детаљ слике: КРК Арт дизајн

КИСМЕТ

У причу ти остало - народна изрека.

    

    Одавно силнијих сватова у плавски крај из Бихора не дође. Задовољство да од чувена рода невјесту узимаху, показиваху на коњима, под којима се земља тресла. Испаљени куршуми, пјесма и игра, указиваху на радост.

Никакво бешаре није упућивало да ће омести Суља да, данас, по мераку, уда своју старију ћерку. Данима су старије хануме училе, његову Умихану, да свадбени цвијет на десну страну качи ожењеним мушкарцима и удатим женама, а на лијеву страну момцима и дјевојкама, у чему ће јој помагати сестра од даја, додајући јој цвјетове са бакарне табље. Тако и би.

      По завршетку кићења сватова, прикупљени новац подијели са сестром. Свој дио умота у свилену махраму и остави у мазгали. Сва усплахирена, истрча из кужине да се поздрави са сестром у обору, коју браћа већ бијаху извела и предала ђеверима. Испаљивањем куршума из љевора, стари сват даде до знања свима да је Шефка, од данас, занавијек њихово чељаде.

           Умихану зли усуд не мимоиђе. Залутало зрно судбине погоди дјевојчицу право у тјеме главе. Румена крв шикну, на тек, проникли божур и селим. Дјевојчица паде као покошена, држећи у руци свадбени цвијет, који је хтјела да сачува као успомену на сестрину удају.

       -Мајко, Умихана…ђе је, Уми… Пуцњи прекидоше Шефку, усред ријечи.

      Суљовица осјети страшан бол у грудима, затетура се, и једва успје да се придржи за искривљене прошке у обору.

     -На хæр и на добро. Ољеди’ се. Само да се с лакотом ово дæнас заврши - помисли, не трагајући Шефкине ријечи.

       Не окренувши главу на дозивање родбине, љута на млађу сестру, Шефка се попе на коња,  сузних очију и зебњом у срцу, крену са сватовима ка Бихору.

**

          Сефте што испратише сватове, Суљовица се обрати мусафирима, сретиоцима, док ручаху, за софром:

          -Фала ви свијема, срећу имаљи, што дођосте да ни увељичате весејље. Никæт зла немаљи. Приносећи тепсију са хачајлијом, обриса сузе и настави:

            -Моја Шефка, нафаку и сељамет имала, акобогда. Никæт ми ријеч није поврнула.

          -Де, узми, залагај љеба.  Де!!! Замрије. Ево неки дæн ништа нијеси турила у уста –понудише и њу да руча са њима.

         -Само ви јеђите. Лој ви се обрео, дабогда. Срце ми је пуно кæд ју с мељајћадима  испратисмо. Халаљите, одо’ да напојим стоку на мочило. Вæс дæн, немаде ко да ји пушти. И хајван има душу -намјештајући шамију на глави, изађе из собе затварајући врата за собом. Немир који осјећаше у души, не даде јој мира. Рикање жедне стоке још већу зебњу створи у њој. Подижући пантолаче да их не окаља у баруштини испред хизбе, примијети црвенило, помијешано са џифом од гноја, које се сливаше на ћошку од хизбе. Избезумљена, похита, трагом крви.

         -Уми…, Умихана… - дозивајући је, ноге јој се одсјекоше у кољенима. Задихана, испред кужине, угледа тијело дјевојчице, која, широм отворених очију и осмијехом на лицу, лежаше у локви крви.

        -Синеее…сине моооој – остајући без гласа у грлу, несрећна жена са главе збаци решмљену шамију, и снажно поче да чупа косу. Гушећи се у болу, окрену се да види има ли кога у близини, и не чекајући, однесе тијело у хизбу. Положи га у јасла, и покри сетром, милујући, још увијек, топле ручице, из којих се назираше бијели цвијет. Мада је знала да суза не смије канути на мејт, не питајући је, сливале су се низ мајчино лице, и капале, дуж читавог Умиханиног тијела, сједињујући се са врелом крвљу. Иако смртна, њен фис јој не дозволи, да зли кисмет, прекине започето весеље, тазе пријатељима. Помисли, пустиће да јој шћер предвори сјутра, па ће штурни хабер и бреме које ће носити два дана растелалити чељадима.

**

          Чекајући жену да му опере ноге, Суљо се захваљиваше Аллаху, што Шефку разилаком дадоше, те што сви, без икакве хиље, дођоше да је испрате и испоштују домаћина, какав је Суљо био. Погурена, са љеђеном и брзином пуним воде у рукама, Суљовица уђе. Никаквим шаретом не даде до знања старјешини куће, какав црни хабер крије у грудима. Док му је изувала вунене чарапе, Суљо је приупита:

        -Жено, ђе је Умихана? Два дæна ју не ви…?            

       -Љегла је да спава. Максум је то. Уморила се – прекиде га и настави да му пере ноге.

        Суљо климну главом, и оде да се опружи на шиљте, поред тегара. Што од умора, што од врућине, убрзо захрка, јер данима није спавао, припремајући свадбу. Знајући  да ће то бити посљедњи сан, који ће одспавати пуног срца, жена га покри, и остави га ту да спава до зоре.

Што због умора, што због гужве, нико не примијети да Умихане нема у кући.

Друге ноћи док су чељад спавала, послије поноћи, Суљовица поче да припрема другу шћер.

         -Нека ји, нека спавају. Уморни су, љеље мене… Старију шћер испратисмо. Како баста нашој кући, и млађу ће мајка, śутра испратит. Простријећу, најљепче што имам. Ово јој је и просидба… и кæна, и… удаја, и кољијевка ђеци…Све… ће јој мајка одједном...Вило… -редила је Суљовица, тихим гласом, док је окретала шиљте ка кибли. Из слога извуче ткано јање, које пребаци преко шиљтета и прекри ракамљеним чаршафом од камрика, припремљено за Умиханину  удају. Пред зору, откључа кључаницу на вратима и упути се ка хизби. Већ при самом прагу осјети тежак воњ устајале крви. Узевши у наручје своје дијете, приви га уз груди, и унесе у кућу. При том јој падоше на ум посљедње ћеркине ријечи, прије кићења сватова, које јој још више раздробише утробу:

        -Мајко, хоће љ’ се помињат, овæ дæн, и хоће љ’ у причу остати?

        Прије но што положи тијело насред хаљина, очешља јој дугу косу, натопљену крвљу, и обуче хаљиницу од цица, коју јој је ручно сашила за Шефкине првичаре. Преко стомака јој положи маказе, како јој се, по адету, не би надуо стомак. Јорганом, који јој је везла рахметли мајка за спрему, покри мејта, преко којег стави теспих. Вадећи портик из сехаре којим планираше да прекрије Умиханино лице, чекала је прве јутарње зраке да га посљедњи пут помилују.

**

         Шефкино дворење, је представљало завршетак свадбе у Адемових. Уздишући, сједе више Умиханине главе, и поче да реди:

        - Синееее, како те погоди прољећна стријела!? Мајкооо!!!

       -Ко ће ти превити ране, смæњити болове…,покрити кæд биднеш спавала?

       -Рано ти је у црну земљу! Како укахну мајку?!

       -Тамо је љедно, синееее!!!

        -Аааа, пукла маааајко, што дође за Умихану!

        -С другарицама ти је мјесто, у цвијеће! Цвијеће!

        -Мајка те спремала за удају, не за црну земљу…Сине!!!

        -Срце ме бољииии, шћери моја!

       -Пукнуће ти отæц кæд чуне, сине миљиииии!

      -Како ме не наљути, да те мæње жаљим, рано  моја?!

**

         Никада, до тог јутра, Суљо није преспавао сабах. Тихо женино нарицање, га пробуди. Бацивши са себе јорган, скочи са пустаћије. Избезумљен, гурну врата од собе и имаде шта да види. На сред собе мејт, више главе, Суљовица тужи. Мислећи да је весвеса, трљајући очи, паде покољенке, подиже шамију, и разгоропађених очију угледа блиједо лице, на којем је невини осмијех његове миљенице, још увијек показивао знаке среће. Тражећи очима одговор од жене, несвјесно, поче да учи Ел-Фатиху.

     Црни хабер се брзо чу. Родбина и пријатељи се поново окупише на Суљово огњиште, како би испратили, још једну, Суљову шћер. Сехирећи се, гологлаве жене успут стављаху шамију на главу, и здравећи Суљовици главу, почеше да сиједају око мејта. Поцрњела у лицу, што од неспавања, што од угасе каква их је снашла, мајка јој цијело вријеме миловаше хладно лице, покушавајући да га угрије својим рукама.

      -Отужите ми јууууу! Не могу више, љеље менеее! Ово јој је зæдње! Љише ми остатка и тице у гору, дæнæс ми се кућа угасила!!!

       Једна за другом, тужилице су се ређале да отуже максума, дајући предност хаџијинициним довама, које ће јој олакшати пут ка ахирету.

**

       Спуштајући мејта  са табута на тахте, из гроба се појави нур, који обасјава озарено мајчино лице, носећи Умиханину причу, коју, и послије толико година, ваљају таласи  Плавског језера.

 

 

 

Прича је написана по казивању мог рахметли оца. Инспирисана је истинитим догађајем који се десио у Плаву у 20. вијеку. У њој су очуване све језичке особине плавско-гусињског краја, као и обичаји, традиција, култура и жена-хероина једног народа. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: