УВЕК „ЗА“ НИКАД „ПРОТИВ“

УВЕК „ПРОТИВ“ НИКАД „ЗА“, ОСИМ РЕТКО

 

У медитеранским земљама постоји један заједнички обичај који је и данас жив – људи седе пред својим кућама, разговарају или расправљају, понекад само посматрају а врло често, уколико их је двоје или више, играју шах, домине, мице... Итака није изузетак од овог обичаја, напротив, врло често су у својим шетњама острвом, Ирина и Весна наилазиле на овакакав призор.

Испред мале продавнице, која се налазила у близини Телемахове куће и у којој су две другарице куповале алву прошарану чоколадом, готово свакодневно све до заласка сунца, седела су двојица дедица и играли мице. Често је њихово играње било праћено повицима „ела, ела“, али су данас били жустрији него иначе и изгледало је као да један другог озбиљно убеђују у неке ставове којима се друга страна жустро супротставља. Чекајући у продавници да им се одмери 300 грама омиљене алве, Весна повуче Ирину за руку:

 

- Покушај да разумеш, ти знаш грчки, радознала сам због чега се расправљају.

 

Како би боље разазнала расправу која се догађала пред улазом, Ирина се сасвим приближила вратима продавнице, али после минут, два напрегнутог слушања, невољно је слегнула раменима.

 

-          Поуздано ти могу рећи само да се један дедица зове Коста јер га овај други тако непрестано назива. Расправљају око политике и неће ме чудити ако се на крају посвађају, чујеш како су сада већ почели да вичу.

-          Хе, хе, па то неће бити ништа необично, ми се у Србији стално свађамо око политике.

 

Младић који је радио у продавници и узгред, доста добро говорио енглески, приметио је да су две другарице посветиле посебну пажњу расправи која се одвијала између дедица и, да ли из намере да задовољи њихову радозналост или можда да их умири јер су биле странкиње а он домаћин који своју земљу жели да прикаже на најбољи начин, одмахну руком и рече:

 

-          Није то ништа, не бојте се! Коста и Ставрос се често тако свађају иако су нераздвојни. Коста је убеђени левичар и гласао је за Сиризу. Још је његов отац био члан ЕЛАС-а. А Ставрос је окорели монархиста, он још увек чека повратак краља!

-          Ма не бојимо се, само смо биле радознале – рече Весна. – Кад си у другој земљи, хоћеш све да сазнаш и радозналост постаје неопходна особина.

 

То је Весна рекла момку који је радио у продавници а у себи је мислила: „у Грчкој заиста постоје две политички супротстављене стране – левица и десница. Међутим, за време Другог светског рата ове две супротстављене стране заједнички су се бориле против окупатора. После рата, поново су постали непомирљиви противници. У Србији, међутим, и заједнички непријатељ није довољан да два супротна табора помири. Осим, ретко. И што је најгоре, често се један табор удружује са непријатељем. Нажалост.“  

В.П.

 

НЕМА ПРОШЛОСТИ, НЕМА БУДУЋНОСТИ, СВЕ ЈЕ КОНСТАНТНИ ПРЕЗЕНТ

 

            Када су казаљке коначно показале пет сати, енглески аристократа Фредерик Норт, подиже чајник од ручно сликаног порцелана и насу чај у шољу свом пријатељу Павлу Соларићу. Све се дешавало на белој, каменој тераси његове отмене резиденције која се налазила тик уз обалу мора.

Ова два џентлмена склопише нераскидиво пријатељство још у Венецији 1818. године, где је Соларић подучавао Норта старословенској граматици и посветио му његово последње дело објављено за живота „Словенски Римљани”. Касније су заједно путовали Италијом и Грчком, све до овог, значајног боравка на Јонским острвима, где је Фредерик Норт, пети лорд од Гилфорда, дошао са намером да оснује Јонску Академију на Крфу. Био је то први успостављени Универзитет у модерној Грчкој.

Овог поподнева међутим, на белој каменој тераси на обали Јонског мора, џентлмен Норт ушмркну неколико пута из своје златне бурмутице са иницијалима и рече:

 

-          Драги мој пријатељу, мислим да ћу Вам данас приредити веће изненађење него онда када сам пре тачно 33 године, приступио Православној цркви!

 

Џентлмен Павле Соларић сркну гутљај цејлонског чаја и значајно подиже леву обрву. Испијање баш овог чаја беше неизоставан ритуал на врло шик енглески начин, тачно у пет, од времена када је џентлмен Норт провео четири године као први британски гувернер на Цејлону.

 

- Да, да – мало је растезао џентлмен Норт, видевши како је његов пријатељ нестрпљив да што пре сазна о чему се ради. – Па нећу вас више држати у неизвесности јер видим да изгарате од жеље да што пре сазнате о чему је реч. Јуче је наиме, моја гувернанта Пенелопа коју сам послао по слаткише деци, знате колико сам слаб на жеље те деце за коју сам преузео родитељску одговорност, дакле, Пенелопа је у магазину са колачима налетела на две надасве интересантне госпођице странкиње.

 

Ту џентлмен Норт направи драмску паузу за које време је џентлмен Соларић нервозно прстима куцкао по столу.

 

-          Али, то није све драги пријатељу! Вама је познато да сам Пенелопи поверио васпитавање Франсиса и Мери, не само зато што је сиротица већ предуго била без средстава која се некоме истопе и за много краће време, а некмоли за две хиљаде година посвећених апсолутној верности... две хиљаде година, пријатељу мој, то је потпуно очаравајуће... ех, сан сваког џентлмена је сигурно једна Пенелопа...

 

И џентлмен Норт и џентлмен Соларић бацише сваки понаособ један чежњиви поглед на пучину мора.

 

-          Да, да – настави џентлмен Норт – као што је то Вама веома добро познато пријатељу мој, Пенелопи нисам само због новчане оскудице понудио овај посао, наравно, све време молећи Бога да га она прихвати, већ зато што је наша Пенелопа мудра! Наша Мери уз њу није савладала само умеће ткања и остале женске вештине већ непре-стано добија и оне тако суштинске савете понашања према супротном полу. Ви знате да је мени, откако бринем за Мери, Пенелопа просто десна рука...

-          Знам, знам то врло добро драги пријатељу – рече џентлмен Соларић. – Ви сте племенита душа под чијом су заштитом многи нашли своје окриље. И Вашем нећаку Френсису, о којем се старате и који ће надам се, једнога дана бити Ваш достојни наследник, омогућили сте да га исправно у свим његовим младим подухватима прати Пенелопин син Телемах. То је заиста бриљантан избор. Уопште, Ви сте драги Норте, највећи словенофил и хеленофил кога сам икада упознао!

-          Видите, Соларићу, томе сте увелико Ви допринели. Када сам вас још у Венецији упознао, у Теодосијевој штампарији, Ваше дело „Ново гражданско земљописаније“ је за мене било право откровење. Па и сам Доситеј je о томе говориo са одушевљењем... Већ о томе колико сте ми помогли подучавајући ме граматици словенскога језика пред мој пут у Русију да и не говорим! Но, био бих неправедан да ту не поменем и књиге Јована Рајића и Атанасија Стојковића које су сада, поред Ваших, све у мојој приватној колекцији на коју сам веома поносан.

-          Ваша је колекција надалеко позната и мени је особита част што су се и моје књиге нашле у њој – одговори Павле Соларић. – Него, поменусте малопре две госпођице странкиње које је Ваша мудра Пенелопа упознала...

-          Ех, да, слободно ме подсетите јер Ви знате да ја често одлутам. Дакле, госпођице странкиње су за Вас специјално изненађење драги пријатељу, а знате ли зашто? – ту џентлмен Норт зацакли очима и радосно пљесну рукама. – Зато што су Ваше земљакиње!!! Питате се како знам? Па рекох Вам да је наша мудра Пенелопа заслужна за то! Чим је дотичне госпођице странкиње угледала, а пале су јој у очи јер су обе биле у панталонама, замислите у панталонама, она је обратила пажњу на језик којим су говориле. Наша Пенелопа је одмах разумела да говоре српским језиком, додуше нешто измењенијом варијантом од ове којом ви говорите.

 

Џентлмен Соларић зину од чуда. Заиста је за њега ово било потпуно изненађење и он успе само да изусти:

 

-          Српкиње кажете? Па још женскиње у панталонама? Да то не чујем из Ваших уста драги пријатељу, мислио бих да се неко данас са мном добрано поиграва!

-          Чекајте још часак пријатељу јер само што се госпођице Ваше земљакиње нису појавиле. Благоизволео сам их позвати на једно дружење са нама и сам горим од нестрпљења да их што пре упознам.

 

Само што је џентлмен Норт ово изговорио, тераса се испуни веселим гласовима Пенелопе, Весне, Ирине и дечјим усхићеним узвицима који су припадали Мери, Френсису и Телемаху. И тако како је почело ово необично поподне на белој, каменој тераси отмене резиденције која се налазила тик уз обалу мора, настављало се све до потпуног заласка сунца што беше једини показатељ протока времена јер све друго, почев од емоција људи који беху актери ове приче, преко бројних језика и тема који су се у њој говорили, припадали су подједнако и прошлости и будућности које су се обе одигравале у садашњем тренутку.

До уха радозналог посматрача веселе дружине могли су на тренутак да допру само одломци разговора, као на пример:

 

-          И Ви кажете господине Соларићу – изговара Весна – како је управо славеносрпски језик којим сте писали неодвојиви део српске духовности. У „Кључићу“ Ви сте уверења да се за књижевни језик узме језик простог народа како би се намењена му књижевност приближила.

-          Отуда Соларић уважена госпођице – умеша се Норт – није само за вашега Доситеја био „мој Соларић” и „Соларић наш, нелесноје Србије чадо”, ни само за Мркаља „дика и милота српска”, ни само за Кирила Цвјетковића „мој незаборављени Соларић”…

-          А тек ваши „Римљани…“ које сте лорду посветили! – настави Весна. - Попут опроштајног списа са речником од 700 латинских речи за које сте утврдили да улазе у латински фонд из старог српског језика! Ви сте први Србин који је употребио израз етимологија!  

-          Госпођице Весна – замахну Соларић руком кроз ваздух као да тражи реч – моја је амбиција била да пред странцима и ученим светом покажем и докажем како је језик Римљана по смеси згрувавших се у њих народа, смеса из језика греческога и славенскога, и јоште зар некаквога, једнога или више њих, то јест да је словенски језик, као старији, дао много својих елемената млађем, римском језику.

-          Потпуно фасцинантно за покољења господине Соларићу – рече Весна одушевљено.

-          Видим уважена госпођице да Вас та ствар понајвише занима. А знате ли чега ми је најжалије? Стратимировићу и Вуку писао сам о томе. Почех да претресам своје рукописе давне и новије и да из њих слажем расправу под насловом „Рода славенскога почетак, размноженије, породи и изроди”.Само основаније је каково до сада јоште није положено за писати о вештма славенскима. Дело је трудно и споро а ја оскудан и стешњен у опаке године, а најпаче што су родољубиви купци мало склони да дреше кесе… Узалуд очекивах ободреније чије словом и припоможеније достатком те напредовах само с натегом и тајанијем.

 

Џентлмен Норт, коме је ова ствар била добро позната и који је више пута нудио да притекне у помоћ а Соларић то одбијао, рече:

 

-          Но упркос свему, нашем је Соларићу незамисливо да у циљу окончања свога рада прими помоћ с моје стране. Он каже да се никако не решава да за славенско дело потпору прими од стране неславенске!

-          Јоште би ми било жалије – додаде џентлмен Соларић, употпуњавајући информацију о свом делу – склонити се, како ме тада неколика учена нуде, и са соработанијем њиховим успешности ради да сочиненије моје издам најпре у италијанском језику!

 

Део овог разговора који је до радозналог слушаоца долазио са беле камене терасе, прекину призор који се догађао мало ниже, на самој обали. Наиме, дрвени чамац необичне конструкције, управо се усидрио на пустој плажи и из њега истога трена спретно изађе један човек. Он одмери околину једним погледом, а онда се упути ка белој тераси. Истога трена, Пенелопа, која је до тада била удобно заваљена у плетеној столици, пратећи разговор који се око ње одвијао, скочи као опарена. Инстинктивно, Ирина и Весна поскочише за њом. Џентлмени Соларић и Норт усташе такође, а деца која су се играла мало ниже, на плажи, сасвим се умирише. Само једна реч пронесе се са Пенелопиних усана док је као измаглица хитала у сусрет човеку из чамца. Та реч беше „Одисеј”. Сад су већ сви присутни, запањено посматрали како се овај пар сједини у загрљај чија сенка паде и прекри све ствари и лица у близини. Сенка овог загрљаја даде глазуру прибору за чај на столу терасе, паде преко превоја Нортовог огртача који је био пребачен преко наслона столице и обоји га у црвено, прекри уредно сложене новине на сталку од дрвета, црна штампарска слова преко којих се могао докучити тачан датум и година који су губили сваки значај.

Из ове потпуне обамрлости зачу се Иринин глас:

 

-          Како је могуће такво препознавање после 2000 година?

-          Шта је то према вечности праве љубави? – одговори Весна по неком аутоматизму и одмах се покаја због тих тако баналних речи за овако несвакидашњи догађај.

-          Различито се распознају они који се воле и жуде једно за другим 2000 година. Хомер нам је испричао једну причу, а ево, сведоци смо сасвим другачије, сасвим су различита наша препознавања – рече Ирина.

 

Мала дружина на тераси и даље је стајала дискретно по страни не желећи да поремети призор загрљаја који се одвијао на обали. Чуда су могућа а чудо љубави је најмоћније од свих.  И ко зна колико би дуго још тако стајали, затечени у потпуној усхићености, кад приметише како се, иако је био новембар месец, на хиљаде белих, мирисних цветова јасмина расцветало по свим жбуновима којима је читав предео био засут. Једни цветови су отпадали као конфете, безбрижно, насумице, а на њихово место су истог трена ницали нови. Читав ваздух је недуго затим био сасвим испуњен бестежинским, белим латицама цветова које су падале као пахуљице. Снег на Итаки није одвајкада забележен, мада ће неколико месеци касније, те исте 2016. године, на радост њених становника, обилно падати неколико дана. У том тренутку, међутим, камена тераса отмене резиденције лорда Норта беше прекривена белим тепихом од латица јасмина, исто као и плажа испод ње, као и све друго што се могло обухватити обичним људским погледом. Али, најважније од свега беше што су срца свих актера ове приче била испуњена ванвременим осећањем апсолутне љубави.

Лорд Норт, страствени лингвиста, библиофил и мецена, пребаци руку преко рамена свога пријатеља Павла Соларића, српског генија. Обојица, понешени заносом лепоте, почеше да поцупкују у месту, позивајући госпођице туристкиње да им се придруже. Ирина и Весна, обе добро зарумењених образа, иако су биле сасвим сигурне да се тога дана нису шмин-кале, прихватише да заиграју на лордовој тераси у смирај потпуно несвакидашњег дана.

На мирној површини мора која се и сама сва белила од попадалог цвећа пловила је једна модерна, рекло би се сасвим футуристичка једрилица, чија су једра ловила слабе дашке ветра, али која је и поред тога сасвим лепо клизила глатком површином без таласа. Весна је била готово сигурна да на њој види свог пријатеља Вељу Абрамовића, јер је човек који је стајао на прамцу личио на њега као јаје јајету. Имао је чак и црвени шал нехајно везан око врата. Због тога Весна потрча ка огради терасе и довикну како би је човек са једрилице могао чути:

 

-          Вељо, да ли си то ти?!!

 

            Човек са прамца стави руке око уста како би усмерио свој глас да се боље чује на обали и довикну:

 

-          Ви вероватно мислите на философа Вељу Абрамовића који је живео на прелазу између 20. и 21. века?

 

Весна климну главом у знак одобравања и одједном јој срце заигра, јер виде како се поред њега појави још један лик кога је видела пре неки дан кад је са Ирином била у Кјоњију. Био је то Хектор у оној истој одори тројанског принца са винчанском наруквицом на руци којом ју је окрзнуо у пролазу. Сада не би било потребно ни да је окрзне, била је сигурна да је то човек њеног живота.

 

-          Веља је мој прадеда и видите, за успомену на њега дали су ми његово име. Пловим са својим пријатељем Хектором у потрази за тачном локацијом Троје.

 

„Господе Боже, да ли сањам“, помисли Весна и ухвати Ирину за руку. Човек на прамцу довикну:

 

-          Знајте само да сам до танчина развио и доказао прадедину теорију: Не постоји прошлост, не постоји будућност, све је кон-стантни презент.

-          Била сам сигурна у то! – довикну Весна.  

 

Праунук Веље Абрамовића и Хектор махали су са прамца све док се једрилица није сасвим изгубила на хоризонту. Весна их је пратила погледом све док се нису претворили у сасвим малу, једва видљиву тачку. У себи је мислила: „Хектор ће бити мој у неком другом презенту. Уосталом, мој дечко се још није родио!“ Онда се окрете друштву на каменој белој тераси лорда Норта које је и даље било очарано догађајима несвакидашњег дана и свечано им понови оно што је Вељин праунук обзнанио и у шта су сви веровали:

 

-          Доказано је! Нема прошлости, нема будућности све је константни презент!

 

 В.П.

 

 

ИТАЧКО СИВО: ОДЛАЗАК СА ИТАКЕ

 

Брод који се приближавао као да је личио на црну мрљу што постаје све већа уогромном и свеобухватном сивом простору. И када се удаљиш од осталих путника и гледашњихове обрисе: то су обриси црних облика у сивилу.

Сивило Итаке у јесен није ни туробно, ни мучно, ни депресивно, већ сивило којескрива. Из њега израњају само поједини обриси што се тешко препознају. То сивило је згуснуто, топло и влажно, али не и загушљиво. Подсећа на небо кадасе димом испуни... Оно у себе увлачи и извлачи, као да показује да je све што се може видетисамо неки одраз, један трик, обмана, и да ће све то у њој нестати и у њу се утопити.

Сивило вас увлачи у себе и доводи до суочења са собом, са властитом мучномнеспособношћу да се проникне и овлада многоструким облицима и њиховим многоструким значењима.

У јесен на Итаки жива природа се гаси, додуше постепено, не сасвим, да би нежива заживела: камен, стене, итачки „прсти“ Ватија. Тај залив, што пушта два црна „прста“, прво је и последње што се види када се у јесен долази на Итаку.

И сви ти њени људи. Они невидљиви, што остављају своје библиотеке наотвореном, и куће у које свако може да уђе. И онај мрки Кејптаунац, што остаје и кадасви оду. И тај Аристотел, што се прави наиван а све опажа и познаје. А Мелина: пита сечовек шта она ради у овом „кршу“? Или имамо погрешан појам крша. И усамљениАрис који пати, и они Немци који долазе само када сви туристи оду, и сви њени историјски великани, и лорд Норт – сви они су задржани исачувани у итачком памћењу... И Константин, који нас прати и у Атини чека...

„Ко су сви ти људи? Становници Итаке? И зашто су сви они ту? Људи су на некомеместу и зато што су се на њему просто нашли... Шта ми са њима делимо? Упитаностили радозналост нас је привукла да делимо то мало итачког сунца, што нас понекад опрљи!“

Наша унутрашњост је слична спољашњости. Жаљење што се ово зачарено местонапушта и што његов средишњи смисао није откривен... У том дебелом сивилу није се виделоништа. Одједном се појавила нека зелена светлост. Није се видео извор те светлости, ана хоризонту се више није видела обала Итаке.

 

И.Д.

 

КОНСТАНТИН, ПОВРАТНИК НА ИТАКУ

 

            Изгледа као да су прошла времена када се неко враћа на Итаку да ту остане и живи у њој. Људе на неку другу страну повуку и однесу њихови властити животни планови, школе и послови. Ретки су они који су повратници на острво. То не значи да се у њој не проводе дуга лета, када смо безбрижни и пуни лепих замисли, планова и жеља, па и неких које се тичу управо Итаке и њене судбине. Малобројни су, међутим, они који се брину и старају о њој, њеном развитку и свакодневници. Итака ће остати Итака, каква је и била, а каква одувек и јесте. А да ли има нечега што би се могло поправити да њеним становницима буде боље, о томе, без обзира на искрене и добре намере, мало ко размишља од људи који у њој проводе лета.

            Итака није само реч уписана у древне и модерне грчке митове, него и стварна земља, камен и море, на којој људи живе, воле, мрзе, мире се, свађају и умиру, чије су потребе и жеље попут наших. Итака су пре свега они који иду у њене школе, а који не могу да уче у поморској школи, јер је она затворена на овом острву. Итака су и Итачани којима зими треба десет сати да би стигли до Атине или осам до Патраса. Итака су и Аристотел, који прави чаробна јела, и други гостионичари који своје таверне затварају, јер немају за кога да кувају. Итака су и бројна археолошка налазишта, чије ископавање није завршено, пећина нимфи, у којој су обустављени истраживачки радови. А на Итаки можда постоје и друга, још неоткривена места из давнина. Итака је и њен манастир, у којем нема никога. Итака су и прелепа, али празна места Фрикес и Кјоњи.

            Итака је остављена да се брине о себи на начин на који то може. И увек је тако било. Толико је древна да може да причека. А можда и не треба да чека неку промену, него да буде оно што је одувек била, „кршевито“, дивље острво које путника дочека и угости. Немојмо бринути о Итаки, јер ће она бринути о себи, као што се од памтивека бринула. То, међутим, није нимало утешно за људе који на њој живе.

            Итака је Острво Блажених за оне који хоће да доживе готово немогуће: окамењено време или место, којем рушилачки напредак и људска злоба нису могли ништа. Путници истраживачи размишљају о ономе што су видели и из путовања уче.

            Итака је место и ван времена и у овом времену сада. Тај спој оностраног и овостраног, митова и стварности, овде се виде. И тај ход кроз најраније забележене приче има смисла ако њих још и данас неко приповеда. А Итачани их углавном знају и, да их нису вековима приповедали, оне би нестале у крхотинама заборава.         

            Итачанин Константин је личност који спаја ново са старим. То је човек мужевног лица, одлучног држања и одмах се види да зна шта ради. Дочекао је две другарице по повратку са Итаке и уступио им дом својих родитеља да у њему преноће пре повратка из Атине у Београд.

            Управо је ружопрста зора зарудела када су Весна и Ирина завршиле разговор са њим, разговор који као да је баш тада почео и као да се никада неће завршити.

            Константин је у младости отишао са Итаке, завршио најбоље школе у Атини и Лондону, инжењер је, премда је овај довитљиви Грк овладао и другим пословима. Свој бизнис у Атини је продао и враћа се на Итаку у жељи да је обнови. Своје планове, међутим, не излаже са набуситом ароганцијом или осионом пресигурношћу, али је уверен да ће успети.

 

- Када неко с љубављу ради било који посао, успеће у њему. Ја се, међутим, не залећем. Идем корак по корак, тек када једну ствар до краја урадим, почињем да се бавим следећом. Ништа не прескачем ни када учим, ни када радим.

            - Шта је за тебе обнова Итаке? – упита Ирина.

- Да Итачани раде и имају од чега да живе, да археолошка налазишта буду што је могуће више истражена, да број туриста никада не буде толико велики да би угрожавао животну средину. Да Итачани не узимају новац од туриста, него да их угосте, јер је гостопримство толико укорењено у нашој традицији. Нико се не враћа на место у којем је очерупан до голе коже. Враћа се тамо где су га примили као увек драгог и жељеног госта. А и домаћин више воли госта него отуђеног туристу, који презире наш језик, културу и обичаје, а овде долази само да би се купао и пијанчио.

- Има ли довољно новаца за обнову Итаке? – запита га Весна.

           

Пошто се насмешио, Костантин је одговорио мирно, као неко ко не осећа потребу да нешто доказује. Није одговарао ни из пристојности. Сматрао је да су другарице „на посебном задатку“, а да се тај задатак и те како тиче његове Итаке.

 

- Већ дуже време разговаравамо и пажљиво планирамо сваку своју изјаву и корак. Њоњо Станицас, градоначелник, и други људи што сада обављају јавне послове спремни су да покрену ствари. И да вам најискреније кажем, чини ми се као да сам јуче отишао са Итаке. Све ово време ми се чини поједеним, непотребним.

- Зар је студирање и стицање знања непотребно? – с неверицом упита Ирина.

- Не то, него све што се касније одвијало у моме животу. Та плеонексија, тежња да се што више има, може, моћ, која се тиме стиче, лепе жене које то привлачи – све су то заводљиви циљеви које када задовољиш, престајеш да их желиш. Постао ми је живот заморан и бесмислен.

            - И зато се враћаш на Итаку? – упиташе га обе.

- Да! Атини сам довољно дао, дошло је време да радим за моју Итаку, да оставим неки траг иза себе управо на њој. Она ми је дала све, а ја јој ништа нисам узвратио.

- Зар ти неће недостајати догађаји великог града? Велика могућност избора, толико различитих људи са којима се дружиш? – Из Весне је извирало мноштво питања.

- Радећи у метрополи, рутинирано понављам једнo те истo. Обмана је да сви живимо у градовима да бисмо уживали у културним и социјалним догађањимa и на тај начин оплемењивали своју бесмртну душу.

            - То је привид, мада... – рече Ирина.

            - Некада је и у мојој глави било много тих „мада“ дилема, све док нисам схватио да цео    мој атински живот може стати у само неколико дана живота на Итаки. Више се не питам, већ сам на путу...

 

И.Д.

КРАЈ

Роман можете купити кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: