ЕВДОКИЈА И МУРЗУФЛ
Љубав у доба крсташа
Наш други сусрет одиграо се у једно јулско свитање на површини добро ми познатог мора пробуђеној покретом струја које су долазиле из понора. Зраци јутарњег сунца осветљавали су сенке и њихове привиде. Није било ничег скривеног међу нама. Све до тог тренутка одбијала сам да поверујем да је ход по води могућ. Евдокија ме је научила како да не потонем. Без гласно изговорених речи повела ме је у доба оно када се одвијао последњи чин драме између њеног оца Алексија III и стрица Исака II вешто прећуткујући време између свог искрцавања у Драчу и јулских дана лета Господњег 1203. Алексије III је силно патио што га је Исак збацио с престола. Заборавио је како је управо он пре само неколико година тог свог брата Исака лишио не само царске власти већ и очињег вида. На хоризонту су се гомилали тешки облаци злокобно најављујући неизбежно. Злехуди Задрани већ се беху уверили у то на каква су све злодела крсташи били спремни, суровији и од најсвирепијих међу Сараценима. Овог пута њихова мета био је Константинопољ. Захтевали су од немоћног слепца да им плати услугу јер се уз њихову помоћ поново уздигао на царски престо. Евдокија је те дане проводила у друштву мајке царице Еуфросине у некој од престоничких палата Анђела. Није ми допустила да наслутим како се тада осећала, ни да ли је мислила на сина Радослава и кћер који су остали у Србији. Да ли је туговала за њима или је прихватила неумољивост животног усуда? Изненада, у њен живот је ушетао он, Алексије Дука Музуфл, стари познаник њеног оца. Некоћ, давне 1195. године, управо му је он помогао да се домогне престола. Евдокија је тада живела у Србији далеко од злочина. Мурзуфла је још од ране младости пратио глас да је велики заводник, да лако потпада под утицај женских чари и да се још лакше ослобађа терета заноса. Знало се да је до тог тренутка најурио две законите супруге јер су престале да му буду по вољи. Евдокија му је одмах запала за око. Није ми сакрила да су имали понешто заједничко што их је већ на први поглед привезало невидљивим нитима. У том тренутку, међутим, Мурзуфл беше уплетен у нову заверу. Овог пута није се задовољио тиме да Исака II поново збаци с престола и додатно осакати. Овог пута наредио је да Исак буде убијен заједно са сином Алексијем. Овог пута незасити авантуриста уздигао је себе до царског достојанства под именом Алексије V. Једно ипак није могао. Није могао да спречи да се 13. априла 1204. страшна крсташка бујица прелије преко константинопољских бедема и разлије по свим престоничким улицама, царским палатама, црквама и манастирима, велелепним здањима и кућама обичног света носећи све пред собом. Хук бујице заглушивао је вапаје недужних људи чије су патње биле обележене црвеним крстним знамењем на плећима крволока. Захваљујући Мурзуфлу Евдокија се у тим тренуцима налазила на сигурном. Заједно с мајком боравила је на једном имању у Тракији. Ускоро им се придружио и он, Мурзуфл. Док су крсташи на рушевинама Царства Ромеја уздизали своје Латинско царство, у граду Мосинопољу свечао је прослављено Евдокијино друго и Мурзуфлово треће венчање. Наредне дане провели су заједно. Мурзуфл је спадао у оне мушкарце који брзим покретима своје пустопашне природе очас прокрче пут до скривених тајни женске путености. Није то било време у коме би се могло размишљати о срцу и души. Уосталом, Евдокијина душа већ беше згасла, још ономад, на рашким и зетским друмовима. Супружници нису слутили шта их чека све док их једног дана Алексије III није позвао у свој прогнанички дом. Прогањала га је сулуда идеја да би га зет могао лишити круне, престола и почасти које одавно беше изгубио, те је својим верним џелатима наредио да га ослепе. Нови злочин у породичној историји Анђела одиграо се пред Евдокијом, у купатилу њених родитеља. Морска површина под нашим стопалима изненада се покренула и нагнала ме да се о оглушим о завет безгласног зборења међу нама. „Евдокија, па ти ни овог пута ниси могла да спречиш своју несрећу, морала си да признаш властиту немоћ!” Ћутала је гледајући ме нетремице. Сузе су се котрљале низ њено измучено лице и падале по љескавој површини не мешајући се с осталим водама. Тражиле су да коначно буду примећене, прихваћене и пригрљене. Док је стајала на вратима купаонице посматрајући патње свог супруга, повикала је из све снаге на окрутног оца. Дрзнула се да гласно изрекне његова бројна злодела. Као негда у Србији, њен глас је и овог пута замукао, устукнуо пред очевим громогласним оптужбама да је бесрамна прељубница и раскалашна блудница, похотљива и недостојна икакве милости и части. Њена реч насупрот очеве! Ћутала је док се он све бешње бацао камењем на кћер покушавајући да умањи страхоту злочина чији је виновник био. Пали цар и пали човек Алексије III. Слепи Мурзуфл је лутао трачким друмовима, лутао од немила до недрага све док га крсташи нису ухватили и силом вратили у Константинопољ. У децембру 1204. године са врха Теодосијевог стуба гурнули су га у понор. Беше то крај достојан једног пустоловног живота препуњеног злочином и претварањем. У том тренутку његова удовица налазила се на неком имању у Тесалији камо је послао отац у пратњи мајке. У једно је била убеђена – несрећа дозива још несреће. Зраци јулског сунца почињали су да пеку и заслепљују. Отшетала сам до прве обале и скрила се у варљивом хладу чемпреса. Од Евдокије, од себе.
