АЈШИНО ЧЕВРЕ

 

„Није коме је речено, но коме је суђено“

(народна изрека)

 

          Изнад плавске котлине снијег бијаше прекрио пут ка кући Кадра Куповог. Тог четврка, рогати зраци сунца су покушавали да истопе леднице, које су висиле са шиндре над  стрехом, изнад улазних врата, пресијавајући се у безброј боја.

         Не могавши да спава, Кадро устаде у цик зоре. Извади стари сахат из џепа и уз пламичак упаљача погледа на казаљке. Скоро је било вријеме сабаха. Док се припремао да узме абдест, чу како његова жена Хура, са бокалом у руци тешким корацима, дође до хајата да му дода воду и рученик.

         -И ова зима прође, Емин се не скраси, а таљики мал.- прошапта забринути отац. Узимајући  рученик задржа дах, као да је хтио да му то буде посљедњи, молећи драгог Аллаха да му  узме и ово мало напаћене душе што му је остало.

***

          Послије неколико мјесеци неизлажења из куће, након доручка, нађе се са пријетељем у Градској кафани. Испијајући задњи гутљај кахве, заголица га разговор и руковање групе људи преко пута астала за којим је сједио. Аган даваше најстарију шћер Мејру.

       -Нека је с хајром и игбалом!

      -Фала ви пријатељи. Од њи' село да се учини, јарћби!

        Од тих ријечи Кадру поче да се мути у глави. Ништа више није ни чуо ни видио. Изађе из кафане не плативши кахве, иако је он звао Реџа да попију прву на сабах. Потиштен, заобиђе дућан на ћошку џаде у којем је требало да узме зејтина да жена испече хачајлију за Бајрам. Тешким корацима једва стиже до куће, са чијег крова се ковитлао сиви дим. На прагу га дочека мајка, подбухла од сушице. Кадро не селами мајку, провуче се поред ње, и зачас се нађе на пустећији испред тегара. Машама прохршка жар правећи неправилне облике од пепела. Од тога дана је слабо са људима диванио. Само је слушао и гутао своју муку и зебњу испуштајући крик, од којег су се чељад често плашила.

           Исте ноћи усни сан који га пробуди у глухо доба. Мутни поток који је пролазио спрам његове стрехе, отргну јабуку која је испустила прве пупољке. Ваљајући стабло, Емин изрони из воде, ломећи једну грану са које су бехари ширили мирис. Сан нико није знао да му протумачи, а он му бијаше севеп за женидбу његовог сина.

      

  ***

 

         Ујутро, за софром, док су чељад јела колоштраник, Кадро поче:

       -Ево, иде прољеће, евљад ми оста неожењен. Не питајте... Јединћц је. Остајући без насљедника утуљиће ми се лоза... Остаћу без насљедника! Не могу љубит туђа унучад вишееее! Хоћу мојаааа да ми се рађу! У моју кућу! Туууу! На моооој праг! Не тамо у Хасовићћ, Рамганковићћ...Напади задухе, почеше да му кидају глас у грлу. Кадро спусти главу и као да се засрами ријечи које изговори. Она су његова крв. Његове шћери су их родиле, њих седам, које је на вријеме удомио. Емин, његова свитка, срце у сред срца, његов очњи вид, се полако гасио.

           -Ђе гој с њим ишта покушао да му нађем, не би суђено. Иштети се приљика, ка да је пашчијом чорбом посут. Срамḗћī је, те му морам помој да нађе жену. Још овћ' пут ћу виђет шта могу учињет за њега. Ако бидне, бидне, ако не..., како Бог хоће. Преломио сам. Хоћу да иштем Демову шћер. Кољко хељ' śутра ћу му поручит да се нађем ш' њим у чаршију, на пазарни дћн, да промухабетимо.

       -Ну, жено! Донеси нешто да заслачимо. Кадровица  похита да послужи укућане брдајлијом. Приносећи сахан осјећао се мирис ораха, које није жалила да тури у мијање.

***

         У сусједном селу, под цицом, Ајша, Мејрина сестра, је завршавала задњу грану за тентена од камрика, размишљајући о погледу, који њено младо срце зароби Мухамед, прије неколико мјесеци на сокаку, који тих дана тражаше аргате за прашу коломбоћа. При трећем сусрету даде му биљеже за које није нико знао, осим њих двоје. Везући, миловаше грану на чаршафу, замишљајући његове снажне руке, које мрсећи њену густу косу, обећаваху срећу.

***

           Кадру уговорише сусрет са Демом у кафани у петак. Демо га бујрумиса сиктиле, јер је знао да ће му шћер удајом бити рахат код Емина. У понедјељак вече, на коњима, просци уочише Демовој кући.

      -Сељам аљејкум, пријатељи!!!

      -Аљејкуму сељам!

           Након што им прихватише коње, уведоше их у собу коју је загријавала стара, тек набронзана форуна, којој свјетлост пружаше свијетло зелени фењер. У врх собе сједоше Кадра, а онда редом по годинама, како то адет налаже. Нудећи их савијеним цигарама од котробана, будући пријатељи почеше необавезан разговор међусобно, да би у неко вријеме Кадро осјетио прави тренутак да  започне разговор због којег су дошли.

        -Љуђи, фала ви што не примисте ноћћс у вашу честиту кућу и што не поитибаристе. Имам седћм шћеркћ и сина јединца. Не што је мој, но га нема равна у царев град! Приљикћ је имао доста. Но му изгљеда, није било суђено до сћд!  Чуљи смо да ви имате ђевојку на глас. За кућу и пријћтеље, немам шта грдно реј, само ријечи феле. Кабуљиљи смо ноћћс код вас, ако сте рази, да ни дате ђевојку. Божа ви вјера, кунем ви се дином и имамом, да ју нећемо укћхнути, кољко своје шћери! Мисљим да би било љијепо и за вас и за нас да се рћзилћком разиђемо. Ја тћљико! А ви...

         -Чуљи смо за вашег момка и вашу кућу.-поче Демо. Знамо да је то поштена и угљедна фамиљија. Не знам момка, аљ', не може бит лош од овакога оца? Моја Чеба је порасла међу четири брата. До сћд не слушала, од сћд, виђећемо. Не би требало да бидне гора, може само бит боља! Но, да не дужимо:

       -Нек ви је срећна, љуђи!!!-устаде и честита прво Кадру, па осталима.

       -Духа да ји се пољуби!-наставише остали...

       -Кости да јој остану тамо!-рукујући се, честиташе пријатељи једни другима.

      -Донесите сокове и турите кахву!-повика Демо женама да послуже мусафире.

         Након дате ријечи и послужења, свекар остави на ријеч сто хиљада динара, Чебиној мајци педесет, бијачама по двадесет, халама по десет хиљада динара. Сваки просац на кахву остави по пет. За то вријеме Чебина мајка насложи припремљене дарове. Свекру кошуљу и пешкир, свекрви димије и шамију, зету бошчалак, заовама по блузу, просцима по кошуљу. Након даривања просци оставише по десет хиљада динара.

        -Пријћтељу Демо, увед'те прошеницу да ју видимо!-задовољно ће Кадро. Припремљену табљу са соковима метнуше јој у руке. У хаљини од диолена, Чеба поче да служи почевши од будућег свекра, па редом.

 Задовољни сватови се касно врнуше кући.

***

           Од четвртка, у Кадровој кући се игра и пјева. Кадру је то прво, право весеље. Удаје шћери није ни рачунао. Хако свира на тамбури у примаћој соби, Реџо у мусафирској на хармоници, група жена у кухињи пјева пјесму на дуги глас –Ђевојка је голуба њивила. Ђевојке се час ухвате у коло, час помажу старијим куварицама у приремању хране за свадбу, окрећући се да виде бегенише ли их ко. Џева наслаже баклаву, а Еминова мајка припрема ђердек, у којем ће младенци провести прву брачну ноћ.

          У суботу ујутро око осам сати, кћнеџије у два кофера однијеше млади рухо, злато и валну хаљину. Сат времена се задржаше, а на одласку Демовица убаци двије кошуље и два пешкира у кофер. Око Чебе се окупише дјевојке, једва чекајући да виде шта јој је домовина послала. Срце им бијаше као у младих срна, замишљајући да ће и оне једнога дана бити на њеном мјесту. Смишљајући, како за Салка да побјегне, са којим се виђаше три мјесеца, и не осврну се на дарове, осим на валну хаљину у којој је планирала да побјегне. Исте ноћи, поручи му да дође по њу.

***

           Ноћ уочи Еминове женидбе, размишљајући о својој љубави коју је његовала од прошле године, Ајша се припремала да легне. При помисли на драгог срце би јој задрхтало и покушало да изађе из груди од узбуђења. Драго јој је било да постоји неко попут Мухамеда у њеном животу. Знала је да мора да се бори за ту љубав сваким даном, јер његова љепота тјераше многе дјевојке на уздахе. Замишљала је, да ће је дошавши у његов дом, учинити највољенијим створењем. Хтјела га је само за себе на јави, а не у сновима. Своје жеље је сваке ноћи поклањала њему и само њему, стежући јастук и милујући своје груди мирисом његових руку. Замишљала је да буде звијезда и да га посматра док спава, чувајући њихову љубав од шејтана. Његови случајни додири били су њена храна који су је лијечили у самоћи, а он њен живот. Сањала је да постане његова суза у очима, која ће док буде клизила миловати његово лице, заустављајући се на његове усне, гасећи јој жеђ.

             У недјељу, прије езана, у Кадровој кући сви бијаху на ногама. Након доручка затутњеше динамити, полетјеше меци из пушака и пиштоља и сватови кренуше на хаирли пут. За њима остаде вода из ибрика, коју  Кадровица за њима просу. Домаћина болест и зима спријечише да оде у сватове и доведе сину јединцу роба, али га не омете да учествује у припремама око свадбе.

           Преко Вучијег дола, те краћим путем преко  Коњског обора, за два сата били су испред Демове авлије. Распјеване их на капији  дочека ближњи Демов рођак. Узевши барјактару барјак, умјесто да га остави испред куће, сави га и унесе у кућу. Уводећи их, нико ни једну ријеч не испусти. Смјестише их гдје је коме мјесто. Домаћину земља ушла у очи, стричеви погнули главе, остала родбина се узврпољила, те не знаде да дочека сватове ка халек. Након што их послужише соком и кахвом, тешким, промуклим гласом, сватовима се обрати Ука, дајо Чебин:

      -Могосте љ' пријћтељи?-настави испрекиданим гласом...На зло сте ове неђеље кренуљи на пут! Немам ви шта реј. Пред сабах, у валну хаљину коју ви донијесте, Чеба је одломила врат за Ганковог сина у суśедно село! Нијесмо имаљи ђе да купимо нову да ви врнемо сћс рухом и златом. Дабогда јој несретњо било и у род рода и у дом дома, шта не хороспа дћнћс обрука и овога и онога свијета. Гора брука, но мука! Да имамо другу, даљи би ви ју, да спасимо образ! Аљ' знате, јехдита је била у мајке.

     Стари сват устукну, преблијеђе, неконтролисано испуштајући глас.

      -Аиииииих! -ошинуше га Укине ријечи као непоменица испод камена.

        -Шта да се чини, мајчин сине?!

        Ускомешани сватови се скаменише. Упркос томе што је знао да овакве ситуације дводе до крвопролића, покушавао је својом мудрином да ријеши проблем. Наста мук међу људима. Свака изговорена ријеч би и онако тешку ситуацију погоршала. Први се приподиже и селамећи их похита ка вратима. Сватови и анђије, уз овлаш: „Ејвала!!!-и Демово: „Сељаметиље ви љуђи, и халаљите ако сте сојеви“-као попарени за њим. Не окрећући се ка Чебиној комори, узеше рухо и  злато. Окренуше коње и кренуше назад главом без обзира. Коњи се узнемирише и хржући, као овлаш затрпаваху утабану стазу за собом. Сучући своје сиједе бркове, стари сват, размишљаше, шта да чини. Пролазећи кроз сусједно село, назираху се кровови кућа. Без размишљања шаретом даде знак ђеверу, окрену коња и крену ка Агановој кући. Нађоше га како овцама со даваше, на површицу снијега.

         -Хош ђеден, љуђи!

         - Хош буден, Агане!

    -Дћнћс ни је црна погибија пукла. Спашавај образ, аман по рад Бога! Прошеница ни утече! Немамо куд без младе. Знамо да ји имаш четири, и да су ти све на нāм. Коју гој да ни даш, нејћемо маханисати, и бићемо зафални цип цио живот!

         Подижући главу, Аган испред себе угледа два човјека којима душа бијаше у катаоц дошла. Већ је чуо да Кадро жени сина Демовом ћерком. Не слутећи  да ће с ногу дати  шћер, бришући руке о сетри, пружи руку старом свату и рече:

         -Уљежите у кућу. Не даје се бирана ђевојка испред тора!

          Ајшу нађоше са сестрама за разбојем, ткајући ћилим за спрему.

           Све четири скочише са миндера да дочекају мусафире. Не гледајући у њих, Ајша крену у кљијет да успе ошаф двојици незнанаца. Не слутећи, да јој је то посљедње дјевојачко служење у овој кући, напуни чаше. По мушким погледима, прошеница Мејра, схвати очеву намјеру. На прагу даде сестри до знања да су дошли по њу. Она се скамени и не проговоривши ни ријеч испусти из руку табљу, на којој је носила чаше. Врисак сестара и прасак стакла не ометоше Агана да дā ћерку.

       -Једна уста мћње. А и ђеца ће јој имат шта да ију.-тихо прозбори.

      -Ајша је до сћд била понос рода, од сћд нек бидне богаство дома!!!-пружајући руку старом свату, снажан стисак мушких руку, даде до знања, да ће пријатељство између два фиса трајати дуго.

        Поручише за градиљу да је замлади што прије у рухо. На чисто лице бјелило и шминку, Надира лако нанесе. Изнад ушију, гуфке украси брошевима. На главу јој стави фес, вијенац и палантру. Решмљена шорта и јелек пристадоше на Ајшина широка рамена. Кроз димије од грона, назираше се ракамљени жипон, који прикриваше њена стидљива кољена, док срмајли колан јасно истицаше танак,  нетакнути струк. Петолирка на бијелом грлу преузе сјај, белензукама, које стидљиво миловаху њене хладне руке. Сав тај сјај и ручно рађено рухо, није могло Ајшину душу да угрије и измами осмијех на лицу, јер га у сехари среће љубоморно чуваше, њен драги.

          Образна Агановица није пустила ћерку без спреме. Са слога на брзину извуче Мејрин насложени ћилим гранаш, изаткан на Хазизином разбоју, два јањета, серџаду, пет везених чаршафа на камрику, осам гарнитура, што везених по тусуру и диолену, што хекланих и ракамљених, главе, гобљад, девет калапа, са чијих ивица се назирала бордо кадифа, купљена у Пећи, тентена за калапе, двије мушеме, два јастука у којимсе назирао и чуо шум сухе шаше,  јорган напуњен śеровом вуном, душек од налоге и сламе, везену завјесу на камрику, крпаре, свекру и свекрви ручно шивену од прахета постељину, по којој су се на сваком ћошку и на средини јорганског чаршафа назирали извезени, ситни букети разнобојног цвијећа. Напосљетк, на врх спреме Агановица потури бошчалук намијењен Мејрином, а не Ајшином ђувегији. Новац који су требали да оставе на цвијет, кахву, комору и градиљи у Демових, дадоше Ајшиној мајци и сестрама. Младу изведоше браћа. На знак старог свата, Хако разви халотурко на хармоници. Од барута потамње небо. Овај пут су коњи лахко газили по сухом снијегу, остављајући отворену стазу за собом.

***

          Ломећи прсте што још увијек сватова нема, Кадровица се гушила у ходнику у диму цигарета, док се чуо из собе кашаљ њеног болесног мужа, који се борио годинама са задухом. Јутрошње бешаре јој даде до знања да ће се Еминова женидба дуго памтити. У њеном размишљању је прекидоше испаљени меци. Сајо развуче хармонику колико је могао. Сви, осим болесног Кадра изађоше напоље да дочекају сватове. Кадро се мало нагну на демирли пенџер и са миндера селами сватове. Уз јаке звуке музике, мирис хране се лијепио на знојава млада тијела која су се надметала у игри и пјесми. Хватајући се у коло, момци су дјевојкама шаретом и стиском руке изјављивали љубав. 

            Снужденом Емину, који је овлаш газио утабану пртину иза куће, заигра срце када чу паљбу, као знак да су сватови пристигли, и да му доводе невјесту. Знајући, да до тада ништа није осјећао према Чеби, жила куцавица је љубав пулсирала таквом снагом, као да је већ годинама гајио у дубини душе. Чудећи се тако снажном, и најљепшем осјећању које човјек може да осјети, у том тренутку је знао да је то она са којом ће створити породицу и дочекати старост.

          Хура похита да дочека жељену снаху. Припремиљену чашу узе и крену ка вратима, како би по обичајима снахи дала с врата да попије шербет из ње. Послије испијеног гутљаја, млада, умоченим рукама, три пута унутра, три пута споља дотакну касу врата, бришући преостали шербет с руку о свекрвиној кецељи. Убрзо је уведоше у кућу, стављајући јој мушко дијете у крило како би се рађала само мушка дјеца. Скидајући јој ципелу са десне ноге, испадоше из ње десет хиљада динара, које малени Мурат уграби, потрча својој мајци весео. Нико не примијети да је Ајша дошла у младечком руху, а не у валној хаљини.

                Уморни али задовољни сватови, поравнише за софром. Невјесте принијеше плехани сахан пун чорбе. На средину софре поставише ћевап у тепсији, из којег се ширио мирис телећег меса, ћасе пуне паприка из туршије, пуњене купусом, два сахана сарме, три кисјелог млијека, диљим пите, суклијаш, и на крају тепсију хачајлије.

          Уводећи младу у кухињу да вечера, сехирише ријечима:

         -Иљ' је вила, иљ' ју вила родила!

          Нико ни слутио није да то није прошеница Чеба, већ  Ајша, коју успут испросише и доведоше Емину Кадровом. Око поноћи, свекрва младенце уведе у ђердек. Хладна фебруарска ноћ приви у своје крило два млада непозната бића, која састави и узе под своје крило драги Аллах, и не растави нико до смрти. Момци остадоше испред врата, пјевајући шаљиве пјесме, упућене млади и младожењи, који сархош од љубави, увелико бијаше.

***

            Након прве брачне ноћи, црвена боја на чаршафу  Ајшу подсјети на чевре, црвену махраму, коју је дала свом драгом у знак искрене љубави, остављајући је занавијек иза себе.  Бришући сузе са тек љубљеног лица, у њеном срцу остаће највећа тајна коју ће у гроб однијети, њен Мухамед.

Прича је написана по казивању мог оца. Инспирисана је истинитим догађајем који се десио у Плаву у 20. вијеку. У њој су очуване све језичке особине плавско-гусињског краја, као и обичаји, традиција и култура једног народа. 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: