карауле. Немам намјеру да се до бескраја прегоним са вама. Јуче сте нам, као безброј пута до сада у ово двјеста година, злостављали, силовали и убијали најмилије. Својим доласком овдје, већ сте изазвали буну, а са оним и онаквим као јуче и поготово, тако да знате. Јуче је регуларна војска овог српског народа, а не побуњеници, како кажете, дошла овдје и ноћас ослободила овај крај од таквог зулума и сада смо овдје да вам то кажемо и покушамо вас уразумити да одустанете од поновног успостављања карауле. Горе је народ сав у сузама шта сте им учинили и неће трпјети ваше даљње присуство. Због тога смо ми овдје. Има нас довољно да спријечимо сваки ваш покушај проласка и зато - памет у главу. Предлажемо да сви овдје предате своје оружје и барут, те да издвојите четири ненаоружана човјека како би колима отишли горе покупити ваше настрадале. Сви ћемо их овдје у овим позицијама сачекати и ви се тада можете вратити одакле сте дошли.

Успут да кажем да се зовем Стојан Јанковић и да ћемо ваш одговор чекати док тамо преко воде сунчев зрак не дохвати Уну. Немате много времена за премишљање.

Након тих ријечи вратио се иза бусије.

Све су Турци слушали са подсмијехом, док Стојан не изговори име, а тада свима некако ишчезну подсмијех и  почеше се комешати.

Утом, на коњу и веома журно, пристиже њихов курир са зачеља и заповједнику саопшти да је колона блокирана и са зачеља, те да је мноштво побуњеника на путу са напереним пушкама.

Након краћег размишљања, заповједник прозбори:

    - Кажи Осману да нас је зауставио неко ко се представља као Стојан Јанковић. Морамо преговарати. Нека сачека док му не јавим исход преговора! 

Курир се брзо врати на зачеље. Ови иза предње бусије мирно су чекали развој ситуације, док су Турци на почетку колоне грозничаво преговарали.

Остало је још пола предвиђеног времена, када се заповједник колоне јави:

    -  Ја сам Омер и заповједник сам ове колоне. Откуд вам толика дрскост да од регуларне војске и власти тражите предају оружја и понижење?

    -  Човјече, зар ти не видиш да си у клопци? Нудимо ти разуман исход и да сви преживимо. Ако вама није глупо гинути на туђем и за туђе, вјерујте да се ми имамо за шта борити, овдје на нашем и за наше. Ако ти је важнија власт од живота, онда и размишљај тако! Како хоћеш, али знај да ти вријеме одлуке истиче!

И када је стао слушати шта ће саговорник рећи, по пијеску иза леђа зачу кораке. Обазревши се и угледа  Рајка, који је већ у приласку напомињао:

    -  Ако горе планирате слати четири разоружана човјека, већ таква два имамо у извидници, који су малочас савладани...

    -  Добро, Рајко, а због чега прилазиш овамо, када ово мјесто није за тебе?

    -  Итекако је за мене и кажите ми шта могу у овом часу да учиним?

    -  Само да се што прије са овога мјеста изгубиш, ако бога знаш! Нека га неко одавде удаљи, јер још ништа није сигурно!

Рајка су покушали уразиумити и удаљити али, како је већ носио једну набијену пушку од разоружаног извидника, сматрао је себе веома потребним и важним војником.  Већ је крочио уз обалу, одлазећи повише у шуму и веома бучно шуштећи кроз стари шушањ...

Сада се заповједник поново огласио:

    -  Послаћемо четворицу по наше настрадале људе горе, ако гарантујете да им се ништа неће десити и пристаћемо да се вратимо из ових стопа, али оружје нећемо предати!

    -  Хоћете, хоћете и те како, јер сваки ваш покрет овдје под оружјем за нас значи да морамо запуцати. Људима који оду горе гарантујемо безбиједност, а вама је већ истекло вријеме за предају оружја и силите нас да запуцамо. Сада ћете оружје предати и када вам одобримо, вратићете се. У повратку ћете вашем новом појачању, које сте јутрос тражили, рећи да се са вама врате, јер опоменуте нећемо двапут опомињати. Биће дочекани ватром без опомене. Ја сам своје разговоре завршио, сада је до вас!

Заповједник се све некако уздао у долазак појачања, по које је јутрос послао истог одбјеглог војника из карауле, који их је срео код Мартин Брода и обавјестио. Али сада, видјевши да његов противник осјећа то и рачуна с тим, сигурно неће ризиковати и од готовога правити вересију...

Вријеме је истекло и даљње калкулације би биле бесмислене...

Већ је рачунао и ако сада оружје преда, може сутра поново спремити поход у овај крај и покушати остварити, сутра или касније, ово што не може сада. Ако пуцњава крене, неће бити шансе за поправку ствари и глупо ће све бити изгубљено. Наредио је предају оружја.

Недуго затим видјело се да људи на челу колоне отпасују сабље и иза појасева одлажу кратке пушке кремењаче. Све то стављају на неку поњаву, насред пута, одакле су два војника између њих узимали то оружје и у истој поњави доносили до бусије. У првом случају донијели су по пет сабљи и предали, у другом доласку су донијели пет кратких пушака, двије дуге пушке и три сабље и тако редом.

Иван и Милхајло су преузимали оружје. Иза стабла и окуке предавали су га другој двојици, који су одмах све односили иза брда, код коња.

У пола тог посла, изненадно се низ обалу спуза Рајко и онако сав задихан поче да прича:

    - Пребројао сам тридесет три човјека са кочијашима. Кочијаши за појасом имају по кремењачу и јатаган. Остали сви имају по сабљу. Уз то сам још набројао четрнаест кратких пушака кремењача, девет дугих пушака и десет копаља. Колико сам у оном метежу могао примијетити, њихов заповједник се мало повукао међу људе и ту затурио своје оружје. То су, са још двије дуге пушке, сакрили у средња кола.

    - Сада иди опет горе и види да ли ће то и изнијети из кола, када им затражим. - тихо му рече Иван и окрену се према двојици Турака што доносе оружје.

Када они приђоше, спустише свој терет, отресоше руке, један од њих саопшти како је то све што имају оружја код себе, након чега и ћутљиви Иван проговори:

    -  Ајде, ајде, не лажи нас овдје! Тридесет три човјека са кочијашима, тридесет сабљи, седамнаест кратких пушака, девет дугих пушака, десет копаља. Има тога још у колима са оним барутом и оловом... Овдје вам недостају три сабље, три кратке пушке и двије дуге. Него, да се ми не натежемо овдје, одмах донесите све ово што недостаје од оружја, као и барут и олово из кола!  Јатагане вам нећемо ни тражити, њих можете задржати!

Затим се окрену и измаче како би дао до знања да је разговор завршен.

Овој двојици није ништа друго преостало него да оду и након краћег времена вратише се носећи два мања бурета барута, једно мало буре олова, једну сабљу и једну дугу пушку.

    -  Ето, ми више ништа немамо, а ви сада можете радити шта хоћете са прегледом и са нама.

    -  Издвојите два човјека са празним колима и њих ћемо пропустити до горе, како смо рекли, а ви овдје чекајте, без било каквих потеза, док се ови не врате и док вам ми не кажемо.

    -  Рекао си четири човјека, а сада два?

    - Имате двојицу из претходнице, који ће са овом двојицом чинити групу од четири човјека. Да ли је сада све потаман?

Тек што њих двојица одоше, поново дође Рајко и обавјести да из средњих кола Турци нису предали све што су скрили. Михајло је реаговао коментаришући како им то не треба допустити, на шта је Стојан одговорио:

    - Главнину оружја су предали и сада нам не могу ништа. Када би нам предали и ово за које знамо, опет ниси сигуран да ли су потпуно разоружани...

Мислим да је сада најважније да никог не излажемо  опасности и маните се претреса. Тиме ћемо добити још веће поштовање од Турака. Све то је много значајније од пар комада оружја.

Убрзо се појавише иста двојица Турака са запрегом, коју Стојанови прегледаше и пропустише. У међувремену су поткресали неколико већих грана на препреци и начинили привремени пролаз.

За њима одоше Рајко и још један из Михајлове групе, како би Марку пренијели посљедње упуте. План је био да Марко, са својим помоћником, отпрати ову четворицу Турака, како би безбједно обавили што је договорено. Убрзо путем сви замакоше иза високих букава.

Не прође дуго, Рајко се с комшијом врати и саопшти како се све одвијало према плану. Сада је наступило чекање. Остало је до два сата чекања да се запрега врати, а онда је сав конвој требало спровести и пропратити до Мартин Брода.

До сада нико не примијети да је сунце високо одскочило, пригријало, сви су ожеднили. Увијек то тако бива за вријеме битке, или када се ишчекује. Многима се уста осуше. 

Ништа још није било готово и требало је сачекати исход свега. Договорили су да на смјену силазе до оближњег врела, док су посматрали како Турци гасе жеђ доносећи воду у посудама са Уне.

На обје противничке стране људи су се макар привремено могли мало и опустити и тако су неки из торби потегли храну и нудећи друге, почели јести.

Стојан је стазом преко косе отишао да обиђе Милана како би утаначили детаље око повратка колоне и успут извиди Турке цијелом њеном дужином.

Убрзо се врати и опет настаде ишчекивање. Вријеме је веома споро протицало, све док се кола напокон не појавише. Са њима стигоше Марко и његов помоћник и укратко испричаше како је тај одлазак протекао.

Сада је колони требало дати знак да крене назад, али кола нису могла да се окрену. На тој дионици пут је веома узак и двије запреге су морале дуго ићи натрашлке. То је коње збуњивало и умарало. Све се веома споро одвијало. Најзад су све три запреге окренуте и колона је кренула. Сва ова чудна поворка, кретала се споро и необично, али тако како је ситуација налагала. Колона Турака у повратку изгледа слично као при доласку, само је сада без оружја, мирна и тиха. Пратњу им чине Михајло и Марко са својим људима, уз које су Стојан и Иван. Сада су на својим коњима и крећу се путем на пар крака иза зачеља колоне. Миланови људи све то прате пјешице, стрмином, косом и козијим стазама, како би са бочне стране што боље надзирали.

Сада су по један Миланов и Михајлов човјек остали уз коње Миланове групе, гдје је и заплијењено оружје. Није им лако, али су подаље од пута, завучени у шумовиту бочну долину, гдје се ниоткуд не примијећују. Задатак им је да ту чекају исход данашње акције ии долазак осталих.

Остали су релативно мирно пропратили колону, без бојазни наиласка њеног појачања. Од времена дојаве, појачање још увијек није могло стићи.

Колону испратише до Марти Брода. Сада су је проматрали са ивице шуме, не показавши се сви, да Турци не  примијете како их је мало.

И док су погледом пратили како јој зачеље у даљини замиче, Стојан се спремао за одлазак...

    -  Ето, народе, осјећам да вам Иван и ја више нисмо потребни. Ви сада надзирите овај терен и не дозволите Турцима да упадају. Драго ми је да смо се упознали, а још ми је драже што видим да се ваљан човјек увијек може ослонити на вас. Чувајте ову нашу нејач и сваку стопу отаџбине нам свете и дједовине Крајине. У потреби ћу вам се обратити за помоћ, што очекујем и од вас.

Како је стајао у близини Рајка, загрли га и рече:

    - Рајко, Рајко, диван си ти момак, али убудуће ћеш морати мало више да пазиш на себе и слушаш. Поносан сам на тебе и увијек ћу те се радо сјећати. Твоје године још нису за војевање.

   -  А са колико година си ти ступио у ускоке?  Кажи!

Стојану и нехотице навријеше сјећања на оне давне тренутке, када је оца молио да му дозволи у ускоке. Сјети се избјеглиштва из родног Жегара који је остајао сав у пламену. Присјети се свога обазирања, пламена и дима изнад родне куће и манастира Крупа, мајчиних суза, страха. Желио је још једном да се обазре, да још једном види родну кућу, а мати га је вукла журно, у страху да их Турци не сустигну. У сузама се гушио сред дјечачке необуздане жеље за осветом...

Чврсто стисну Рајкову руку. И свима осталим, као и њему, пожели збогом и много среће до сљедећег виђења, а затим хитро узјаха.

И Иван је већ био на коњу и док се онако из седла руковао и опраштао са људима, сивац му се стално окретао. Био је оран за пута и једва је чекао да крене.

Упутише се назад, узводно, истим путем којим су пратили колону. Неколико пута су се обазирали и сваки пут би видјели како им ти људи машу. Најзад су замакли иза неке шумовите окуке и изгубили из вида ту групу вриједних тежака ратника. Тих људи, чији дланови бијаху жуљевити и храпави као храстова кора, а они опет, ведрог погледа и широког осмијеха. Осташе на ивици шуме и пољане, између двије тек узоране и кукурузом засијане њиве, које увијек бијаху шире у зноју и порезу него у приносима, али опет се некако воле. Воле се јер хранише све живо у прошлости, а вјероватно ће и у будућности. И сада хране сву нејач најдражу, због које се бори и све ово ради.

Осташе на том путу да се договарају како се и даље бранити од зулума. Како даље и даље, све док се не сконча на овој несретној и светој земљи Крајишкој.

И док су они замицали, Марко је нетремице гледао за њима, задубљен у своје мисли:-„Какви момци, какви људи? Какви ли су на мисли и говору, а какви на оружју! Поред њх си потпуно сигуран. Све то постићи и на такав начин, то ни уснити нисам могао. И све ово данас, па да ником ни длака с главе не зафали. Ником ништа, до оружје Турцима“.

Да не би пред осталим комшијама изгледао туробан и потиштен, па тако их још призивао да му завирују и копкају по осјећањима, прену се. Живот је Марка учио да у свакој ситуацији буде свој, са својим осјећањем,  ставом, по којем не мора баш свако да копка и чепрка. Јер ако није свој, онда је свачији, а свачији није ничији и такав ником не треба, јер вриједности своје нема...

Изненада је на свој уобичајени начин прозборио:

    - Људи, видјесте ли шта све њих двојица постигоше од јуче, а ви ни да им се захвалите!? Опет сте заборавили!

И док се остали насмијешише, он је некако, сав опхрван бригама и ношен мислима, враћао се своме унутрашњем бићу: – „Нека се бар нешто мило деси у свој овој горчини. Као да нам је и суђено да живимо од милине до горчине, која, ево већ од сада наступа...

Ето, потисли смо Турке и бар за неко вријеме ослободили се читлука и спахија. Помјерили смо ту несретну границу, што је душмани поставише посред моје вјековне дједовине и домовине. Натјераше ме да је помјерам.

Шта нас чека сутра? Да од сутра порезе плаћамо Латинима, јер они ће већ од сљедећег јутра себи укњижити овај успјех у помјерању границе. Прекосутра ће доћи Миловановим родитељима да им захвале што дадоше сина за одбрану Млетачке Републике, а следећег јутра ће нам послати порезнике да платимо порез Венецији. Марије и њене браће, неће се сјећати нико. Ни Млеци, ни Турци. Тај бол остаје само нама.

Отарасишмо се читлука и кулука, а заузврат добићемо забрану да славимо славу, да позовемо родбину и комшије на свечани ручак, да поштујемо своје обичаје.

Остаје нам само да се надамо да ће и ово зло проћи и да ће осванути дан када ће нека нова Марија и њена браћа имати право на своју младост и радост. Дан када ћемо имати слободу мишљења и вјековног нам обичаја.

Невоља је што нам је сваки дан овако. Чим са истока попусте, са запада навру, и обратно. Тако је стално и од памтивијека у овој нашој Крајини. И ако овако настави, ни сватри бога да се удруже у божијој помоћи, неће нас спасити од човјечијих насртаја и пустоши, неће нам помоћи да преживимо. Када се зло распири и судари на овом нашем малом крајишком простору, ми само можемо да гледамо глави мјеста. Ми сада само можемо о исти рог да окачимо мотику и сабљу, па кад′ шта устреба, да то и потежемо. Са тим нам је и даље живјети, па докле, дотле... И онако је то прво што из колијевке угледамо. Тако је овдје од памтивијека, генерацијама. Остаје ваздан привезано за човјека као судбина. Преко дана си паор, а по ноћи ускок.

Бојим се да ова похлепа и насртаји са истока и запада никад неће ни стати. Када ти злато дође на длан, више се не питаш како је дошло. Тада ти не пада на памет да се питаш је ли стигло радом, гријехом или злочином. Колико је због њега  проливено суза, зноја, крви, и чије?

Народ ми мој сатиру, черече, мељу. Крајину ми моју тргају и дијеле, туђинским именима називају.

Границу можемо помјерати било куда по Крајини, свеједно је. Да ли смо у источној или западној, ни у једној слободе нема. Обје су окупиране. Нема ту битне разлике, осим што ми који живимо овдје на самој граници, свакодневно за њу гинемо.

Што је још горе, она се свакодневно помјера, па сутрадан ту више ни границе, нит′ помена...

То је та граница несретна, што никад није ни дојутрила ни довечерила... На којој се изгинули синови још нису ни охладили, а она се већ помјера... Граница између двије окупације, између два проклетства са истока и запада, гдје ми  народ мој страда, топи се, нестаје...

Гдје је смисао жртве за ту границу, када се стално помјера, брише, заборавља... Гдје?

Младост нам по гудурама и чукама гине свакодневно. За мрву части и достојанства људског, за један дан живота човјека слободног, а не роба поробљеног, животе своје полажу.

Многима се ни за гроб не зна.

Све то трава прекрива. 

Гдје год крочиш, ту је жртва пала. Сваки корак, свака стопа ове земље крајишке, светиња је, жртвом нашом натопљена. По крви својој оремо, гробове преоравамо, изнад костију својих газимо.

Дајемо све најсвијетлије и највриједније, а сутрадан бивамо заборављени...

Одлазимо, нестајемо, заборављени...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: