детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕДВИДИВ  ЕСТЕТСКИ УЧИНАК НЕПРЕДВИДИВИХ СУСРЕТА

(Бранислав Голднер, Непредвидиви сусрети, Партенон - Београд, 2011)

Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Живот је изазов за радознале духом, за оне који у наочиглед неважним стварима и појавама око себе, настоје да виде дубљи смисао и да своја запажања посредством уметности пренесу другима као својеврсну филозофију живљења и опстанка.

Из мноштва се тако издвајају поједини ликови, омеђују занимљивим сижеом и архивирају у сефове историје књижевности богатећи је а творцима њихових карактера и судбина покаткад обезбеђују бесмртност. Са увек отворене позорнице живота у литературу се уносе најрепрезентативнији примерци који у доброј мери садрже карактеристике општости, оног суштаственог у чему се препознаје свако биће, те се тако од пролазности отима и преноси у трајање, у чему је поред  осталог и велики смисао уметничког стварања.

Бранислав Голднер је за неколико година бављења књижевним радом  ( Чешљеви за маглу, роман, (2005), Голубије село, приче (2007), Висибабе, роман (2008), Опсидијан, роман, (2008), Приче из докторске торбе, (2009), Добро јутро, приповетке, (2010), Приче животног тренутка, (2010),  Кад су зоре освитале црвено, 2011) успео да се наметне читалачкој публици пре свега снагом стваралачког Ероса који слави силу живота, виталност духа и интеракцију између људи која резултира питком литературом, бујним језиком и афирмацијом постојања .

Најновија књига прозе Непредвидиви сусрети, потврђује га изнова као ствараоца оштре перцепције који широм отворених очију посматра свет, издвајајући необичне појединости на којима базира причу, да би опет проговорио о нечем тако карактеристичном за живот и за човека који никада до краја неће бити сасвим спознат. О природи живота која је неухватљива и има обрис посматрача говори и Слободан Селенић, посредством свог јунака у књизи TimorMortis, 

- “Живот је несавршен  јер  је подложан људском утицају, то јест - вештини појединаца да њиме управљају тако што га објашњавају сходно својим личним начелима целисходности. Коначне истине немају вредност ни значење у животу. Значење и вредност живота, као значење и вредност лирске песме, или поскочице, зависе од  укуса и тумачења.“

Сходно томе, књига Непредвидиви сусрети Бранислава Голднера, животу даје значајне вредности јер га посматра из визуре виталног духа, хуманих настојања и ведре природе човека који је дубоко проживео живот окружен људима који су смело узимали и давали лепоту, стварали је у интеракцији са околностима, сучељавали се  са недаћама али и истрајавали бранећи се здравим хумором. Снага духа и вера у живот, у то да му се може дати смисао и у њему пронаћи начин за самоостварење јесу полазни постулати на којима почива ова сугестивна и окрепљујућа проза јер се појављује у времену безнађа, изгубљене орјентације и пољуљане вере у општеважеће вредности.

Као лекар Бранислав Голднер  добро је  упознао човекову природу, а као писац уме да је прикаже из разних углова, често из хуморне, иако не ретко указује на трагичну димензију живота у разним временским периодима српске историје.

У овој књизи приповедне прозе, где се стварносна димензија хотимице ставља у први план, аутор успоставља неколике релације:  мушкарци- жене, родитељи- деца,  млади- стари, свет- ми, урбано- рурално, Ерос - Танатос, вечно - пролазно  и сл.

Кроз двадесет пет прича скицира се профил друштва са социолошког и културолошког становишта у дужем временском распону, са јасно израженим смислом за структурну заокруженост приче у којој нема ничега сувишног, а опет у њеној  вишеслојној структури  остаје утисак свеобухватности догађаја о којима се приповеда. Примера ради у причи  којом започиње збирка, Ковчежић старе даме, описује се краткотрајно познанство млађег човека са дамом у годинама у старачком дому између којих се развија фина људска блискост, да би се испоставило, да их је заправо, а да тога нису били свесни, везивала љубав према истој особи, његовом давно преминулом оцу, и њеној несуђеној љубави. Симболика ковчежића као скриване тајне долази до пуног изражаја након њене смрти. Прича дакле, обухвата знатно шири временски распон који се само наговештава у сижејном плану и то је карактеристично и за остале.
Мотив пронађених корена обрађен је у још једној врло допадљивој причи са ширим скицирањем српског менталитета  код наших људи који живе у иностранству, Америци, и настоје да остану то што јесу те се таквом обрадом овог мотива, литератури даје својство институције која осим естетске има и етичку, просветитељску и  културолошку мисију.

Случајни сусрет  наратора као једног од главних ликова у Сан Франциску, довешће до открића важних породичних тајни, до упознавања са братанцем за којег није знао ни да постоји и до окупљања породице на најлепши традиционалан начин. Међутим, пут до тога води преко имена, исто име и презиме, физичка сличност као генетски запис и мозаик се склапа уз врло узбудљиве детаље буђења емоција код блиских сродника, али и Американке која је прихватила супругов начин живљења и његову родбину.

„Зачуђујућа је била сличност синовчеве кћери са мојом мајком, а још чудније како се генетика највећим делом пренела у треће колено. То је оно наше: „Крв није вода“! Како ми је било пуно срце што имам једну сложену, српско- америчку породицу, с подмлатком који припада и мени. И опет невероватно, синовчеве кћер се зове Елизабета, као мог оца баба, старији син носи дедино име Никола, мада га чујем зову Ник, док млађи син носи име Стив. Рекао сам им да се тако звао отац моје мајке- Стеван, њихов чукундеда. А, опет, име Илија носимо братанац и ја по мом прадеди с мајчине стране „. Овим преношењем имена које се одвијало готово на несвесном нивоу, заправо се показује како се животна супстанца оличена у појединцу преноси кроз време и потврђује трајање народа ма куда се он одливао.

На сличном мотиву је написана и прича Јана, на зову крви који делимично одводи у инцест који се зауставља откривањем тајног сродства између брата и сестре који су осећали фаталну привлачност не знајући да их веже најблискије сродство.

Бежећи од неразумне љубави, спреман и да оконча живот главни јунак одлази у Немачку и настоји да започне нови живот : „И почео сам да се радујем што сам жив, што нисам посегао за оним о чему сам размишљао при доласку у Немачку. У човеку и после несрећних епизода заостаје клица Ероса који га нагони да живот врати животу. Престао сам да мрзим себе, родитеље, моја два безобразна – осорна сина, бившу супругу. Постао сам уверен да ће се преда мном отворити нови живот. И отворио се. Оженио сам се Немицом Ханом и добио кћер Јану, која ми је одложила старење и удахнула стваралачки полет“...

Исход прича је често позитиван у знаку налажења решења за тренутни безизлаз, обнове и проширивања видика. У том смислу релација ми- свет је врло плодотворна јер укрштај људи разних средина  даје пун животни ефекат. То је нарочито наглашено у духовито испричаној причи о Енглескињи која не одустаје од пуног животног задовољстава упркос чињеници да је неколико пута већ постала удовица. Њен упечатљиви лик, корпулентност, ексцентричност, очигледан хедонизам чини је привлачном иако јој наратор даје подсмешљив назив Моби Дик. Она ће на обострано задовољство постати српска снаха и при том ће још и спојити друге око себе. Ту је подробно разрађена идеја пуноће живота и неодустајања од њега ни по коју цену, што произилази и из целине књиге.

Бранислав Голднер слика људе из разних сфера друштвеног живота, као и у претходни књигама и мајстор је портрета и избора детаља којима заокружује поједине личности. Из своје богате докторске каријере испричао је заиста изванредне сторије које осликавају менталитет, поднебље, историјски тренутак.  И у књизи Непредвидиви сусрети дао је допринос те врсте у причи Потковица, о човеку којем је спасао живот а који му опорављен у знак захвалности доноси потковицу угинулог коња којег није хтео да прода кланици јер му је био готово као члан породице коју је помоћу њега прехранио.

О сиромаштву и суноврату савременог друштва које је потпуно занемарило оне који стварају уметност и културу говори се у причи Касирка која има наглашену критичку димензију и врло маштовит сиже. Глумци који таворе без улога и средства за живот бивају ангажовани у новоотвореном маркету да глуме потрошаче и да ексцесима привуку пажњу и тако повећају промет. Прича има социјалну димензију али указује и на меркантилизацију друштва које све подређује тренутним интересима.

Упркос пишчевом настојању да живот представи са ведрије стране, ту су неминовно и трагични моменти којих је иначе у  медијској свакодневици превише.
Мотив поновног сусрета који се чешће разрешава хепиендом, у причи Давнашње жеље, има тужан епилог. Младалачке симпатије које нису реализоване довешће до сусрета у познијим годинама  када су актери већ иза себе оставили много тога, али се и остварили у каријери. Писац лепо води причу са успоравањем радње и наговештајима исхода неочекиваног сусрета. И таман кад се учини да ће непроживљена младалачка осећања бити на  најлепши начин окончана, смрт наступа као дефинитивна препрека. Он је прећутао болест а она је као лекар била та која ће му дати последњу илузију остварене среће.

Прича Невен  са истим мотивом, упркос нешто мало патоса, садржи у подтексту трагичну повест о страдању Јевреја у Шапцу 1941. године  и однос појединих Срба према том трагичном догађају:

„Нећемо дозволити да наши Јевреји помру  од глади. Данас смо се  на пијаци нас неколико  познаника договорили  да свако по својим могућностима им дотури нешто хране, а они ће то већ поделити међусобно. Град  нам је опустео и, оно мало људи који су се усудили да изађу из својих домова, подозриво упућују погледе пролазницима – знанцима, плашећи се сопствене сенке. И птице су нестале, бежећи од мириса смрти! „  Управо, тај детаљ о птицама као слободним бићима, показује писца доброг стила и симболичке димензије његовог приповедања.  Невен, тај цвет незаборава је прави симбол за везу два мала уплашена бића у ратним околностима који ће се поново препознати  захваљујући љубави према том чудесном цвету.

Љубав и еротика су увек присутни у прози Бранислава Голднера као знак виталности, покретачке енергије и непрекидног  подстицајног додира међу половима. Снага Ероса пулсира из ње некад на сасвим духовит начин  и то међу припадницима такозваног трећег доба што доводи до неочекиваних комичних ситуација као у причама Љубавник и У тајној служби где се зубне протезе појављују као метафора завршености једног периода живота. Међутим,  упркос увреженом схватању да се сексуални живот завршава до неког периода у овим причама се показује, свакако и у животу, да је најснажнији животни нагон, сексуални, и те како будан до сасвим позног доба сходно појединачном темпераменту и смелости да се живи у складу са жељама. Заплети настају онда кад брачни друг на то није спреман, или настоји да оног другог осујети у томе, или да се избори за  своје право на то.

И фантастика и веровања у онострано присутни су у најновијој књизи Бранислава Голднера, а везују се за влашки крај који је иначе познат по враџбинама и богатој фолклорној фантастици. Прича Чудновато огледало је врло успела комбинација вере у онострано и пошалице са празноверјем.

На споју традиционалног и модерног саздана је и прича Шерет у којој се  сучељавају  искуство човека из народа који је навикао на сваку муку и корупција у савременом здравству. Шерет успева да успелом причом завара лакомог лекара и да добије кук.

Из маштовитих и неретко врло реалистичних прича о животу у разним срединама, чији актери су људи свих узраста и  интелектуалног профила, Бранислав Голднер је поново понудио читаоцу једну импресивну лепезу карактера, необичних судбина и да преко њих осветли живот као поље бројних могућности и изазова у којима лична иницијатива често игра пресудну улогу, иако не умањује ни значај датих околности. Уочљив је покушај да се стави до знања да се животу мора веровати и да он неретко даје нове прилике за пропуштено.

Упркос тешким историјским и друштвеним околностима литерарни јунаци Бранислава Голднера углавном успевају да снагом воље, духа и неутаживе жеђи за животом остваре своје циљеве.

У том смислу, ова проза осим, потврђених естетских домета, има и изразиту етичку димензију јер се појављује у време опадања морала, духовне кризе и колективне малодушности.

Српска историја показује да нашем народу никад  и није било лако, али да је духовна истрајност помогнута хумором и самосвешћу  учинила да опстане упркос свему.

Непредвидиви сусрети, нуде управо такав модел понашања истичући сву лепоту и непоновљивост живота као таквог, достојног  уложеног труда.

Богато људско и стваралачко искуство аутора потврђено у десетак објављених књига, даје му лакоћу с којом на врло плодотворан и сугестиван начин то предочава читаоцу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: