детаљ слике: КРК Арт дизајн

“УПРАВО МЕ ТО ЗАНИМА И ЗАТО САМ ВАС ТАМО ПОСЛАО”

 

-         Да, управо се спремамо да изађемо… ти знаш да код нас две то може да потраје – говорила је Весна Владимиру преко телефона са терасе Телемахове куће.

 

Небом су путовале беле овчице раштрканих облака и невероватна светлост дана купала је лице савршеном чистотом.

 

– Двоумимо се само око једног, да ли да посетимо куће Каравиас и Дракулис и цркву Светог Ђорђа или да данас идемо у археолошки музеј.

-          Музеј, свакако, управо ме то занима и зато сам вас тамо послао! – одговори Владимир.

-          Музеј, дакле – добацује Ирина и у слушалицу додаје три пута цмок за Владимира.

 

Да је неко са стране могао да посматра тај призор могао је да види две другарице урамљене у стакласту слику наизменично омрежену лимуном, попадалим маслинама и вијугавим медитеранским пузавицама над којом је уместо неба лебдело море, оно исто над чијим су плавим бескрајем у потрази за душом чезнуле птице. Оно што је пак ову слику враћало у реални доживљај биле су књиге разбацане по тераси, лонче са кафом на сточићу плетеном од трске и сасвим модерни телефон марке „Самсунг“. Где су границе стварног и нестварног и да ли заиста само пролазним стварима склоним пропадању обележавамо вечност простора и времена? 

Археолошки музеј Итаке био је смештен у две зграде у унуташњости Ватија, у трећој паралелној улици са главним шеталиштем поред обале. У њему су били похрањени предмети пронађени на читавом острву – од новчића, статуа, керамичких ваза, накита и других ствари свакодневне употребе. Иако су га врло детаљно прегледале, готово до самог затварања на које их је у неколико наврата подсећала једна службеница, Ирина и Весна морале су да констатују скромност ове поставке за коју, руку на срце, и нису очекивале да ће их оставити без даха. Ипак, како то обично бива, сазнаше и неке нове податке којима заокружише слику о Итаки – о томе, да поуздани трагови првих њених становника датирају из другог миленијума пре нове ере, али да је неких пет стотина година касније, острво доживело највиши ниво своје древне историје. Углавном, на основу текста „Одисеје“ и усмене традиције, верује се да је било својеврсна престоница те области, која је обухватала околне земље, и једна од најмоћнијих држава тог времена.

Мала колекција ваза са геометријским шарама које су биле израђене у локалној радионици, привлачила је Иринину пажњу, док је Весна неуморно али и безуспешно трагала за неким урезима, знаковима, словима који би подсећали на знакове из Винче. Кад то није нашла, окренула се малим женским фигури-нама којих је било неколико у читавом музеју, али ни њима не задовољи своју страст јер су све биле неко-лико хиљада година млађе од винчанских жен--ских фигурина.

 

-          Ја разумем твоје трагање за винчанским везама и утицајима, али кад то изостане, онда је најбоље да се усресредиш и покушаш да уживаш у ономе што је дато – рече Ирина.

-          Апсолутно мудро – одговори Весна и окрете се једној бронзаној плочи која се стављала на груди коња. Приказивала је Херакла у борби против троглавог пса Хада. Са леве стране било је Герионово стадо, а њихов пастир, Еуретион, лежао је мртав на земљи. Поред ње, био је један рељеф од слоноваче из Лаконије. На рељефу је био урезан Персеј како убија Медузу.

-          Погледај – рече Ирина – сликаћу фигуру овог младића јер о њему могу написати читав есеј. – Она показа на мермерну фигуру нагог младића како нуди своју десну руку седећој женској фигури, која држи жезло.

-          Заправо – рече Весна – овде се треба усредсредити на тројанске стазе. „Илијада“ и „Одисеја“ би требало да осветле бронзано доба Итаке, Одисејеву владавину над њом и околним острвима, сећање на политичку географију, обичаје и друштво тог времена. О свему што се збивало пре тога, овде нећемо наћи бог зна шта.

-          Да, али и на хеленско доба – додаде Ирина. – Јер током античке Хеладе овде се живот наставља независно, а на југу острва острва оснива се град Алалкомена и кује се новац са именом Итака и сликом Одисеја.

 

Обе другарице окренуше се збирци старих новчића. На штампаном памфлету који је стајао поред витрине са колекцијом новчића, писало је: „Име Итака остало је непромењено од давнина. Постоје различита тумачења порекла имена Итака; по једнима острво је добило име по митолошком хероју Итаку, по другима од грчке речи итхy што значи весео, а неки сматрају да је настало од феничанске речи утица што значи колонија. Назив „Итака“ се симболично користи у многим песмама и литератури да означи циљ, жудњу за завичајем, носталгију и повратак.”

 

 

МАЛА ИСТОРИЈА ИТАКЕ

 

Историја је непоуздана наука, можда од свих наука најнепоузданија. Јер, један историјски догађај се може интерпретирати на много начина, чак и онда када су писана документа присутна, она се могу различито тумачити. Сваком историчару је стало да његов историјски запис буде што веродостојнији, али и сопствени записи после извесног протока времена чине се да су могли другачије бити записани. Дистанца од историјског догађаја такође је од велике важности. С једне стране, она може бити позитивна јер се у великој мери може искључити субјективност интерпретације, али с друге стране, предугим растојањем од догађаја губе се из вида многи детаљи и околности који су на њега утицали. Постоји и трећи проблем, вероватно најинтригантнији. Наиме, ради се о врло познатој чињеници да историју пишу победници. Са тим у вези, а то нам управо многе чињенице из саме историјске праксе и доказују, све владајуће структуре трудиле су се да историју прилагоде својим интересима па је тако опште позната чињеница да је историја често у служби цара и господара. Кажу да су током бављења историјом увек постојале две групе – једна група припадала је интерпретаторима историје који су се повиновали жељама владајућих структура и тако историју креирали и фалсификовали и њих називају догматичарима, а друга група трудила се да веродостојно прикаже развој историјских догађаја и њих су у одговарајућим системима ради девалвације углавном називали квази историчарима или јеретицима. Тако је познато да су током историје јеретицима због писања историје секли главе а догматичари су имали срећан и удобан живот али без главе.

Када се спремамо на одлазак у неки кутак света који први пут посећујемо, углавном се снабдемо различитим информацијама за које сматрамо да нам могу бити од користи. Историја једног места посебно је привлачна јер посетиоцу омогућава дубље сагледавање не само његовог развоја кроз време већ и чињенице које су могле утицати на стање, менталитет и карактер његових становника. О историји Итаке, осим њеног присуства у митологији, није много писано а путник би пред одлазак на њу, хтео да се обавести и о оним другим, општеприхваћеним историјским подацима.

Порекло првих људи који су насељавали Итаку, најмање острво Јонског архипелага, који се догодио током последњих година неолита, нису јасни. Поуздано се, међутим, може рећи да је острво било насељено још у 2. миленијуму пре нове ере јер на Итаки постоје трагови насеобина, зидова и пута који доказују да је живот овде постојао и наставио се током ране Грчке ере (3000 - 2000 пре н.е.). Археолошки остаци који су ископани показују да је начин живота у овом периоду био примитиван. Спекулације да је острво било престоница Кефалоније у микенском периоду и да је главном државом у малом краљевству владао Одисеј, представљају део митолошке интерпретације. Међутим, свима је добро познато да је митологија историја прекривена многим веловима, тако да скидањем једног по једног од тих велова, ми се заправо приближавамо стварним историјским догађајима. Са тим у вези, иако за то нема довољно доказа, утврђено је да се Итака повезује са домовином Одисеја, јер су археолози пронашли многа древна утврђења широм острва. Ова утврђења потичу из праисторијског до римских времена и по ономе што артефакти говоре, сугеришу да су имали неизменичне  периоде развоја и пропадања. Ископавања из Аетоса, Писаетоса, Кјоњија, Ватија и других региона на Итаки откривају новчиће, мале статуе, комада керамичких ваза, накита и других предмета свакодневне употребе.

Током Микенског периода (1600 - 1100 пре н.е.), Итака је достигла највиши ниво своје древне историје. Углавном на основу епа „Одисеја” и усмене традиције, верује се да је била престоница државе која је обухватила околне земље, и била означена као једна од најмоћнијих грчких држава тог времена. Итачани су окарактерисани као велики морепловци и истраживачи у смелим експедицијама и даље од Средоземног мора.

У епским еповима Хомера, „Илијади”и „Одисеји”, осветљено је бронзано доба Итаке. Данас се сматра да су ови епови настали углавном у 9. или 8. веку пре нове ере, али не треба губити из вида чињеницу да су вероватно користили старију митолошку и поетску традицију. Њихов приказ јунака Одисеја и његове владавине над Итаком и околним острвима и копном чува нека сећања на политичке односе, обичаје и друштво тог времена. Недавне студије сугеришу да је Хомер забележио усмено предање засновано на старијим изворима. Након завршетка микенског периода утицај Итаке је смањен и она је била под управом најближег великог острва.

У класичном периоду (800 - 180 пре н.е.), независно организован живот наставио се у северном и јужном делу Итаке. У јужном делу, у области Аетос, основан је град Алалкомена, данас познат као Одисијева тврђава. Из овог периода, пронађени су многи објекти важне историјске вредности. Међу тим објектима су кованице са именом Итака и сликом Одисеја које сугеришу да је острво било политички независно.

Попут многих других територија на земаљском шару, импулси светских догађаја погађали су и Итаку. Кроз различита раздобља, она ће иако мало острво, бити област занимљива различитим доминацијама – од Римљана, Ромеја, Османлија, Млечана, Шпанаца, Француза, Руса, Британаца, Италијана, Немаца…  Ауторке ове књиге су током свог боравка на Итаки покушавале да докуче шта је то свим овим претендентима било занимљиво и од користи на Итаки, осим, наравно, уколико ово малено острво није ишло „у пакету” са околним областима.  

Према различитим временским периодима, освајачима и околностима, бројност становништва острва се мењала. Иако не постоје тачни подаци до млетачког периода, верује се да је од микенског до ромејског периода, број становника на острву износио неколико хиљада и да су живели углавном у северном делу острва.

Римљани су окупирали острво у 2. веку пре н.е., а касније је Итака постала део Ромејског царства. Нормани су владали Итаком у 13. веку, а онда су је окупирали Турци. У Средњем веку, број становника се смањио због сталних инвазија гусара, присиљавајући људе да се са обалног подручја преселе и живе у планинама.

У другој половини 15. века. османлијске снаге су стигле до Итаке и многи мештани су побегли са острва у страху од нових освајача. Они који су остали, крили су се у планинама како би избегли гусаре који су контролисали теснац између Кефалоније и Итаке. Итака је петнаест година била у поседу Османлијског царства, али су у овом периоду Млечани веома ојачали своју флоту и нескривено показивали интерес за Јонска острва, тако да је започео рат између Млечана и Турака. Удружене флоте Млечана и Шпанаца опколиле су Итаку и друга острва, савладале Турке и на самом почетку 16. века контролисале острва Итаку, Кефалонију и Закинтос. Тада је Итака због исељавања становништва била скоро ненасељена, па су Млечани подстицали колонизацију са суседних острва и копна.

Неколико година после Француске револуције, Јонско подручје је под владавином Прве француске републике (1797 - 1798), а острво је постало главни град француског Одсека за Итаку, који се састојао од Кефалоније, Лефкаде и дела копна.

Становништво је са добродошлицом дочекало Французе, који су водили управне и судске послове, али је тешко опорезивање које су наметнули, убрзо изазвало осећај огорчености међу људима. Током кратког раздобља француске владавине, нове политичке и социјалне идеје утицале су на становнике острва па су тако Французе сменили Руси и Турци (1798-1807). Крф је постао главно острво Јонских држава, а облик владавине је био демократски, са сенатом од четрнаест чланова у којем је Итака имала једног представ-ника. Овај период означио је и један напредак јер се развила трговина до црноморских лука па је тако итачка флота процветала.

Почетком 19. века Велика Британија је извршила поморску блокаду Јонских острва у оквиру рата против Наполеона. Кефалонија и Итака су се ускоро предале, а Британци су успоставили привремену уп-раву. Париским миром формиране су Уједињене др-жаве Јонских острва, које су биле под британским про-текторатом.

Неколико година касније почеле су да се стварају групе отпора. Иако је њихова енергија у почетку била усмерена на подршку Грцима у рату за ослобођење од Турака, убрзо су се окренули против Британаца. Поред тога, учешће Итачана током опсаде Месолонгија и у поморским биткама са турским бродовима у Црном мору и на Дунаву је било значајно. Покрет отпора је јачао и уједињење са Грчком постао је јасно декларисан циљ. Итака је заједно са осталим острвима припојена Грчкој 1864. године као гест добре воље, када је уз британску подршку дански принц Кристијан Виљем постао грчки краљ Ђорђе I.Овај краљ је владао пуних 50 година, а његова владавина се памти по проширењу граница Грчке. После његовог устоличења, Британија је Грчкој уступила Јонска острва, укључујући и Итаку. Земља је економски напрдовала, а уведен је и парламентаризам. Краљ Ђорђе је због унутрашњих превирања, убијен у атентату  1913. године у Солуну.

Од периода припајања Јонских острва Грчкој, историја Итаке је нераскидиво повезана са историјом Грчке у целини и Итачани, заједно са осталим Грцима, деле исту судбину.

Слободарски дух, славна прошлост, православна вера и дуго времена граница са Србијом, чиње-нице су које ова два народа вежу не само кроз историјску прошлост већ и у садашњем тренутку који је залога за будућност.

Србија и Грчка су 1912. ступиле у Балкански савез, усмерен на ослобођање Балкана од Турака, а Грчка је била савезник Србије и у Другом балканском рату. На почетку Првог светског рата Грчка је прогласила неутралност. Међутим, када је Бугарска прогласила мобилизацију, то исто је учинио и тадашњи грчки председник владе Венизелос, али су га кругови блиски двору присилили да поднесе оставку те Грчка није ушла у рат. Упркос томе, Антанта је на грчкој територији октобра 1915. године створила Солунски фронт, а потом блокирала грчке обале. Две године касније Антанта је оборила владу у Атини, Венизелос је поново преузео власт и Грчка је ушла у рат на страни Антанте. После завршетка рата, Нејским мировним уговором Грчка је добила егејску обалу до Марице а грчка војска је, по дозволи Антанте, заузела Измир у Анадолији (који је иначе био некада грчки град Смирна у коме је живело 90% Грка) што је довело до новог Грчко-турског рата (1919 - 1922), после кога је Турска протерала око 2 милиона Грка. Лондонским уговором годину дана касније, Грчка је напустила Малу Ази-ју, а граница Грчке и Турске постала је река Марица.

После овог пораза, Грчка се суочила са економским потешкоћама. Војним ударом из 1935. године обновљена је монархија. Следеће године, користећи се политичком кризом у коју је запала земља, генерал Метаксас извршио је државни удар и завео диктатуру. У спољној политици, Грчка је настојала да успо-стави пријатељске односе са суседним државама и била је активан поборник стварања Балканског пакта.

Грчка се по избијању Другог светског рата држала строге неутралности. Међутим, Италијани, преко окупиране Албаније, започињу инвазију на Грчку, а после 6. априла 1941. и напада на Краљевину Југославију прикључиће им се и Немци и њихове снаге већ 27. априла 1941. године улазе у Атину. Италијани окупирају Јонска острва, а Немци Егејска. Заузимањем Крита довршена је окупација грчке територије и она је подељена између Италијана, Бугара и Немаца. Иницијативом комунистичке партије Грчке створен је Народноослободилачки фронт – ЕАМ. Од неколико већ постојећих партизанских одреда формиран је ЕЛАС – Народноослободилачка војска Грчке. ЕЛАС је 1942. године ослободио планинске области у Егејској Македонији, Тракији и Епиру. Следеће године формиран је Врховни штаб устаничке војске. Хитлер је септембра 1944. године наредио постепено, а затим потпуно повлачење немачких снага из Грчке. ЕЛАС је преузео власт и није имао намеру да се повуче све док британска интервенција није довела до његовог распуштања у фебруару 1945. године. У Другом светском рату погинуло је 420.000 Грка.

И заиста, када се овако и на брзину (уз податке са интернета који су у овом тексту коришћени), прелети повешћу Грчке а пре свега њеног острва Итака, које је у фокусу нашег интересовања, немогуће је отети се утиску какве је све инвазије и доминације претрпело. Чини се да само оне силе које су у датом временском периоду имале паметнија посла у својим сопственим државама нису претендовале да поробе и завладају Итаком!

У својој даљој историји Грци, па тиме и Итачани, били су заокупљени унутрашњим сукобима али увек потпомогнути и подршком која је долазила са стране, што данас, на почетку 21. века делује одвећ познато. Историја је ипак учитељица живота ма колико се неки трудили да нас убеде да то није тако.   

Грчки грађански рат је трајао од 1946. до 1949. године и водио се између с једне стране, снага грчке владе коју су подржавале САД и Велика Британија, и пре свега грчких комуниста окупљених око највеће антинацистичке организације (ЕЛАС).Грађански рат је оставио у наследство Грчкој дубок политички раздор. После рата, Грчка је ступила у НАТО, док су односи са совјетски оријентисаним суседима остали затегнути.

Грчка војна хунта (1967 - 1974), познатија и под именом “Режим пуковника” била је одраз преко 30 година дуге подељености још из времена Грађанског рата. Tоком владавине хунте преко 10.000 људи je ухапшено због сумње да су наклоњени левичарској идеологији. Православље је широко истицано и слављено а како су године пролазиле, војска је постајала све омраженија. Краљ је покушао да сруши хунту, али није успео, па је побегао а после пада хунте монархија је укинута референдумом 1973. године. Хунту је током владавине обилато финансирала влада САД  како би била ефикасан „бедем заштите против ширења комунизма“.Пад хунте догодио се 23. јула 1974. a годину касније, власт је предата грађанским политичким странкама

Све остало из грчке историје је повест новијих времена која и даље траје. У свему томе, посебна повесница Итаке наставља да се пише на различите начине, а један од њих је пред читаоцима ове књиге.

Ауторке ових текстова покушале су да је ослободе од времена као пролазности и да јој дају један лични печат као месту субјективне реалности на коме се промишља и сања у тренутку насиља, геноцида, зависности, одвајања наше цивилизације од природе, поремећаја равнотеже и наговештаја катаклизме. У тренутку насиља незнања, његовог ширења, супериорности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: